Nova Štefica Cvek, u Beogradu danas
Predstava "U raljama života", prema filmu Rajka Grlića i romanu Dubravke Ugrešić, u dramatizaciji i adaptaciji Biljane Srbljanović i režiji Andreja Nosova, biće premijerno izvedena 23. oktobra u Beogradskom dramskom pozorištu, u koprodukciji sa Beo artom, a u odnosu na originalni tekst - radnja je izmeštena iz Zagreba 80-ih u današnje vreme u Beogradu.
“Nemojte očekivati Šteficu Cvek kakvu poznajete. Ovo je neka nova Štefica, drugačija, koja se tiče više nas sad i ovde nego nečega što je zamisao koja je postojala u knjizi i filmu”, istakao je Andrej Nosov 21. oktobra na konferenciju za novinare, napominjući da predstava “U raljama života” otvara dosta važna pitanja za generaciju kojoj pripada većina ekipe dvadesetih i tridesetih godina – pitanje te, kako bi rekla Dubravka Ugrešić, naivne ideje o ljubavi, sreći, zadovoljstvu, pronalaženju onog drugog sa kim bi trebalo da delimo neke lepote u životu. Tu naivnu ideju, kako je rekao, u predstavi ne nosi samo Štefica, već čitava grupa, uprkos svim preprekama koje ti likovi imaju, pogrešnim zaljubljivanjima ili svim drugim osudama koje mi, dok budemo gledali sa strane, možemo da damo.
Predstava otvara još jednu važnu stranu priče, a to je pitanje svega “onoga što je nevidljivo u odnosu muškarac-žena, odnosno u odnosu prema ženama, onoga na šta pristajemo”, rekao je Nosov, dodajući da su to svakodnevni rituali u kojima se vrlo jednostavno prelazi preko nekih reči, rečenica, uvreda… uvek iz najbolje namere.
Prema rečima Nosova, ako se ljudi posle predstave zapitaju šta je to što u njihovom životu na vrlo malom nivou mogu da promene – to će za autorsku ekipu biti dobar rezultat, a na kraju i ako se i zabave.
“Mislim da ova predstava treba da bude i zabavna, predstava sa koje izađete sa svim tim pitanjima, ali ste se i nasmejali, možda sami sebi, možda nama, možda čitavoj toj stvari”, dodao je Nosov i zahvalio ansamblu BDP-a “na veri u mogućnost da predstava funkcioniše, da se stvar uspostavi” čak i kad ju je i sam gubio. “To je dosta specifična i važna stvar koju BDP ima kao privilegiju za bilo koga ko dođe ovde da radi sa ovom divnom grupom ljudi”, naglasio je Nosov, prenevši pozdrav koproducenta Borisa Miškovića i njegovo zadovoljstvo saradnjom u tom projektu.
Biljana Srbljanović je bila najavljena, ali nije bila u mogućnosti da prisustvuje, a glumci Iva Ilinčić, koja igra Šteficu Cvek, i Miloš Petrović Trojpec, koji tumači lik Intelektualca, rekli su da je proces rada bio težak, ali su zadovoljni realizacijom i saradnjom sa celom ekipom.
Prema rečima Ive Ilinčić, za nju je to bio jedan od najznačajnijih procesa kroz koje je prošla.
“Dobila sam jednu tešku ulogu. Nama su poznati film i roman bili samo osnova, a dramatizacija nije imala puno veze sa tom pričom. Više smo se bavili drugim temama. Nama glumcima je bilo jako teško, zato što na početku nismo mogli da se uhvatimo ukoštac sa tekstom. Međutim, kad smo pronašli neki ključ, mislim da smo uspeli da napravimo dobar posao. Zahvalna sam Andreju što mi je pružio priliku da igram nešto ovakvo, što je daleko od mene, a opet u nekim stvarima i nije. Šteficu sam želela da gradim kao neku normalnu devojku koju svi znamo. Potrudila sam se da je napravim kao devojku od krvi i mesa, devojku koju imamo u okruženju i koja je živa, koja itekako oseća i pati i trpi. U nekim stvarima sam se sa njom dosta pronašla, neke stvari sam morala da tražim. Dotakli se smo se raznih tema i sve to sprovesti bilo je dosta zahtevno. Mislim da je najveće bogatstvo ove predstave ekipa koja je uspela da temeljno obradi sve i da zajedno probijemo sve barijere kroz koje smo prolazili”, rekla je Iva Ilinčić.
Miloš Petrović Trojpec se složio sa Ilinčićevom, dodajući da je “U raljama života” u svakom slučaju “predstava koju niste gledali do sada”.
“Bio je težak proces. Zahvaljujem se Andreju što mi je dao ulogu koja nije na prvu loptu. Mislim da smo uradili dobar posao”, dodao je on, navodeći i da su “imali problema sa tekstom” i pokušajem da naprave situacije da predstava bude nešto što će voleti da igraju. “Bio je naporan rad, specifičan. A ponovo se pokazalo da je najbitnija srvar upravo ekipa sa kojom radiš, međusobno razumevanje i prijateljski odnos. To nam je pomoglo da se izborimo sa tekstom”, dodao je on.
Upitani zašto su, ako je sve toliko drugačije od filma, radili Šteficu Cvek, a ne neku svoju priču, Nosov je rekao da za to ima mnogo razloga, a “prvi i osnovni je kontinuitet”.
“Štefica nije ni prva junakinja koja se pojavljuje na ovim postjugoslovenskim prostorima, odnosno tada jugoslovenskim. Drugo pitanje je, iako sama konstrukcija naše predstave ne govori o Štefici Cvek iz Zagreba iz 80-ih godina nego o Štefici koja danas živi ovde u Beogradu, adaptacija i dramatizacija je nastajala delimično u nečemu što se zove adaptacija romana, a u velikoj meri kao preuzimanje određenih ideja i, rekao bih, formalnih stvari koje je ta priča imala. Neki likovi, ideje koje oni nose i funkcije koje imaju, deo su i naše predstave. S druge strane, ta ideja o poziciji žene i borbi koja tu postoji, a Štefica Cvek je tu idealan materijal, čini mi se - za razgovor o tome. Tako da jedan od ključnih razloga zašto Dubravka Ugrešić, zašto Štefica i taj narativ oko nje, jeste zato što smo verovali, zajedno sa umetničkim većem BDP-a, da je taj kontinuitet od izuzetnog značaja i da ne zamišljamo da smo mi sad prvi došli i izmislili određenu priču i određenu vrstu narativa, već da to postoji kao nešto što je deo naše zajedničke kulture”, istakao je Nosov, koji je u programu naveo da je to “predstava o muškarcima, na kakve muke stavljaju žene, i sa kakvim mukama žene moraju da se nose”.
“Osnovna ideja je da se spremimo za svadbu, jednu dugu, lepu, mrsnu, balkansku svadbu koja bi trebalo da nam iznedri mladu, a mlada puno mladunčadi. I tako, sve kako su babe htele. I dede. Sve onako kako su oni svi za nju, tu Šteficu sanjali. Šta je zapravo taj san – on je satkan između nametnute patrijahalne matrice i medijske kulture koja jede i jede. Često se samo prilikom žestokog nasilja govori o ženskim pravima, ili uopšte o toj tihoj puzajućoj, prihvatljivoj, svakodnevnoj i nepodnošljivoj diskriminaciji i nadasve prihvaćenom nasilju. Nije to samo pitanje diskriminacije, to je pitanje jezika, to je pitanje normi, to je pitanje pravila koja su dodatno pometenim postjugoslovenskim društvima emancipaciju i napredak podredile suvom kapitalu. Diskriminacija postaje takođe roba, svet se kao menja, a sve zapravo ostaje manje više isto. Ključna je paradigma današnjeg nametnutog i često osuđivanog okvira lepote, sreće, bliskosti ili pak potreba i namera koje žena ima. Nekadašnje ljubiće zamenili su Instagram postovi, svet satkan u medijskoj kakofoniji i sve neke velike priče koje svako ima. Šta je na nekom jednostavnom čoveku željnom sreće? Može li se izaći iz takvog okvira? I zašto bi? I ko bi i kako? Kako u odnosu na film?”, naveo je Nosovo, dodajući da je predstava “U raljama života”, nastala tridest i više godina posle filma, “čitanje neke nove generacije”.
U predstavi igraju i Vesna Čipčić (Teta), Aleksandar Vučković (Šofer), Luka Grbić (Trokrilni), Dunja Stojanović (Marijana), Vanja Nenadić (Anuška) i Marko Todorović (Mister Frndić).
Scenografkinja je Una Jankov, scenski pokret je osmislila Marija Milenković, a kompozitorka je Irena Popovic Dragović.
Prva repriza predstave na Velikoj sceni “Olivera i Rade Marković” je 24. oktobra.
(SEEcult.org)
