Mitovi o EU: Jelena Pajović
Jelena Pajović van Reenen, rukovoditeljka Grupe za međunarodnu saradnju i evropske integracije Kancelarije Vlade Srbije za saradnju sa civilnim društvom, smatra da postoje dve grupe mitova o kulturi i EU – jedni koji govore o gubitku tradicije i nacionalnog identiteta i drugi, koji su zasnovani na nerealnim očekivanjima pre svega u vezi sa finansijskim aspektom. Kako je rekla za serijal “Zašto DA NE u EU?”, u pogledu uspostavljanja standarda u oblasti kojom se bavi je optimista, ali očekuje i veću aktivnost organizacija civilnog društva u kulturi kako se ne bi dogodilo da budu izostavljene iz zakonskih reformi i strategija državne uprave.
- Da li ste za ulazak Srbije u EU?
J.P: Meni je interesantno šta bi bila druga opcija. Koja je to naša lažna dilema koju imamo? Uvek kada zamišljam tu opciju, u kojoj ne postoji bilo kakva spremnost EU da sa nama pregovara, gde smo ostavljeni sami sebi, zamišljam situaciju u kojoj ne postoji administracija iznad naše, koja nas ne pita s vremena na vreme da li vam je sudstvo nezavisno, da li su vam mediji slobodni, da li imate standarde u upravljanju otpadom ili o zaštiti životne sredine… Zamisljam kako bi se onda stvari ovde dešavale i u kakvom bismo društvu živeli. I ta zamisao nije nešto što mi pruža nadu.
Čak i ne moramo da zamišljamo, dovoljno je da vidimo kakva je situacija u onim oblastima u kojima EU nije toliko striktna u svojim zahtevima. A to su kultura, obrazovanje, neki socio-ekonomski modeli koje razvijamo. Moja je zabrinutost veća upravo za te oblasti koje nisu pod lupom EU. Volela bih da EU tu postavlja jače zahteve, da jasnije kaže šta nije u redu. A i da nama bude jasno da u oblastima u kojima zahtevi EU nisu jasni mi sami moramo da se više trudimo i pritiskamo kao građani. Sada govorim kao da nisam državni službenik - zato što sam pre svega građanin.
- Koji su najzastupljeniji mitovi o EU u oblasti kulture?
J.P: Postoje dve škole mitova. S jedne strane, imamo ljude koji insistiraju na tome da je kultura ono što je vezano za tradiciju i nacionalni identitet (da je kultura jednako kulturnom nasleđu, baštini) i koji nas plaše ili su sami uplašeni time da ćemo ulaskom u EU izgubiti jezik, pismo, sećanje… Sećanje na srednjovekovnu Srbiju. Za tu grupu mitova ja nemam razumevanje. Mi živimo u društvu koje je do te mere globalizovano da ja imam više sličnosti sa Fincima nego sa zamišljenim Srbinom iz 19. veka. Nevezano za to da li mi ulazimo u EU ili ne, situacija u kulturi je takva u svetu. Do te mere je sve povezano i do te mere delimo kulturne obrasce da ništa ne možemo da izgubimo što zapravo već nije “izgubljeno”. Ljudska kultura nije kultura vezana nacionalnim granicama.
Druga grupa mitova razvija se kod onih koji su za ulazak Srbije u EU, a to su pre svega nerealna očekivanja pre svega u vezi sa finansijskim aspektom. To je dosta podgrevano od vlade u različitim periodima i meni nije najjasnije zbog čega. Proces evropskih integracija fokusira se na ekonomsku dobit koja je upitna, koja će takođe da nas košta, a ono što su neophodne vrednosti kako bismo mi - ne stigli u Evropu, nego bili solidno društvo, to su stvari koje moramo da izgradimo. Nebitno je da li mi imamo 50 miliona nečega, a sutra ćemo imati 70 miliona nečega, bitno je na koji način i za šta mi koristimo danas tih 50 miliona. Ja mislim da para ima, pitanje je samo kako ih koristimo.
- Šta očekujete od ulaska Srbije u EU u oblasti kulture?
J.P: Očekujem da, ukoliko u tom trenutku bude bilo pameti, da će tada fokus biti upravo na ulaganju u kulturu. Kada kažem kultura, mislim na set stvari u koje ulažete kako biste imali neku korist za deset ili 15 godina. Pretpostavljam da će tada najveći izazov biti stvaranje zemlje u kojoj je kvalitet života takav da nećete izgubiti veliku grupu ljudi u momentu kada tržište rada bude otvoreno. Ljudi će živeti tamo gde mogu ne samo dobro ekonomski da žive, već gde imaju uslove za solidan život, koji podrazumeva dobro školstvo, zadovoljenje kulturnih potreba, i konačno - kakav je osećaj kada izađem na ulicu, kako razgovaram s komšijama, kako izgleda moja zgrada, kako izgleda moj park… Sve to su stvari koje su važne da, s jedne strane, zadržite ljude, a s druge da privučete druge. Mi imamo nedovoljno razumevanja, kao država, za potencijal - kada je reč o privlačenju ljudi koji bi došli ovde da vide nešto što ne mogu da vide na drugim mestima. Insistiramo na pogrešnim stvarima.
Ono što očekujem od ulaska u EU jeste zapravo ono što očekujem danas. Postoje neke stvari koje niko od nas neće tražiti da uradimo. Ali, postoji i evropska praksa u zemljama uzorima. I to nije 200 stvari, to je deset do 15 stvari koje su potrebe ljudima kako bi ostvarili svoje kulturne potencijale ovde. Nabrojaću neke od njih. Na primer, uvođenje poreskih olakšica za filantrope, pre svega mislim na trošenje lutrijskih sredstava, i nije pitanje samo kulture, već svih programa od javnog interesa. Postoje jasni primeri na koji način ta sredstva mogu transparentnije da se koriste. Zatim, ustupanje javnih prostora za programe od javnog interesa bez nadoknade, trošenje i usmeravanje sredstava na lokalu. Sve su to primeri dobre evropske prakse koje možemo da preuzimamo, a koji ne zahtevaju nikakva dodatna ulaganja. Pitanje je samo dobre volje i postojanja razumevanja da nema kvalitetnog života bez ulaganja u kulturu.
- S obzirom da su takve prakse postojale, na primer u Hrvatskoj i pre ulaska u EU, dok ovde nema ni naznaka svesti o toj potrebi, da li imate još neka strahovanja?
J.P: Moj glavni strah vezan je za to da je preterani fokus na evropske integracije mač sa dve oštrice. Jer, ako opteretite državnu administraciju, a opteretili ste je realno velikim poslom, i date jasna uputstva na formalnom nivou šta treba da se radi, sve ono što se ne smatra prioritetom u tom procesu zaista trpi. Kad smo kod poreskih olakšica, dolazimo u situaciju da toliko stvari treba da se uradi u području poreskih olakšica koje zahteva EU da su poreske olakšice koje nisu jasno navedene u tim zahtevima stvar za koju mi interno, na nacionalnom nivou, moramo da zagovaramo. To je pitanje povezivanja organizacija koje deluju u različitim oblastima da zajednički rade. To je jedan od strahova.
Drugi, vezan za kulturu a ne obavezno i za evropske integracije, tiče se toga da se ne izgubi iz vida da neke oblasti života, koje ne donose neposredni profit sutra, jesu one u koje treba ulagati u cilju dugoročnog dobitka za društvo.
To stavljanje cene na sve je problematično. Ima li cenu solidarnost, optimizam, životna energija? Mi imamo veliki kulturni potencijal, pitanje je samo da li država ima jasan koncept kulture u sveobuhvatnom razvoju. To je danas još uvek sporedna oblast u kojoj se govori o jedan posto povećanja budžeta. Kao da nema dugoročnije strategije u toj oblasti.
- Šta Vam uliva optimizam?
J.P: Kancelarija za saradnju s civilnim društvom priprema Nacionalnu strategiju za stvaranje podsticajnog okruženja za razvoj civilnog društva. U njoj su prepoznate osnovne mere i aktivnosti koji treba da dovedu do toga da se izmeni zakonodavni okvir, pa i praksa, kada se radi o finansiranju organizacija civilnog društva, njihovom uključivanju u prpcese donošenja odluka... Organizacije kulture su deo civilnog društva, a u njemu mi imamo veliku podršku EU. Tu samo treba razlikovati šta je ono na čemu EU insistira, a šta je ono što mi treba da ispunimo, a na čemu ona ne insistira nametanjem regulative. Ja imam veliku veru da naša strategija i akcioni plan neće ostati samo slovo na papiru.
U svim segmentima se postavlja pitaje uloge civilnog društva, i to mi daje optimizam, i to je horizontalni uslov za naše dalje učešće u pregovorima.
Ja jesam optimista da ćemo mi uspeti u narednih pet godina da uspostavimo standarde koji do sada nisu postojali i o kojima se dugo priča. Pomenula sam i neke koje nisu deo tog seta, kao što je Zakon o igrama na sreću. Mi smo, ali i organizacije civilnog društva, odabrali najveće izazove. Ako organizacije nisu prepoznale značaj nečeg, onda se to nije ni našlo u strategiji. Ja sam očekivala da će udruženja u kulturi insistirati na tome da u Zakon o igrama na sreću uđe i kultura kao program od javnog interesa, a da i ne pominjem izmene načina na koje se sredstva troše, i to se nije desilo. Stoga je neophodno naučiti kako funkcioniše državna uprava. Ako želite da se neke stvari dese, morate u određenom trenutku to da učinite, posebno kada je otvoren poziv da to učinite... Morate imati jasan cilj u narednih pet godina. Pitanje je i kako se organizacije ponašaju prema donosiocima odluka. Ja kao državni službenik želim nekoga s druge strane ko formuliše jasno postavljene zahteve i ima jasne ciljeve.
- Šta se može očekivati od evropskih fondova?
J.P: Ne treba da bude očekivanja od evropskih fondova. Svi evropski fondovi koji su za kulturu otvoreni su već otvoreni. Zapravo je pitanje kako poboljšati finansiranje kulture od strane države, ali i od privatnog sektora, pa i to kako da same organizacije određene svoje delatnosti učine tržišnim, privrednim. Ceo taj set finansiranja treba rešiti sada, ne treba čekati da uđemo u EU.
(SEEcult.org)
Razgovor sa Jelenom Pajović van Reenen deo je projekta “Zašto DA NE u EU?” koji ZMUC i SEEcult.org realizuju kroz seriju intervjua sa akterima sektora kulture u Srbije u vezi sa mitovima, očekivanjima, strahovima i dilemama kulturne scene u vezi sa priključenjem EU. Sagovornici su i evroentuzijasti, i evroskeptici, i neopredeljeni - kako sa institucionalne, tako i sa nezavisne scene.
Među sagovornicima su i: v.d. direktor Jugoslovenske kinoteke Radoslav Zelenović, direktorka Remonta - nezavisne umetničke asocijacije Darka Radosavljević, predavač na Fakultetu za medije i komunikacije u Beogradu Zoran Ćirjaković, filmski scenarista Dimitrije Vojnov, pevač grupe Darkwood Dub Dejan Vučetić Vuča, Rastko Šejić iz udruženja Šta hoćeš, osnivač i glavni urednik izdavačke kuće Arhipelag Gojko Božović, Vladislav Nešić iz Omladinskog pozorišta PATOS u Smederevu, zatim aktivista, umetnik i urednik i koordinator tribinskog programa Kulturnog centra Rex Nebojša Milikić, Vlada Đurić iz Umetničke asocijacije, koji je i programski direktor Kulturnog centra Zrenjanin, grafički dizajner Slavimir Stojanović, Zoran Pantelić iz Centra za nove medije_Kuda.org u Novom Sadu, direktorka Centra za kulturu Sopot Suzana Anastasov Marković, Zoran Gajić iz Centra za konceptualnu politiku, direktorka Kolarčeve zadužbine Jasna Dimitrijević, umetnik Milan Bosnić, član umetničkog dua diSTRUKTURA, kustos Muzeja savremene umetnosti Vojvodine Nebojša Milenković, slikar i pisac Mileta Prodanović, profesor Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu i predsednik Nacionalnog saveta za kulturu, novinarka i urednica kulture u Radio Beogradu 202, pozorišna kritičarka i dramaturškinja Aleksandra Glovacki, umetnica i aktivistkinja Tanja Ostojić, šef Delegacije EU u Srbiji, ambasador Majkl Devenport...
Pozivamo sve da se priključe raspravi u okviru Facebook strane projekta “Zašto DA NE u EU?”, a argumentovane komentare uzećemo u obzir prilikom daljeg istraživanja i analize.
Projekat "Zašto DA NE u EU?" podržala je Kancelarija Vlade Srbije za evropske integracije.
