Marko Marković: Rešenje za sve je isključivo u našoj glavi

Glumac Srpskog narodnog pozorišta Marko Marković, dobitnik nagrade “Miloš Žutić” za ulogu u predstavi “Semper idem” NP Sombor, za koju je nagrađen i na Sterijinom pozorju, smatra da je vreme pandemije pokazalo koliko smo civilizacijski nepismeni, prvenstveno zato što ne poštujemo prirodu, a onda ni jedni druge. U intervjuu za SEEcult.org, Marković ocenjuje da je koren naših poblema u odsustvu elementarne pristojnosti. Čini mu se da nije čudno to što neko, ko baca prljave maske oko svoje zgrade ili otera stari šporet na vrh Fruške gore, na rođenju svog deteta peva pesmu koja veliča ubijanje ljudi druge vere i nacije. O svim užasima koje takva vrsta razmišljanja dovodi govorila je upravo i predstava za koju je nagrađen. Roman “Semper idem” Đorđa Lebovića, smatra Marko Marković, podsetnik je na to kuda kao društvo idemo, kuda ne bismo smeli i gde moramo stati.

Marković kaže da se tokom pandemije trudio da svakog dana uradi nešto dobro za svoju porodicu i sebe, a zapisivao je i svoje misli, ali nije stigao do knjige kao njegov drug Sergej Trifunović koji je za to vreme objavio “Stovarište”.

Kada su pandemijske mere u pitanju, utisak mu je da su ljudi koji dolaze u pozorište odgovorniji deo društva. Smatra i da glumci, uostalom kao i svi umetnici, moraju da budu svetionik društva i da govore čak i kada drugi ćute, a kao najbolji primer za to navodi glumicu Svetlana Bojković. Marković podseća i na reči Nikole Tesle – koga igra u novoj predstavi Nebojše Bradića u SNP-u – da je snaga elektriciteta leptirovih krila za čovečanstvo bitnija, jača i veća od bilo kog ujeda tigrovim zubima.

Semper idem, NP Sombor, foto: Nađa Repman

– Kako živite u ovo pandemijsko vreme, kakve su pandemijske centrifugalne sile u januaru '22? Kako ste tokom korone prevazilazili “više ne mogu” situacije i šta Vam se čini – jesmo li bar nešto od svega ovoga pregurali?

Marko Marković: Ništa mi ovo nismo prevazišli, a po ko zna koji put smo pokazali da ne umemo da učimo od prirode, da ne umemo da je slušamo, i da, pre svega, ne umemo da je poštujemo. Dovoljno je samo da pogledamo ispred svoje zgrade, koliko je po ulici maski koje nam je tako teško da stavimo i nosimo. Onda naiđe neko kuče ili mače, malo masku razvuče, onda je opet neko pipne, podigne do smeća... Sve to govori o nama. Kada bismo malo pogledali na šta nam liči sopstveno dvorište, onda bismo mogli da pričamo o nekim ozbiljnijim stvarima. Priroda nam je pokazala da nema igranja sa njom, da ona ne priznaje nikakva čuda, da svet mogu da unište jedino ljudi, a da ona, priroda, nikad neće. Čini mi se da su ljudi za ovo pandemijsko vreme tražili model da se okrenu sebi. Oni koji su imali porodicu, nekog bliskog, provodili su vreme sa njima, pili kafu na terasi, za šta pre nisu imali vremena jer se u ovom ludom vremenu uspeha stalno nekud juri. Neki su otišli u depresiju, a neki to, nažalost, nisu uspeli da prevaziđu...

Ja sam se trudio da mi svaki dan bude drugačiji, da terasa bude lepša, da ne služi za gume i stare saksije, za prazne flaše koje nas mrzi da bacimo, nego da bude lepa i da hrani oči. Kada sam imao koronu, svakog dana sam zapisivao nešto, i možda je to bio dobar način da se utešim, ali tako sam nekako pobeđivao to vreme, uz dobre serije, knjige, filmove... I prođe, navikne se čovek na nove uslove, dok čeka da se vrate stari. To je kao i sa čovekom na heroinu: bude navučen, pa se odvikne, i nastavi da živi dalje. Ne znam da li smo nešto naučili. Nisam siguran. Dosta putujem, stajem po raznim pumpama i retko koga vidim da nosi masku, nebitno - stranca ili našeg čoveka. Postoje i ljudi koji misle da im korona ne može apsolutno ništa. Ne znam šta da mislim o tome, ja sam vakcinisan i sledim savete ljudi koji se time bave, slušam ih. Verovao sam da će proći, da je tome uskoro kraj, ali vidimo da nas bogovi i dalje opominju.

– Što se tiče Vašeg posla, života u pozorištu u vreme pandemije, je li tu drugačije?

Marko Marković: Vaspitan sam u svojoj kući, nevezano za koronu, da, kada sam bolestan, bilo da je u pitanju grip, neka viroza, šta god, ne izlazim iz kuće, da se ne mešam sa ljudima da im ne bih preneo bolest. Mislim da je to pristojno. Ne ići na posao ako imaš temperaturu – ne zato što si sebičan, nego da ne zaraziš druge. Ovih dana bio sam nešto prehlađen i odmah sam se fizički distancirao od ljudi. Nisam išao na probe jer tamo ima i starijih kolega koji su rizična grupa. Zašto bih se igrao njihovim životima? Zašto bi se bilo ko igrao bilo čijim životom, pitam se u kontekstu cele pandemije?

Ja se sve nadam da smo i pre korone prali ruke, da smo i pre nje, bar ponekad, dezinfikovali brave. Stvarno mi nije jasno što je ljudima teško da stave masku, ali čini mi se ipak da je u pozorištu drugačije, da tu dolazi odgovorniji deo ljudi, da je publika koja dolazi na predstave vakcinisana. Naravno, izuzetaka ima. Opuste se ljudi posle treće doze, misle da su zaštićeni. I sam sam se, priznajem, bio malo opustio. Ali masku treba nositi, evo sada ima svakojako dizajniranih, možeš se i modirati.

– Roman i predstava ”Semper idem” govore o nečemu što ne bi smelo da se ponovi, ali fašizam i mržnja prema drugom, ponižavanje i ubijanje drugih ljudi zato što su po nečijim kriterijumima drugačiji, ponavlja se nažalost svakodnevno, u raznim oblicima, kod nas i na raznim krajevima sveta. Živimo vreme u kojem se rođenje jednog deteta slavi pesamama koje pozivaju na ubijanje drugih naroda, ljudi drugih religija. Lebović je pisao, a i “Semper idem” o njima govori, ljudima oko nas, koji su danas mirni domaćini, a sutra koljači. Ko su oni, treba li ih se bojati?

Marko Marković: Lebović po povratku iz Izraela, u toj svojoj poslednjoj svesci kaže da je u Aušvicu ubijeno preko dva miliona ljudi, kaže i da je u ovom našem poslednjem karakazanu ubijeno 300.000 ljudi. Zapitajmo se, kaže pisac, da li zločince treba osuditi, ne zbog osvete, već zbog pravde? Mislim da tu leži problem, u tome što se ne ispravljaju greške. Posle onog što su učinili u ratu, Nemci do danas vaspitavaju svoju decu da su njihovi očevi ili dede uradili nešto strašno. I vodili su ih da vide šta se desilo u Aušvicu, u svim logorima, suočavali su ih sa zločinima. I onda nema da se ti busaš u prsa kao pripadnik jedne nacije koji drugu naciju doživljava kao problem. Tu je, kaže Lebović, klica od koje stradaju velika društva. Stepen zapaljenja mrza kod nas je užasno veliki: klinac od 16-17 godina koji peva nacionalističke pesme, zna li on uopšte šta je ideologija? On ne zna šta znači kosovski zavet, da ga pitaš je li čitao Žitija svetog Simeona, ili žitija koja piše njegov sin, a koja govore mnogo rečitije od mnogih mastodonskih razmišljanja, ne bi imao pojma. Neznanje zjapi na sve strane. Ne znam u čije ime se slavi jedna lepa životna situacija pozivanjem na nasilje, na zverstvo. Ja ni dan danas, na primer, ne mogu da razumem kako su 1941. godine nemački vojnici mogli u Kragujevcu da streljaju đake, a učinio je to elitni odred nemačke vojske, oficiri od 25-30 godina. I onda su se vratili kući. Pa kako si ti, čoveče, legao da spavaš, šta si rekao ženi, šta si rekao deci, jesi li ih imao? Da li si im, kada si umirao na smrtnoj postelji rekao, čekaj, ne mogu da odem bogu na istinu a da ne kažem šta je bilo...

Ovih dana, na probi predstave “Tesla izumetnik”, čiji smo deo igrali na otvorenom, nadomak Petrovaradinskog mosta, u okviru otvaranja Evropske prestonice kulture u Novom Sadu, neki klinci u prolazu skandirali su mi “Tesla, Srbine!” Te stvari mogu da budu vrlo opasne ako ne znaš šta one znače. Ako posečeš bilo koje drvo - a ne treba, gorko ćemo ispaštati zbog toga, jer ćemo na kraju svi stati pod to drvo kad zagusti. To je suština priče.

Semper idem, NP Sombor, foto: Nađa Repman

– I u tim primerima koje navodite, prošlost se ispostavlja večno živom, kao sadašnjost, zbog toga je, kaže mostarski pisac Elvedin Nezrović, iako je to paradoksalno, možda ćutanje jedini način da se nastavi dalje. Šta mislite o tom paradoksu – da je rešenje ćutati?

Marko Marković: Pričali su mi anegdotu – živa istina, kako su se na jednom radiju srela dva prijatelja – Arsen Dedić i Bora Đorđević. Rat još besni, dva prijatelja na dve strane, mnogo su više ćutali nego pričali. Onda je jedan rekao onom drugom – nemoj zameriti ono što smo jedan drugom prećutali. Istina, dakle, može da se tumači ovako i onako, ali istina je jedna jedina. Ne postoji delimičan zločin i zato se ponavlja semper idem, zato se na proslavama rođenja deteta veličaju zverstava... Zato se na proslavama kaže – jeste, ali su oni nama... Ma nema “ali”, prijatelju! Nema “ali”! Nema delimičnog zločina, kao ni delimične pravde. Ne postoje “zavedene žrtve” koje su činile zločin, nema “mi smo to morali da radimo”... Pa niste... Da je jedan odustao, možda bi ga ubili, ali možda bi se troje promenilo. Neverovatan je strah iz tih vremena velikih zločina rođen u ljudima. Ljudi koji su bili na Golom otoku, oni se na primer, i danas jako plaše. Uteran im je strah u kosti. Gledao sam u salonu somborskog pozorišta dva golootočana kako šapuću. Strašno! Neshvatljivo. E, takvim ljudima mi treba da damo da govore. Umesto toga, kod nas stalno nešto tinja, mi stalno pravimo neke fešte sa girlandama i novim stubovima, ali od toga nema ništa.

– Pominjemo predstavu “Semper idem” za koju ste dobili “Miloša Žutića”. Njen reditelj Gorčin Stojanović nije raspirivao nikakve koncepte u njoj, što je pozorišna moda kod nas. Shvativši kakvo delo ima u rukama, samo je ispričao priču, bez ikakvih vizuelnih obmana, viškova, učitavanja, dopisivanja... I tu dolazimo do toga koliko je važno da pričamo i slušamo priče jer one nas oblikuju u ljude. Koje su Vama priče važne?

Marko Marković: Sve one koje sam učio kao dete, koje sam učio od mame i oca, oblikovane u savete. Deka me, na primer, učio kako se kalemi, iako nikad nisam naučio. Sećam se odlazaka u selo, kod babe i dede, gde se ručalo rano, gde se jeo jedan i po obrok, jer se moralo peške ići daleko do njive, a brdovita je Šumadija. Sećam se i mog vrtića, danas kada imam svoje dete, Neru, od koje sam malo, neke postupke, “krao” za “Semper idem”, sećam se toga što sam zapamtio – najlepšeg i najkarakterističnijeg mirisa na svetu – mirisa vrtića. Tu vidiš da se niko ne rodi zao, možeš samo da se rodiš naopak, ali kad ti slušaš tu decu, kako oni razmišljaju i gledaju na stvari, ima nade. Što bi rekao Leo Martin, ima vremena za nas. Te su priče bitne. One ulivaju nadu. Ta nova deca ulivaju nadu.

– Igrate odskora Teslu na sceni Srpskog narodnog pozorišta. Taj neverovatni čovek na kraju je umro sam, zaboravljen, napušten, odbačen, siromašan, gladan, smrznut u nekom hotelu... Bude čoveka sramota kada to čita, a ovih dana ponovo čitamo vest o glumici Vesni Pećanac koja se hrani u narodnoj kuhinji. Čitali smo to, doduše, i pre par meseci, ali niko u međuvremenu nije reagovao, nije se javilo nijedno esnafsko udruženje da pomogne. Ako nema solidarnosti države, zašto nema kolega?

Marko Marković: Veoma me je potresla vest o Vesni. Ona je odlična glumica, njen muž Živko Nikolić napravio je filmove koji mogu da uđu u kategoriju najboljih filmova svih vremena, od “Smrti gospodina Goluže”, preko “Lepote poroka”, “Čuda neviđenog”, “U ime naroda”... Ne znam šta da kažem na ovo... Možda je pisac iz Mostara bio u pravu – nekad bi trebalo i zaćutati. Pred tom činjenicom nema priče. Mi smo takvi ljudi...

Oni koji, da se vratim na početak razgovora, bacaju korišćene maske ispred svoje zgrade, olupine kola u reku, koji odnesu stari šporet na Frušku goru i gurnu ga u neki šumarak. Mi smo ti koji razvaljuju nove kontejnere za đubre... Mi imamo samo formu, a sadržaja nigde. Sve to što bacamo oko nas definiše nas kao ljude. A što se Tesle tiče, njega je po jednoj verziji ispred hotela udario automobil i on nije hteo da se leči. Odbio je i novčanu pomoć koju mu je nudila Američka akademija nauka. Svet prosto nije razumeo Teslu, a on je govorio ono što Đorđe Lebović govori u “Semper idem” – priroda ima svoje zakone, ponekad je teško razumeti njenu ćud, ali ona ne priznaje čuda. Ono što je Tesla govorio nekada poruka je i za nas danas: da je snaga elektriciteta leptirovih krila za čovenčanstvo bitnija, jača i veća od bilo kog ujeda tigrovim zubima. Kada to budemo naučili, onda ćemo možda postati bolji ljudi.

Tesla, izumetnik, SNP, foto. Marko Pudić

– Do tada, mi i dalje vodimo bitke koje nisu naše, brinemo brige o kojima nemamo pojma: stručnjaci smo za koronu, ekologiju i Novaka Đokovića podjednako. Kada pogledamo vesti s početka 2022. godine, primetno je da ljude ne spaljuju na lomačama i trgovima, ali se društvene mreže nude kao odlično mesto za to...

To nam je mentalitetska greška, mi se uvek bavimo tuđim problemima. Sećam se da je svojevremeno slikarka Biljana Vilimon, koja je imala emisiju na Studiju B, rekla da živi u zemlji koja joj ne dozvoljava da ozdravi. Ona se razbolela od najteže bolesti, pa se izlečila. Kaže, zovu me neki prijatelji, niko da prihvati da sam zdrava, svi doktori, pitaju, pa gde je sad to otišlo? I niko ne pita da li sam dobro, nego kako je to sad otišlo? Postali smo isprani mozgovi, svi su stručnjaci za sve, svi se u sve razmeju... Plus, kaže lepo Sterija, inat, naš praotačeski greh... Neću namerno, i sad ću baš... Pa niko neće da te sačeka kad ideš ka liftu, a čuje tvoje korake, neće, briga ga. A tek da ti se neko javi u liftu, da kaže, ne daj bože, doviđenja, bilo šta... I nisu to nikakve floskule, to građansko ponašanje, to je elementarna pristojnost. Nedostatak toga ide zbog toga što smo postali sebični, što su ljudi prestali da komuniciraju međusobno. Mi danas dobijamo status krda pa doživljavamo moralne pridike kada padne sneg što ne idemo da čistimo oko zgrade? Nije meni teško, prijatelju, očistiti jednom, dvaput, ali za to postoje službe koje mi građani plaćamo da to urade. I onda, kako smo očekivali da u pandemiji bude drugačije?

– Gde za čoveka onda ima mesta za presabiranje, da odmori glavu, sredi se?

Marko Marković: Baš u toj glavi. Ja sam, na primer, vrlo nestrpljiv čovek, sve moram sada i odmah, prosto – takva mi je priroda. Četiri godine sam pokušavao da uzgojim avokado na mom balkonu, propalo mi je brdo čaša, brdo avokada, svašta sam pokušavao, čak i stari recept moje babe Ljubice koja je živela u selu Grivci. Ta moja baba, gorštakinja od dva metra, sa šakom od pola metra, koja me zvala: “Gde si, Kućo!”, i koja je živela skoro sto godina, šta god bi u zemlju prstima gurnula, nicalo bi kao ludo. Sve bi joj uspevalo, a kod mene – ništa. I dugo je tako bilo. Međutim, bio sam uporan i evo danas, sa unutrašnje strane mog balkona na Bulevaru Evrope - nikao avokado! Imam tri stabla avokada koja rastu u potpunim neuslovima, bez sunca, evo u novoj gradnji 22. veka, u pandemijsko vreme, u Evropskoj prestonici kulture. Imam i maslinu koja živi i opstaje.

Sve je, dakle, kako prihvataš stvari, kako ih razumeš, kako ih procesuiraš, kako pokušavaš da nađeš rešenje za njih. Spas je u glavi. Mimo tvoje glave, nema rešenja, i nema spasa. Spas je i reći “izvini”, jer onda nađeš mir, Rešio si problem, ali ga prethodno moraš otkriti, a kada ga otkriješ, to je – što bi rekao Tesla, kao poljubac boga. Kako za banalnu stvar poput saobraćaja, na primer, nema kašnjenja – samo kreneš 15 minuta ranije, tako i za mnogo ozbiljnije stvari.

Tartif, SNP, foto: Siniša Trifunović

– Ljudi kažu da je danas sve teže naći vreme za razmišljanje, za čitanje, za određivanje vremena za sebe, za druge. Da li je baš tako, jer za telefon svi imaju sve vreme ovog sveta?

Marko Marković: Rekao bih da se za sve može naći vreme, samo je stvar planiranja i prioriteta, i da se uvek ne trči za uspehom po svaku cenu. Dozvoljeno je i opusiti se. Neko uspe da posadi drvo, oživi biljku, neko pije kafu iz najlepše šolje na svetu koju je odabrao. Sve je to mir, a neko kao moj drug Sergej Trifunović napiše fantastičnu knjigu “Stovarište”. Kad Sergej Trifunović nađe vremena da napiše knjigu, onda svi možemo da nađemo nešto za sebe. Toliko je dobrih knjiga, od poezije Marka Miloševića do priča Lane Bastašić i Rumene Bužarovske, a tek Milena Marković i njena “Deca”... “Decu” treba čitati. Pitam se ovde, da li ti ljudi koje smo pominjali, koji pesmama mržnje slave nešto, čitaju nešto? Šta gledaju, šta oni rade u slobodno vreme, šta ih zanima? Toliko je lepote oko nas, kako ne upiju nešto od toga?

– Da li se Vaša generacija glumaca, i generacija uopšte, izborila za svoj identitet, da li se ostvarila? Jeste li uspeli da srušite narative svojih očeva i svojih profesora, ili oni i dalje učitavaju svoje mitove i narative u vaše identitete?

Marko Marković: Generacije pre nas zaspale su na lovorikama, a držale su nam pridike. Bila im je bitnija ambasadorska fotelja nego suština i sadržaj. Neki ljudi su mislili da znaju sve i nisu želeli nikome da prepuste nešto novo, jer zaboga, ništa bez njih. Oni se nisu držali devize da na mladima svet ostaje.

Imam 40 godina i već vidim duplo mlađu generaciju od mene koja zna šta hoće, gde su joj pravci i vektori. I oni svoju budućnosti vide dalje od ovoga ovde: nije ovo jedina zemlja na svetu. Da li smo prevazišli roditelje – ne znam, ja sam rano ostao bez oca, pre 20 godina, a bez majke pre pet godina, i onda imaš osećaj da si ti sledeći... Kad odem na mesto gde su danas, pomislim da bi bili ponosni na mene jer radim ono što volim, najbolje što znam, ali s druge strane te pritiska to društvo od 500 evra koje zadaje nekakve koncepcije i daje nam pravila, koje je taj neki “osmi putnik” koji peva loše i pogrešne pesme...

– Sme li glumac, zaposlen, danas glasno da govori, na primer, o kulturnoj politici svoje zemlje?

Marko Marković: Glumac je prisutan, on, kao i svaki drugi umetnik, mora da govori i kada svi ćute, i mora da kaže onako kako stvari zaista stoje, jer ako to ne uradi, bolje da radi nešto što ga ne košta. Kako izađe Ceca Bojković ispred bagera i pita – a gde si ti pošao? I naravno da će taj da stane, jer je ispred njega stala institucija, žena, majka, glumica, dama, pametna i obrazovana osoba. Ona kaže – dalje ne može, stvarno dalje ne može. To je obaveza glumaca. Ne može nešto da prođe zarad interesa i jeftinih poena, ili zabave. Umetnici moraju da budu prvi na braniku, ispod onog drveta koga sam već pominjao, jer će nas to drvo kad-tad sačuvati.

*Naslovna fotografija: privatna arhiva

(SEEcult.org)

*Podrška: Međunarodni fond za pomoć organizacijama u kulturi i obrazovanju 2021. nemačkog Saveznog ministarstva inostranih poslova, Gete instituta i drugih partnera: www.goethe.de/relieffund