Nove tehnologije i ideja o napretku
Izložba “Nove tehnologije”, koju Kulturni centar Pančeva organizuje od 2008. godine, posvećena je ovoga puta problematizovanju progresa kroz razmatranje političkih uslova za prilagodljivost čoveka tehnološkom razvoju, vizuelizujući sa tim u vezi pojmove poput dostupnosti, odstupanja, usklađenosti, sagledivosti i greške, telesnog i ostatka...
Na izložbi “Nove tehnologije” u Galeriji savremene umetnosti u Pančevu, čija je kustoskinja Maja Ćirić, učestvuju od 17. decembra umetnici: Katarina Bugarski i Nenad Gajić, Karkatag kolektiv, Uroš Krčadinac, Vladimir Nikolić, Dušan Radovanović, Vladan Joler i Kate Crawford, te Zoran Todorović, u izboru Milice Ćebić.
Nenad Gajić
Prema navodima Milice Ćebić, način na koji mi danas živimo sa tehnologijom ispostavlja se kao problematičan, jer tehnologijama dominiraju ekonomske snage na preseku političkih moći, a u takvim uslovima se moderni subjekat dezintegriše, društva su fašisoidna, umetnost je nadodređena i to ne samo kulturom. Simbolička vrednost koju su nosila pređašnja umetnička dela bila je vezana za ideologiju i napetosti da se ta uverenja pokažu javno, da se kritikuje ono što fali u datom društvenom sistemu koje podržava tu simboličku vrednost.
“Savremena umetnost se čini, ne samo nadodređena kulturom već se čini da podstiče razvoj umetničkih praksi zarobljenih u sistemu umetnosti koji ih gaji radi sopstvene finansijalizacije, a finansijalizacija jedina znači održivost u savremenom društveno-političkom uređenju. Na sreću, izložba 'Nove tehnologije' je i dalje tradicionalna godišnja manifestacija, a zahvaljujući preostalom državnom finansijskom sistemu je omogućeno da i ona sama bude posmatrana kao medijator stava ljudi zaposlenih u kulturi prema aktuelnim umetničkim dostignućima. Način na koji mi danas živimo sa tehnologijom se ispostavlja preciznije kao tranzicioni – (ka novim tehnikama), i pitanje koje određuje persepkitivu koju želimo da postavimo je - kako se mi (ljudi) osećamo u visokotehnološkom dobu? Visokotehnološko, jer je još dublje tehnologija prodrla u nas od doba Marksove kristalizovane mašine, u svakom smislu, sa tendencijom ne zaustavljanja, već eksponencijanog rasta brzine prodiranja. Zašto se tako osećamo i šta možemo da kažemo o tome, da li smo sposobni da to razumemo?”, navela je Milica Ćebić u pratećem tekstu.
Karkatag kolektiv
Izložba “Nove tehnologije”, kako je istakla, jedan je od mehanizama kojim je pokušano dijagnostikovanje odnosa čoveka i mašine, odnosno tehnološkog čoveka koji više nije ni moderan ni postmoderan.
Kako je podsetila Milica Ćebić, izložba “Nove tehnologije” nastala je sa ciljem da se premosti i institucionalizuje nastojanje umetničke zajednice aktivne u prvoj deceniji 2000-ih godina da žive i rade “u svom (tehničkom) dobu (!), što je pokušaj samoorganizovanja u prevazilaženju tranzicijskog jaza koje je naše društvo doživljavalo/preživljavalo 90-ih godina 20. veka”, na prelasku iz socijalizma na neoliberalizam. Izdanjem 2009. godine izložba se pozicionirala na granici tehno-optimizma i otvorenosti za kritički pristup tehnološkoj stvarnosti. Dve godine kasnije problematizovana je proizvodna tehnologija kroz poziciju veštačke inteligencije (AI) u savremenim proizvodnim odnosima, a kasnija izdanja izložbe pokazuju pomeranje fokusa sa proizvodnih tehnologija na prethodno trasiranu mogućnost problematizovanja tehnologija u širem fukoovskom smislu - u odnosu na subjekta na koji se odnose i od kojeg potiču, odnosno na njegov identitet (2012), sopstvo (2015) i mišljenje (2017).
Imajući u vidu da se tehničko odnosi na upotrebu (gotovog proizvoda, stvari, instrumenta ili znanja), dok tehnološko podrazumeva procesualno, pa u izvesnom smislu tehnološko prethodi tehničkom, Milica Ćebić ukazuje da se, na osnovu sheme vremenskih linija (timelines), može zaključiti da je tehnika mutirala u tehnologije, ali i da tehnologije prethode budućim tehnikama. “Višeznačnost i složenost reči tehnologija ne dozvoljava sveobuhvatni, ultimativni pristup pojmu, jer se tiče i ljudske prirode i načina na koji se ona realizuje. A na to, između ostalog, utiču i proizvodno uređeni društveni odnosi. Barem je tako od perioda početka formiranja moderne države kao društvene formacije, što je za nas u doba savremenosti ključno i određujuće. Paradigmatski 'početak' je u tom slučaju Marks (Carl Marx), jer su sa njegovom postavkom 'slike sveta' ljudska priroda i društveni odnosi koji odatle proizilaze (p)određeni radom, a mašina je mesto kristalizacije tog odnosa. Mašine tako mogu da budu i stare i nove ali je njihov ishod tu, a to je problem koji i u današnjem dobu pokušavamo da razumemo – šta nam se dešava? Šta-nam-se-dešava, našoj prirodi, nama, ljudima u tehnološkom okruženju? Nedostaje nam iskustvene žive reči ljudi koji nisu živeli u/sa Marksovom kristalizovanom mašinom, odnosno koji su živeli bez tehnologije na moderan kapitalistički način“, navela je Milica Ćebić u pratećem tekstu izložbe.
Svaki od predočenih umetničkih radova na 13. izložbi “Nove tehnologije” upravo trezveno propituje ideju o napretku, vizuelizujući pojmove poput dostupnosti, odstupanja, usklađenosti, sagledivosti i greške, ali i telesnog i ostatka, ukazala je Milica Ćebić. Kao primer, navela je to što se u arktičkom polarnom krugu nalazi najveća evropska Fejsbukova (Facebook) farma servera u kojoj se skladište podaci o načinu života ljudske zajednice sa svim njenim pojedinačnim sudbinama čak i ako su one samo simulakrum (!), odnosno novi oblik konstantog kapitala.
“Šta čoveku koji pokušava da uputi pogled spolja ostaje od relacije čovek-tehnologija u tom slučaju – samo barijera. U kuleru mašine Zemlje ostaje nedostupan gigantski potrošač električne energije (Event Horizon, Vladimir Nikolić) u vezi sa kojim se dalje u nizu postavljaju pitanja: koji materijalni resursi i koje informacije određuju, i na koji način pothranjuju tehnološke sisteme? Kako zapravo postoji jedan tako komleksan tehnološki sistem koji se nudi u svojoj zavodljivosti fetišizovanoj konzumerističkoj kulturi? Kome je takav sistem namenjen i kakav je njegov učinak (AI Anatomy, Vladan Joler i Kate Crawford)? I na kraju krajeva, koliko radnih sati ljudskog rada opslužuje tehnološki razvoj? I da li čovek u toj paradoksalnoj situaciji dosezanja tehničkog vremena/prostora uopšte postoji svojoj ljudskoj prirodi? (Sync, Dušan Radovanović). Biopolitički karakter savremenih tehnoloških sistema, koji se u jednom mogućem ishodu subvertiraju i vraćaju zemljama prvog sveta (zemljama centra) u vidu estetizovane robne proizvodnje (Integration:Illegal people, Zoran Todorović), otvaraju ponovnu mogućnost za drugačije potencijalnosti estetskog učinka po sebi (Forever Alone, Nenad Gajić) i poetski pristup humanizovanoj umetnosti u uslovima tehnološke stvarnosti (Nisam željan da mene iko voli nego da svi zavole lišće, Uroš Krčadinac) treba da vodi ka potencijalu zajedničkog delovanja ljudske zajednice bez obzira na njenu robusnost, sporost i nesavršenosti (Uvežbavanje, Karkatag)“, navela je Milica Ćebić.
Trenutno aktuelni lokalni transdisciplinarni umetničko-naučni projekti, prema njenim rečima, manifestacija su “pokušaja dosezanja spoljnog kapitalističkog standarda kroz mobilizaciju kognitivnih kapaciteta ljudskog kapitala od strane državne (i ne samo državne regulacije) u cilju razvoja interiorno orijentisane ekonomije. Iako se ovakav pristup čini iznuđenim, valjalo bi izvesti teorijski utemeljenu strategiju za artivističko delovanje kako umetničke prakse ne bi ponovile sitaciju iz perioda pre Drugog svetskog rata kada je liberalna 'građanska' umetnost intimističkog-estetizma učestvovala u klasnoj vladavini birokratije putem meritokratske ideologije”.
Ovogodišnje, 13. izdanje izložbe “Nove tehnologije” apostrofira sledeće: “ako nam je težnja da, u odnosu na ishod progresije tehnologija danas, reagujemo tako što bismo u razvoju novih tehnologija centrirali Život kao globalnu, planetarnu vrednost, njome bismo izveli širu dekonstrukciju pojma tako da on u svoje značenje mora da obuhvati realno, kritičko sagledavanje složenih kontrasta tehnološke realnosti, što umetnost i radi. Ishodište su neminovne i neizostavne manifestacije potrebe da se Život kao takav uvaži. Humanizovani pristup bi promenio upravljanje (tehnološkim sistemima) u suživot isključujući kakvu god nadređenost. Ovako konceptualizovane tehnologije, tretirane kroz umetnosti, ukazuju na složenost savremenog života koja nameće unutrašnju transformaciju transubjektivnosti. Ova transformacija, budući da je sasvim hibridna jer se sastoji i iz ljudskog i iz tehničkog faktora retko je savršena i retko je možemo idealizovati”, navela je Milica Ćebić.
Izložba će biti otvorena do 24. januara 2020.
(SEEcult.org)
