MARINA ABRAMOVIC: VREME JE DA UMETNICI POSTAVE PRAVILA

NJUJORK, 5. novembra (SEEcult.org) - Marina Abramovic, jedna od najuspesnijih performerki danasnjice, ponovo je u centru paznje njujorske i svetske javnosti, uoci serije performansa “Sedam lakih komada” u Muzeju Gugenhajm u Njujorku, svojevrsne rekonstrukcije istorije performansa, tokom koje ce ponovo izvesti, osim svog rada “Thomas Lips”, i neke od najtezih radova drugih pionira tog vida umetnosti, u zelji da pokaze kompleksne odnose istorijskog nasledja performansa i njegovog savremenog zivota unutar muzeja. U intervjuu koji je s Marinom Abramovic uradila istoricarka umetnosti Jovana Stokic u Njujorku, ustupljenom portalu SEEcult.org, cuvena umetnica, rodjena 1946. godine u Beogradu, naglasila je, izmedju ostalog, i znacaj zastite autorskih prava performera, kao i njihovog odgovarajuceg dokumentovanja radi pravilne interpretacije.

U okviru programa “Performa 05”, od 9. do 15. novembra, Marina Abramovic ce, reizvodjenjem cuvenih performansa Vita Akoncija (Acconci), Brusa Naumana (Bruce), Djine Pane (Gina), Vali Eksport (Valie Export) i Jozefa Bojsa (Joseph Beuys), kao i sopstvenog rada “Thomas Lips” iz 1975. godine, predstaviti svoje vidjenje istorije performansa i postaviti pitanje koliko oni mogu da ostanu radikalni i provokativni i danas, kada budu izvedeni u muzeju, instituciji kojoj se performans po svojoj prirodi suprostavlja, kao radikalna praksa nastala 60-ih godina 20. veka koja odrice represiju arhivizacije.

JS: Ovog proleca, na simpozijumu o “Re-performansu” u Gugenhajmu, govorili ste o tome da ste siti da razni ljudi koriste materijale vasih performansa, bez dozvole i razumevanja. Da li je to razlog zasto ste odlucili da izvedete vas performans ponovo, posle 30 godina? S druge strane, koji su razlozi da izvedete performanse umetnika kao sto su Akonci ili Bojs?

MA: Zaista mnogi koriste materijal iz performansa iz 70-ih: MTV, kao i modni fotografi, i to bez ikakvog davanja kredita autorima. Vreme je da umetnici iz 70-ih uspostave neka pravila: ako zelite da koristite materijal iz performansa, trebalo bi da trazite dozvolu za to. Sve umetnike cije radove cu ja izvesti, ja sam molila da mi dozvole da to uradim (osim Bojsa, koji nije ziv, ali cija mi je udovica dala dozvolu). Ja ovim reizvodjenjem njihovih performansa zelim da sama dozivim za sebe njihova dela, koje nikad nisam uzivo dozivela u vreme kada su izvedena.

Kada sam ja pocinjala sa performansom u Jugoslaviji u 70-im, bilo je veoma tesko doci do informacija. Dobijali smo neke trecerazredne informacije, nije bilo umetnickih casopisa, sve je dopiralo do nas kroz necije price - tako da je svako trebalo da u stvari u svojoj masti dopise tu pricu, a ona je uvek postajala vecom od realnosti. To je sad bilo i pitanje maste, u stvari.

JS: Da, secam se vase price kako su se u Beogradu pricale legende o Krisu Burdenu i sta je tacno on radio u “Shoot piece” - da li se vozio po gradu, u folksvagen bubi zakucan za haubu. U stvari, tek ste posle saznali da se on u stvari samo izvezao ispred garaze, tako zakucan za haubu, fotografisao se tako i odmah vratio nazad u garazu.

MA: Ja sam sad napravila izbor radova koji su me najvise impresionirali kada sam bila mlada u 70-im, koje nisam imala prilike da vidim: To je definitivno “Seed bed” Akoncija, kao i performans Brusa Naumana. On je umetnik koji me uvek iznenadi: kad god vidim neki interesantan rad i ne znam ko je, ispadne da je to on, jer njegovi radovi uvek umeju da me iznenade. Za mene je vazan element upravo prelazak izmedju skulpture u performans, koji Nauman tako intenzivno tretira. Zatim, Djina Pane, ona je prva performerka za koju sam cula, jer je bila najbliza - u Italiji. Ali nisam videla njen rad koji cu izvoditi, upoznala sam je tek dosta kasnije. Nicije performance nisam videla, cak ni Bojsove, ali sam prisustvovala njegovim predavanjima.

JS: Ali ste izvodili performans na festivalu u Insbruku 1975. u isto vreme kad je i Valie Export bila tamo? “Genital Panic” je drastican performans u kojem umetnica problematizuje seksualnu agresivnost na najprovokativniji moguci nacin - uperivsi u isto vreme pusku i svoje genitalije u tela gledalaca?

MA: U Insbruku sam uradila “Thomas Lips”, ali ona nije izvodila ovaj performans, samo film “Genital Panic”. To je tako kontroverzan rad - u jednom trenutku cula sam da je izvela rad tako sto se setala izmedju redova u bioskopskoj sali i postoje fotografije koje to pokazuju. Ali, takodje, postoje i fotografije za poster. To su razlicite fotografije na kojima je ona razlicito obucena i sad je pitanje - koji izvor je istorijski tacan. Takodje, ovaj rad je imao specificno znacenje za svoje vreme, i danas u Americi, u odnosu na terorizam i politicku situaciju, ovo delo ce se drugacije tumaciti. Ovakvi radovi korespondiraju sa razlicitim epohama, i zaista, vredno umetnicko delo ima razlicite slojeve znacenja koje svaka generacija moze da prepozna i upotrebi za sebe.

JS: Vi ste razgovarali sa Valie Export, kao i sa ostalim umetnicima o svim detaljima?

MA: Najinteresantnija prica je sa Bojsovom udovicom, zato sto mi je ispricala detalje koje mozda umetnik ne bi sam rekao. Bojs se nikad nije interesovao da kontrolise fotografe, niti davao uputstva fotografima ili onima koji snimaju performanse. Ali, kad bi video materijal, ne bi mu se dopao, pa bi izabrao jednu fotografije koja bi postala tako kao ikona tog nastupa - i tada krece misinterpretacija. Kad se vidi fotografija “Predavanje mrtvom zecu” - vidi se njegovo lice sa zlatnom maskom kako drzi zeca u narucju. A to nije bio ceo performans. Mnogi kriticari videli su samo ovu jednu fotografiju i pisali o umetniku kao zlatnoj Madoni sa malim, mrtvim Hristom - zecom, a to je Bojs prezirao, jer on to uopste nije tako zamislio. A postoje i dve video verzije, koje mi je dala zena off record, koje nisu objavljene, a koje pokazuju da je performans bio znatno komplikovaniji i samo zahvaljujuci tom materijalu sam mogla da ga rekontruisem. Tehnika snimatelja je tako losa i naivna. A komentari su tipa: “Pogledajte dekadentnog umetnika kako u Nemackoj moze da se pravi glupava umetnost”. Ali cak i umetnik moze da mistifikuje svoj rad, kad da samo jednu fotografiju i ne postoje objasnjenja. To nije jednostavno - povezati sve ove slojeve - dokumenrtciju, dozivljaje posmatraca i sve price koje okruzuju taj dogadjaj. Izuzetno je koliko price narastu, a koliko je malo ljudi zapravo videlo sve ove performanse.

JS: Vi sad imate intimni odnos prema svim ovim radovima?

MA: Da, ja sam htela da saznam sto vise, sve sto se moze saznati, sve detalje o ovim radovima, da bih mogla da vidim koji ce biti moj doprinos njima.

JS: Kako se osecate kada treba da ih izvedete toliko godina kasnije, u potpuno drugacijem kontekstu americkog muzeja kao sto je Gugenhajm?

MA: To je stvarno interesantno pitanje, posebno u vezi sa Bojsom. Jer, da se vratim na taj famozni snimak - evo na primer sta se vidi u tom Bojsovom snimku - on izvodi performans u cosku ofisa galerije, dok sedi na nekom stolu i sve je neesteticno, jer se on nije uopste trudio da napravi neki neutralni prostor.

JS: Kako ste to zamislili u prostoru rotonde Gugenhajma?

MA: Pa to je bio problem - kako to sad izvesti u prostoru Gugenhajma - mora da bude u krugu rotonde, zbog arhitekture, i ja izolujem elemente koje on koristi i izolujem ih u apstraktnom prostoru: skolske table, mrtvog zeca.

JS: A u odnosu na trajanje ovih performansa - svi radovi su trajali razlicito, ali ne toliko dugo, a vi planirate da ih izvodite u toku 7 sati svaki i to neprekidno? Sta ocekujete od publike - da udje i izadje i vidi samo delove? Kako ce publika biti u stanju da razume - da li ostavljate njima slobodu?

MA: Moje iskustvo mi govori da dugi performansi mogu da naelektrisu prostor na poseban nacin, formira se energija i ta cudna energija utice na gledaoce. Tako da nije vazno koliko ce dugo ostati, jer je saznanje da to dugo traje stalno prisutno.

JS: Takodje me zanima kako izgleda isvesti ponovo svoje delo. Jer, mnogi radovi su u okviru rada “Biografija” citirani, ali ovo je druga stvar - rad kao sto je “Thomas lips” je veoma radikalan, tezak rad i niste ga nikad izvodili ponovo?

MA: Jao, to bi trebalo da me pitas posto ih izvedem, sada imam tremu u stomaku. Moj prvi izbor bio je rad “Rhythm zero”, ali to nisam mogla da izvedem zbog zakonskih problema, jer pistolj nije smeo da se upotrebi ovde na sceni. Ovo su dva najteza rada koje sam radila ikad, veoma kompleksna i ritualna.

JS: Rekli ste mnogi radovi unutar “Biografije” su izvedeni izvan muzeja. Da li je ovo prvi put unutar muzeja?

MA: Upravo tako. Ovo je prvi put da cu da izvedem ovaj svoj performans i to je veoma kompleksno sad - pitam se kako cu to da uradim, kad da urezem zvezdu… To ne mogu da radim 7 sati. Da li da uradim na kraju ili na pocetku ili vise puta po malo u segmentima, pa na kraju je zvezda urezana.

JS: A sta je sa novim radom?

MA: Konacno sam sigurna sta ce biti. Meni je to cudan rad, dolazi posle tako teskih radova - sest radova tako teskih, a sedmi mora da bude laksi. Ja stavljam merdevine usred muzeja 4 metara visoke i bicu na vrhu, usred rotonde, i imacu plavu halinu 7 metara dugacku, koja se spusta do poda, tako da izgleda da ja izranjam iz poda. Moja ideja je da se telo projektuje na tkaninu i sam prostor spirale Gugenhajma i ja se tako uzdizem do prvog sprata ove spirale.

Abramoviceva je, prilikom poslednjeg boravka u Beogradu prosle godine, rekla da performansu pristupa kao prema muzickoj formi, te da ce “Sedam lakih komada” zapravo biti njena interpretacija originalnog dela. Ona je naglasila da joj je vazno i da njeni radovi zive, te da zato sada prepusta pojedine od njih svojim studentima, koji ih ponovo izvode.

Projekat “Sedam lakih komada” bice dokumentovan, a i zasnovan je na cinjenici da postoji veoma malo dokumentacije o vecini performansa, posebno iz uticajnog ranog perioda. Vecina opstaje zahvaljujuci svedocenjima prisutnih ili fotografijama koje pokazuju samo deo svakog rada.

Serijal “Sedam lakih komada” pocece reizvodjenjem Naumanovog performansa “Body Presure”, izvedenog 1974. godine (Galerie Konrad Fischer, Dizeldorf). Za 10. novembar predvidjena je repriza Akoncijevog performansa “Seedbed” iz 1972. godine (Sonnabend Gallery, New York).

Performans Vali Eksport “Action Pants: Genital Panic” iz 1969. godine (Augusta-Lichtspiele, Minhen) Marina Abramovic ce ponovo izvesti 11. novembra, a dan kasnije performans Djine Pane “Self-Portrait(s)” iz 1973. godine (Galerie Stadler, Paris).

Ponovno izvodjenje jednog od najpoznatijih Bojsovih performansa “How to Explain Pictures to a Dead Hare” iz 1965. godine (Galerie Schmela, Dizeldorf) predvidjeno je za 13. novembar, dok ce 14. umetnica ponovo izvesti jedan od svojih najtezih performansa “Lips of Thomas”, originalno realizovan 1975. godine u Galeriji Krinzinger u Insbruku, tokom kojeg je pojela kilogram meda i popila litar crnog vina, a zatim polomila staklenu casu rukom i iscrtala zvezdu britvom na svom stomaku, a zatim se bicevala sve “dok vise ne oseti bol”. U zavrsnici je pola sata lezala na krstu napravljenom od blokova leda.

Poslednjeg dana serijala “Sedam lakih komada” ona ce premijerno izvesti svoj novi performans.

Marina Abramovic rekla je prosle godine u Beogradu, koji je napustila pre vise od tri decenije, da se nikada fizicki unapred ne priprema za performans, ma koliko neki rad bio naporan i zahtevan.

“Vazna mi je mentalna spremnost i energija publike, jer tada prelazim limit”, rekla je poznata umetnica, ciji je jedan od najtezih performansa bio i “Kuca s pogledom na okean” (The House with the Ocean View) u Galeriji “Son Keli” (Sean Kelly) u Njujorku, za koji je dobila 2003. prestiznu nagradu “Besi” (The Bessises) grada Njujorka za igru i performans.

Performans “Kuca s pogledom na okean” predstavljen je i u Galeriji umetnika Portala SEEcult.org, pored ustupljenih fotografija drugih cuvenih performansa Marine Abramovic, kao i radova umetnika sa kojima je 70-ih godina u Beogradu cinila jezgro nove umetnicke scene (Rasa Todosijevic, Zoran Popovic, Era Milivojevic, Nesa Paripovic, Gergelj Urkom).

Abramoviceva, rodjena 1946. godine u Beogradu, dobila je Zlatnog lava na Bijenalu u Veneciji 1997. godine, za rad “Balkanski barok” (Balkan Baroque).

Njenom serijalu “Sedam lakih komada” posvecena je, inace, izuzetna medijska paznja - najavljivan je u art magazinima “Frieze” i “Flash Art”, a laskavi tekst objavljen je i u novembarskom broju americkog “Voga” (Vogue).

Istovremeno, njen video rad iz 1975. “Umetnost mora biti lepa, umentik mora biti lep” (Art must be beautiful, artist must be beautiful) izlozen je u okviru nove stalne postavke kolekcije umetnosti posle 1960. godine u Muzeju moderne umetnosti (MoMa) u Njujorku.

Autorka intervjua sa Marinom Abramovic, Jovana Stokic, doktorant je savremene istorije umetnosti na Njujorskom univerzitetu, gde radi doktorsku disertaciju “The Body Beautiful: Feminine Self-Representations, 1970-2000”, koja ukazuje na razlicite nacine kojima se umetnice poigravaju savremenim standardom zenske lepote.

Jovana Stokic diplomirala je u Beogradu, a magistrirala istoriju umetnosti u Los Andjelesu. Zivi u SAD od 1999. godine, gde pise kritike za Nyartsmagazine, kao i za beogradski “Remont Magazin” i dnevnik “Danas”, koji je objavio i nesto kracu verziju njenog najnovijeg intervja s Marinom Abramovic.

(SEEcult.org)