Nema odmora dok traje obnova

Težak položaj i marginalizacija civilnog sektora u savremenoj kulturi, uprkos ogromnom doprinosu koji daje ne samo kulturnoj sceni, već i demokratizaciji i razvoju celokupnog društva, zajednička je odlika većine zemalja u regionu, osim Hrvatske, u kojoj postoje pomaci u tom pogledu. Iskustvo hrvatske nezavisne kulturne scene, kao i dosadašnji napori civilnog sektora u kulturi u ostalim zemljama u regionu, predstavljeni na regionalnoj konferenciji Asocijacije Nezavisna kulturna scena Srbije, pokazuju da je za promenu stanja, između ostalog, neophodno proaktivnije suočavanje sa problemima, pa i otvorena konfrontacija sa donosiocima odluka u oblasti kulturne politike.

Učesnici konferencije Asocijacije NKSS, održane 19. novembra u Beogradu, istakli su i potrebu intersektorskog povezivanja unutar celokupnog civilnog sektora, jačanja solidarnosti u sektoru kulture u celini, uspostavljanja novih načina komunikacije i stalnog inoviranja strategija i taktika borbe za promenu stanja.

Konferencija Asocijacije NKSS “Mesto i uloga civilnog sektora u savremenoj kulturi Srbije i regiona” okupila je u Kulturnom centru Rex, osim članica te najveće mreže nezavisne kulture u Srbiji, i predstavnike drugih delova civilnog sektora, institucija vlasti na nivou Srbije i Grada Beograda, kao i ustanova kulture i fondacija. Kao gosti su učestvovali predstavnici nezavisne kulture iz Slovenije, Hrvatske i Makedonije, članovi UO Regionalne platforme za kulturu Kooperativa, koji su izneli iskustva iz svojih zemalja. Dan ranije učestvovali su i na internom sastanku NKSS, koja okuplja 91 organizaciju iz više od 20 gradova širom Srbije, a jedan je i od dvadesetak osnivača Kooperative.

Asocijacija NKSS najavila je da će ubuduće agresivnije tražiti od nadležnih rešavanje ključnih problema i različitim informativnim kampanjama približiti najširoj javnosti ko su i šta rade njene članice.

Sa konferencije je od Ministarstva kulture i informisanja Srbije zatraženo transparentno i javno delovanje u dijalogu sa svim akterima u kulturi, kao i uključivanje predstavnika NKSS u proces kreiranja kulturne politike, posebno u delu koji se tiče uslova rada civilnog sektora. Uz zahtev za učešće predstavnika NKSS u procesu izrade Strategije razvoja kulture i izmena Zakona o kulturi, zatraženo je i ustanovljenje posebnog fonda za podršku odobrenim međunarodnim i EU projektima, obezbeđivanje podrške projektima regionalne saradnje, te raspisivanje posebnog konkursa za institucionalnu podršku organizacijama civilnog društva.

Nezavisna kulturna scena suočava se sa trendom marginalizacije već godinama, rekla je na otvaranju konferencije predsednica UO Asocijacije NKSS Milica Pekić, podsećajući da je Ministarstvo kulture i informisanja nedavno raskinulo i Protokol o saradnji sa NKSS iz 2011. godine iako nije podrazumevao bilo kakve finansijske aranžmane, već samo dijalog u pravcu rešavanja mnogobrojnih nagomilanih problema.

“Kontinuirano smo isključeni iz dijaloga, iako naše organizacije proizvode ogroman broj programa od šireg društvenog značaja. Suočavamo se zapravo sa opstrukcijom. Nismo uključeni čak ni u donošenje onih mera kulturne politike koje se tiču uslova našeg rada”, rekla je Milica Pekić, koja je predsednica i UO Kooperative.

Raskid Protokola o saradnji sa NKSS bio je i povod za razgovor vladine Kancelarije za saradnju sa civilnim društvom (OCD) s Ministarstvom kulture, a prema rečima direktorke Ivane Ćirković, prilika za dijalog biće veliki sektorski sastanak u decembru na kojem bi Ministarstvo kulture trebalo da predstavi planove i rešenja problema u kulturi.

Ministarstvo kulture nije odgovorilo na više puta ponovljeni poziv NKSS na razgovor, a na konferenciji u Rexu zastupao ga je savetnik Dimitrije Tadić, koji prati NKSS od osnivanja. “Moje prisustvo je poruka Ministarstva”, rekao je Tadić, koji nije mogao da govori detaljno o planiranim potezima Ministarstva, osim što je najavio izmene i dopune Zakona o kulturi i izrazio očekivanje da će i civilni sektor učestvovati u javnoj raspravi o novom zakonskom predlogu kad bude završen.

Na složeniji pristup javnih rasprava u procesu usvajanja novih propisa vladu obavezuje i Poslovnik o njenom radu, koji je izmenjen na inicijativu Kancelarije za saradnju sa civilnim društvom, a prema rečima Ivane Ćirković, zajedničkim snagama nadležne je potrebno podsećati na to. Između ostalog, za sledeću godinu planirano je osnivanje Nacionalnog saveta za saradnju i razvoj civilnog društva i izrada strategije u toj oblasti, uz nastavak obuke za pregovarački proces sa EU kojom bi 2014. trebalo da budu obuhvaćena i kultura i mediji.

Prema rečima Ivane Ćirković, u planu je i osnivanje posebne službe u vladi, po ugledu na hrvatski Ured za civilno društvo.

Na hrvatskom modelu zasnovane su i Smernice za uključivanje OCD u definisanje zakona - prvi dokument te vrste u Srbiji, koji bi trebalo uskoro da se nađe pred vladom.

Čeka se i usvajanje zbirnog izveštaja o utrošku sredstava iz budžeta u 2012. godini na svim nivoima vlasti koji, prema njenim rečima, eksplicitno pokazuje da sredstava u budžetu za OCD ima “vrlo mnogo i da je država Srbija najveći donator OCD”. Ostaje, međutim, pitanje raspodele koja je takva da se veliki deo izdvaja za sport i udruženja osoba sa invaliditetom, a znatno manje za životnu sredinu i kulturu, a neznatno za OCD u oblastima koje su pak prioritet za evropske integracije (vladavina prava, antikorupcija, antidiskriminacija, reforma pravosuđa, ljudska prava…).

Iako kultura nije prioritet prilikom pregovora o evropskim integracijama, pa se napredak u toj oblasti i ne ocenjuje, Ivana Ćirković rekla je da ipak ima opcija, između ostalog i kroz formu skrininga koji bi trebalo da bude završen do 2015. godine, a 2014. biće na redu i kultura. Trenutno se formiraju mreže za skrining u različitim oblastima, pa je u tom smislu pozvala i OCD u kulturi da prate taj proces i posebno naglasila važnost intersektorskog povezivanja unutar civilnog društva radi zajedničkog delovanja kada za to ima prostora.

Važnost interesektorske saradnje istakao je i Teodor Celakoski, jedan od ključnih pokretača brojnih hrvatskih platformi, mreža, inicijativa i institucija - Multimedijalnog instituta (MaMa), Klubture, Prava na grad, Pogona, Zaklade Kultura nova...

Upravo povezivanje OCD u kulturi sa ostalim sektorima civilnog društva dovelo je do značajnije saradnje i po pitanjima koja nisu deo evropske agende pridriživanja, a neka su čak i suprotna od nje, a izuzetno su bitna za lokalnu sredinu. Kao primer je naveo stvaranje koalicija u Hrvatskoj koje se suprotstavljaju eksploataciji prostora ili davanju koncesija na auto-puteve i određene javne usluge.

Celakoski je upozorio i na negativne posledice prakse civilnog društva da pruža legitimitet strukturama vlasti radi učešća u procesu evro-integracija. Civilno društvo u Hrvatskoj, kako je dodao, zapravo je oštećeno u demagoškom zanosu podrške vlastima i uključivanjem u procese koji su navodno demokratski, jer je potkapacitirano i postalo nezainteresovano za kolektivna prava, posebno radna.

Napominjući i da iskustva drugih, pa i iz Hrvatske, treba uzeti u obzir, ali ih ne prepisivati slepo, Celakoski je preporučio stvaranje novih formi institucija koje servisiraju određene potrebe civilnog društva. U tom smislu savetovao je kolegama u Srbiji da svaki put kada vlasti govore o mehanizmima podrške civilnom društvu, poput osnivanja Nacionalnog saveta, podsete na potrebu osnivanja fondacije.

“Svi ti mehanizmi imaju bitnu funkciju, ali bez instrumenta finansiranja, biće mrtvo slovo na papiru”, rekao je Celakoski, koji je bio u UO hrvatske Zaklade za razvoj civilnog društva, jedinstvenog primera institucionalnog finansiranja OCD, uključujući i one u kulturi. Samo 2012. godine Zaklada je raspolagala budžetom od oko osam miliona evra koji dolazi iz lutrijskih prihoda, a na osnovu programa rada OCD, raspodeljuje se za njihovo funkcionisanje u vidu grantova u iznosu 50.000, 20.000 i 10.000 evra.

Celakoski je rekao da u borbi za takve modele finansiranja ne treba potcenjivati birokratske nivoe, jer su se upravo iz njih u Hrvatskoj dogodili pomaci.

“Zaklada je inicirana od samog sistema, a zbog aktivnog učešća OCD u kulturi u širem krugu civilnog društva, bili smo zastupljeni i uspeli smo da kroz format institucionalnog finansiranja stabilizujemo određeni broj organizacija u dužem periodu”, rekao je Celakoski, napominjući da je za uspeh tog modela bilo bitno i to što UO nije bio pod političkom kontrolom.

Na tom tragu su nastale i nove inicijative koje se tiču prostora (Pogon - Zagrebački centar za nezavisnu kulturu i mlade, zajednički projekat OCD i gradskih vlasti Zagreba) i finansiranja - Zaklada Kultura nova, koja je osnovana 2011. godine radi podrške projektima OCD koje se bave savremenom umetnošću i kulturom, a raspolaže budžetom od oko milion evra.

Celakoski je preporučio kolegama u Srbiji i da ne odustaju od učešća u programiranju evropskih fondova, iako kultura ne postoji u Agendi 2020, pa ni civilno društvo nije obuhvaćeno kako treba, ali se “treba prihvatiti teškog posla bavljenja birokratijom - uspostavljati kontakte i ulaziti u sistem kako bi bio spreman da stavi kulturu civilnog društva tamo gde inače ne bi morao”.

“I mi se mučimo sa tim, uprkos svim koracima do sada, kao i sa tim da evropska agenda ne pojede lokalnu prirodu razvoja društva”, rekao je Celakoski, dobitnik nagrade Evropske fondacije za kulturu za doprinos razvoju kulture i civilnog društva.

Celakoski je rekao i da veruje u konflikt, jer moliti za dijalog znači priznanje nemanja moći. Moć se zato mora proizvesti.

“U politici niko ne daje moć - ne odriče se moći, osim ako ne mora”, poručio je Celakoski, predlažući radnicima u kulturi svojevrsno partizansko delovanje koje bi podrazumevalo prozivanje, taktičko napadanje ako treba, prilaženje političarima sa bokova, uz preduslov da nema fetišizma strukture delovanja, već je stalno podložna promeni.

“Ako mi kao akteri civilnog društva, kao kritički glas u javnoj raspravi, nemamo hrabrosti da postavimo ključna pitanja, na primer javnosti rada HTV-a, onda sledi devastacija javnog prostora”, rekao je Celakovski, napominjući da civilni sektor stoga mora da vodi računa da ne učestvuje u rasturanju javnog sektora, jer će tako nestati i kultura. “A i bez toga se na ovim prostorima može”, dodao je on.

Da ni Evropi kultura više nije prioritet ukazala je i profesorka Milena Dragićević Šešić, šef UNESKO Katedre za kulturnu politiku i menadžment Univerziteta umetnosti u Beogradu.

Prema njenim rečima, posle nedavnog Evropskog foruma za kulturu u Briselu jasno da se ne treba mnogo nadati da će kultura profitirati od evropskih integracija, jer u Agendi 2020 maltene ne postoji. Svodi se na proizvodnju veština i radnih mesta, na proizvodnju novca.

“Nema više proizvodnje kritičkog mišljenja”, rekla je profesorka Šešić, koja je civilnom sektoru u kulturi savetovala da odgovor na probleme potraži u proaktivnom radu i razvoju novih projekata mreže, uz stalno inoviranje strategije i taktika delovanja.

Ako Protokol s Ministarstvom nije profunkcionisao, treba smisliti nov način komunikacije sa javnim sektorom, rekla je ona, savetujući nezavisnoj sceni i da uspostavi saradnju s medijima civilnog društva, prepozna određene javne akcije, poput nedavnog festivala BUNT, da priključi sebi neke fondacije, uvede praksu nagrađivanja najinovativnijih formi svojih predstavnika… Naglasila je i da solidarnost mora da postoji u sektoru kulture u celini, a ne samo unutar civilnog.

Dosadašnje nastupe Ministarstva kulture i informisanja na čelu sa Ivanom Tasovcem ocenila je “apsolutno populističkim i demagoškim”, dodajući da se to vidi i po odobravajućim reakcijama na sajtovima.

“Uspeli su da javnost okrenu protiv kulture. Ljudi u kulturi sada se prozivaju kao trošači para, neradnici…”, rekla je ona, oštro kritikujući Ministarstvo kulture i zbog odnosa prema Nacionalnom savetu za kulturu (NSK).

Sukob NSK i Ministarstva kulture podrobno je opisala članica tog tela Vesna Injac Malbaša, koja je iznela i detalje o svim dosadašnjim neuspešnim pokušajima izrade Nacionalne strategije razvoja kulture, počev od prve koju je pripremala radna grupa stručnjaka u kojoj je bila i ona sama.

Za vreme postojanja NSK promenila četiri ministra kulture, ali do Tasovca, kako je rekla, nijedan nije prekidao saradnju sa NSK, iako je bilo ignorisanja rada tog tela.

“Ne znam kakva je naša pozicija sada. Nikakva. Ne možemo da utičemo nikako. Mogu i da nas ukinu”, rekla je ona.

Prema rečima profesorke Šešić, nacionalni saveti se prave kao paravan za vladu da bi pokazala demokratičnost i nemaju problema sve dok prihvataju da pravilo igre diktira politika.

Profesorka Šešić, koja je bila član Nacionalnog saveta za nauku, rekla je da je to telo jasno reagovalo, ponekad čak i vrlo oštro, ali nije učinilo celu debatu javnom.

“Političari nikako ne vole javnost, a mi im pomažemo tako što se ne obraćamo javnosti”, rekla je ona i zamerila NSK-u što nije uspostavio bolju saradnju sa ustanovama kulture i sa nezavisnom scenom. “To mu se sada vraća, kada Tasovac koristi zamenu teza, a narod to voli”, rekla je ona.

Gradska sekretarka za kulturu Katarina Živanović ocenila je da o centrima moći u kulturi ne treba govoriti u jednini.

“Povodom nekih predloga, sam imala veći otpor u struci, nego iz političkih krugova”, rekla je Katarina Živanović, izražavajući uverenje da je rešenje za pomak napred u delovanju mimo pravila i očekivanih pravaca.

Prema njenim rečima, nezavisna kulturna scena trebalo bi da iskoristi i kapacitete koji su van nje - u ljudima u ustanovama i institucijama, koji imaju podatke koji mogu da budu korisni.

Neki od ključnih problema u kulturnom sistemu Srbije, kako je rekao Predrag Cvetičanin, predsednik Izvršnog odbora Centra za empirijske studije kulture jugoistočne Evrope i autor niza istraživanja u oblasti kulturne politike, jesu zastareo, državno-birokratski model kulturne politike koji čak predstavlja regresiju u odnosu na model koji je postojao u finalnoj fazi socijalizma u Srbiji i bivssoj Jugoslaviji, izrazito centralizovani kulturni sistemi, sa čitavim delovima teritorije zemlje kao “kulturnim pustošima”, nepostojanje tržišta za kulturna dobra i proizvode (pseudo-tržišni odnosi), niska platežna moć publike, zatim metransparentan sistem finansiranja kulture (velika diskreciona prava donosilaca odluka na republičkom i lokalnom nivou), povlačenje svih regionalnih donatora koji su podržavali kulturnu scenu u 1990-im i 2000-im, te “prenapregnut” sistem kulturnih ustanova, pretrpan partijskim kadrovima (uz manjak stručnjaka) kojim rukovode partijski postavljeni kadrovi (u skladu sa partijskom logikom).

Radmila Maslovarić iz Fonda za otvoreno društvo, koji je još pre deset godina prestao da finansira kulturu, ali je kroz podršku civilnom sektoru nastavio da pomaže projekte nezavisne kulturne scene, rekla je da OCD koje deluju u kulturi imaju prirodne partnere u ostalim sferama civilnog društva.

Prema njenim rečima, sektor kulture je unutar civilnog sektora u celini najagilniji i najavangardniji u prepoznavanju društvene problematike, počev od vrlo konkretnih problema u lokalnoj sredini do paradigmatskih.

Leopold Rolinger iz Građanskih inicijativa ocenio je da je neophodno delovanje civilnog sektora na tri fronta - unutrašnjem (počev od sopstvene organizacije do preko sektorskih platformi), zakonodavnom, koji će trajati 15-ak godina, te finansijskom (kako se dobijaju i gde sve idu pare).

U prilog tezi da, i pored sličnosti kulturnih scena u regionu, nije moguće primeniti isti recept radi promene stanja, ukazuje primer Makedonije, gde su organizacije civilnog društva u kulturi ušle u dijalog sa vlastima, učestvovale u raspravi o Nacionalnoj strategiji, proizveli niz dokumenata, ali je od svega toga samo vlast dobila poene, dok je sve dogovoreno ostalo mrtvo slovo na papiru.

“Mi smo država pod opsadom. To je samooraganizovana unutrašnja opsada vlasti”, rekla je Iskra Gešoska iz skopske organizacije Kontrapunkt, koja je i predsednica makedonske asocijacije nezavisne kulturne scene Jadro. “Nema više prostora za sofisticirani način pregovaranja sa javnim sektorom, već preostaje samo konfrontacija - direktna, pa i radikalna”, dodala je ona.

Prema njenim rečima, saradnja javnog i nezavisnog sektora bila bi prirodna u normalnim okolnostima, ali u Makedoniji je na delu “privid normalnosti”.

PRESEK STANJA

Sliku položaja nezavisne kulturne scene u Srbiji dao je Predrag Cvetičanin, jedan od inicijatora osnivanja Asocijacije NKSS i ugledni istraživač u oblasti kulturne politike. Podaci koje izneo zasnovani su na istraživanju “Vaninstitucionalni akteri kulturne politike u Srbiji, Crnoj Gori i Makedoniji” u kojem je 2010. godine učestvovala 71 organizacija i umetnička grupa u Srbiji, internim anketama članica NKSS iz 2012. i 2013. godine, te analizi rezultati konkursa Ministarstva kulture za saveremeno stvaralaštvo za 2012. i 2013. godinu.

Prema istraživanju iz 2010. godine, na nezavisnoj kulturnoj sceni u Srbiji deluje oko 1.500 umetnika i menadžera u kulturi i otprilike još toliko volontera, a stalno je zaposleno svega šezdesetak 60 ljudi. To je ujedno najobrazovanija grupa organizacija u Srbiji (u 72% organizacija dominiraju članovi sa završenim fakultetom, a u 17 članovi sa magisterijumom i doktoratom). Takođe, najaktivniji su učesnici međunarodne, posebno regionalne kulturne saradnje (2010 - 66 međunarodnih projekata, 2012 - projekti sa 160 partnerskih organizacija iz inostranstva).

U periodu od 2007. do 2009. godine akteri nezavisne scene u Srbiji realizovali su od 1.200 do 1.500 programa godišnje, a u 2012. godini samo 54 članice NKSS, koje su učestvovale u internoj anketi, realizovale su 1.884 programa.

Reč je o kulturnim i animacionim programima za “zapostavljene” ciljne grupe - publiku koja ima strast za savremene, inovativne, kritičke umetničke prakse, zatim za decu, zatvorenike, publiku u ruralnim predelima, osobe sa posebnim potrebama, za različite etničke grupe, socijalno isključene…

Prema internoj anketi, koja je obuhvatila trećinu članica NKSS, tokom 2013. godine gradske uprave dale su veći iznos podrške od Ministarstva kulture, a privatne firme više od državnih. Najveći deo podrške obezbeđen je od međunarodnih donatora, ali raste sopstveni udeo u finansiranju projekata. Vlastita sredstva pritom su dvostruko veća od sufinansirajućih Ministarstva kulture.

Prema anketi u kojoj su učestvovale 54 članice NKSS, u 2012. godini oko 960.000 evra obezbeđeno je za projekte i programe od stranih donatora, oko 150.000 od republičkih organa, a oko 105.000 evra od lokalnih samouprava.

Pritom porez plaćen za aktivnosti finansirane stranim donacijama znatno premašuje podršku dobijenu od državnih organa. Tako je 2012. godine, prema internoj anketi među članicama NKSS, na ime poreza plaćeno 192.660 evra, a od Ministarstva kulture dobijena su sufinansirajuća sredstva u iznosu od 153.660 evra. U 2013. godini ta razlika je još veća - poreske dažbine iznosile su 112.156 evra, a od Ministarstva kulture dobijena su sufinansirajuća sredstva u iznosu od 29.921 evra. Prosečni grantovi iznose izmedju 200.000 i 300.000 dinara (oko 2.000 do 3.000 evra).

*U PRILOGU: Prezentacija "Ima li mesta za nezavisnu kulturu" Predraga Cvetičanina (pdf)

Vesna Milosavljević - SEEcult.org