Kritika na delu: Marina Abramović - Čistač 1/3

Marina Abramović - Čistač, Muzej savremene umetnosti Beograd, 21. septembar 2019 - 20.  januar 2020.

Kritičarka na delu: Biljana Tomić, istoričarka umetnosti, 1/3

Istoričarka umetnosti Biljana Tomić, urednica likovnog programa Studentskog kulturnog centra u Beogradu u vreme početka karijere Marine Abramović ranih 70-ih, smatra da je njena retrospektiva “Čistač” u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu (MSUB) sjajna izložba, koja nikoga ne može da ostavi ravnodušnim. U prvoj od tri epizode serijala Kritika na delu o izložbi “Čistač”, Biljana Tomić navodi i da bi bilo dobro da taj događaj posluži kao prilika za ozbiljniji odnos prema savremenoj umetnosti i dalje unapređenje domaće scene.

“Ova izložba zaista je učinila nešto što je prvi put - direktno nam je izložila opus jednog umetnika, pri čemu ne veličam Marinu Abramović, već govorim o smislu prezentovanja jednog umetnika, koji je omogućio da zaista možemo da uđemo u kontekst istorije umetnosti, kretanja pojava kroz dekade, način na koji se jedan umetnik profilirao, šta je radio, postigao, šta je danas…”, navela je Biljana Tomić.

Smatrajući da je MSUB “napravio sjajnu izložbu, jer je dobra i kao postavka i kao relacija sa umetničkim radom”, ona je konstatovala da posetilac, kada uđe na tu postavku, ne ostaje nedotaknut.

“Doživljavate određena uzbuđenja koja vam se dešavaju već prvim koracima u samom prostoru Muzeja koji je spiralan i koji je građevina iz 60-ih godina, koja je imala specifičan odnos prema prostoru – da ga uvuče unutar prostora Muzeja, a da nas iznese izvan prostora Muzeja”, navela je Biljana Tomić, ukazujući na komunikaciju koja se na taj način postiže.

Postavka Marine Abramović u takvom prostoru – spiralnom krugu muzejske zgrade, dotiče posetioce i ne dozvoljava im da prolaze mirno. “Ona ima tu funkciju telesnosti koju očekuje od nas kao telesnost koju prezentira. Ona nas dodiruje”, rekla je Biljana Tomić, dodajući da je to razlika i u odnosu na ostale stanice izložbe “Čistač”, koja je premijerno predstavljena u Stokholmu 2017. godine, a potom u Kopenhagenu, Oslu, Bonu, Firenci i Torunu u Poljskoj.

Biljana Tomić videla je postavku u Firenci, a smatra da je beogradska, čiji je kustos Dejan Sretenović, jedinstvena: “Ovaj trenutak ovde stvarno je jedinstven i stvarno je jedno čudo od postavke – čestitam kustosima, organizatorima i drugim ljudima koji su radili na tome, jer su učinili da je ona neprestano prisutna. Kada smo ulazili, osehcala sam kako nas dodiruje. Ona jednostavno kruži oko nas. Njeno odsustvo neće biti odsustvo. Njeno odsustvo je permantntno prisustvo njenog rada koji tako snažno i direktno utiče na svakog gledaoca da mislim da niko ne može da ode miran sa ovog prostora, bez obzira šta ko mislio”.

“Ova činjenica funkcije jedne postavke i značenja jednog rada je primarna stvar izložbe Marine Abramović”, dodala je ona, posebno ističući i veliku posećenost izložbe.

“Apsolutno je fantastično videti svakog dana tako brojnu publiku koja dolazi čak iz drugih sredina da bi videla izložbu Marine Abramović”, rekla je Biljana Tomić i ocenila da sve to što se dešava na izložbi i što će se dešavati do njenog kraja bitno potire mnoge reči izrečene kontra Marine Abramović, jer ne vidi da tu ima spektakla.

“Taj spektakl o kojem se toliko govorilo praktično ovde nestaje. Jednostavno, ovo je normalna, humana i fenomenalna komunikacija rada i publike. Nema spektakla. Ako je brojnost gostiju spektakl, izvinite molim vas, onda grešimo u tumačenju stvari”, rekla je Biljana Tomić.

Prema njenim rečima, nema bilo čega o čemu se govorilo tako žestoko, jer kada se pogleda bogatstvo postavke, materijala koji je uložen, i kada se zna da sve to ostaje MSUB-u, onda se “mora reći da su tako velike pare o kojima se govorilo zapravo najveća korist za MSUB - da ostane osnažen, da može da ponudi još jednu i još jednu veliku međunarodnu izložbu kao što je ova”.

Biljana Tomić posebno se osvrnula na početak karijere Marine Abramović u SKC-u ranih 70-ih, kada je činila neformalnu grupu šestoro umetnika, u kojoj su bili i Dragoljub Raša Todosijević, Zoran Popović, Era Milivojević, Neša Paripović i Gergelj Urkom, koji su skrenuli pažnju na sebe izložbom “Drangularijum”.

“Kada se čovek seti Marine iz 70-ih, ne može da ne bude razdragan, jer je Marina unosila svojim ulaskom u svaki prostor, svakom idejom, toliko radosti i toliko iznenađenja i toliko priče kako se konstruiše njen rad… To je prosto nezaboravno kako ona sa svakim intimno razgovara da li je baš ta tema dobra ili nije, i onda se desi rad – i svi stanemo zanemeli, jer rad je sasvim drugačiji. Divno! Prosto divno! Ona je zapravo izvršila selekciju u sebi i ođednom je nastalo nešto čudesno i svi bismo uživali, smejali se i bili sretni da se ponovo desila neka nova situacija”, rekla je Biljana Tomić.

Kada se govori o Marini Abramović, prema rečima Biljane Tomić, mora se početi od “Drangularijum”.

“To je bila zaista značajna izložba na kojoj smo svi radili. Kada se SKC otvorio, (direktorka) Dunja Blažević je stvarno otvorenih ruku sve pozvala i svako je mogao da dođe i učestvuje u razgovorima koje smo neprestano organizovali. Ta otvorenost komunikacije i otvorenost koncipiranja, razlaganja mišljenja, shvatanja, sukobljavanja itd, to je bila najbitnija karakteristika SKC-a i omogućila je zapravo da se izrode neke stvari”, rekla je Biljana Tomić.

Izložba “Drangularijum”, kako je naglasila, bila je kapitalna tačka susreta generacije 60-ih i mladih koji se tek pojavljuju i karakterišu 70-te.

“Toga nismo bili ni svesni, moram da priznam”, dodala je ona.

Za razliku od svih bajki koje se ispredaju o SKC-u i načina na koji se ti događaji interpretiraju, Biljana Tomić kaže da su svi zapravo bili mnogo jednostavniji i spontaniji i neposredniji u svemu, jer “sve je nicalo i trebalo je to gledati, filtrirati, skupljati…”

“Imali smo dve generacije koje su se tu prelamale, jer već smo imali novosadsku konceptualnu, imali smo beogradsku koja se tek pojavljuje, imamo beogradsku realnu – Bora Iljovski, Bojan Bem… I tako nastane ta veza gde se zapravo uključi desetak studenata... Grupa šest takozvana zapravo je samo tu ukazala na neke različitosti postavke…”, rekla je Biljana Tomić, dodajući da je izložba “Drangularijum” bila “početak grupe šest”.

Napominjuću da, kada se govori o umetnosti i pojavama o umetnosti, jedan momenat nije dovoljan, već se mora uzeti u obzir i drugi, treći, koji takođe stvaraju novo okruženje, Biljana Tomić je kao značajan momenat posle izložbe “Drangularijum” izdvojila Likovni Bitef, na kojem je počela da radi 60-ih.

“U ovako živom tkivu koje počinje da se dešava u SKC-u, ja prirodno nudim Bitefu izložbu ‘Objekti i projekti’, gde pozivam šestoro umetnika plus Evgeniju Demievsku. I ta izložba se dešava u septembru, a ‘Drangularijum’ je bio u junu. Izložba ‘Objekti i projekti’ sada ima matematiku, gde se to prvo neposredno postavljanje stvari pretvara u temu i ona se formuliše kroz različite materijale, postavke itd. ali još uvek nismo u predmetnim dimenzijama shvatanja postavke i shvatanja rada”, navela je Biljana Tomić.

Odmah potom su, kako je dodala, počeli da razmišljaju o nekoj novoj specifičnoj izložbi koja bi morala da bude udarna. I tada su došli na ideju da to bude 21. oktobra, jer tada se otvara Oktobarski salon.

“Jer, šta rade mladi? Mladi oponiraju starijima. SKC oponira Oktobarskom salonu. Ali, mi nismo bili neprijateljski raspoloženi - samo je bilo pitanje da mora da se izrazi novi stav”, navela je ona, dodajući da je taj novi stav bio da se u istom trenutku kada se predstavlja razvijena beogradska scena izbaci nešto novo.

“Sada prvi put cela grupa šest radi na tom novom programu Oktobar 71. Dešavaju se apsolutna čuda. Koristimo SKC od podruma do krova. Sve je apsolutno ispunjeno, ali sve je ispunjeno haosom. Ničim. Zgužvani papiri, papiri koji su visili, nešto što nije imalo značenje, zvuk Marinin… Tada smo menjali Galeriju zato što je imala drvene obloge, što je bilo besmileno, pa smo skidali sve, i još je ostajala ta cigla, i onda - kada su ljudi došli posle Oktobarskog salona, rekli su: 'Jao, pa vi ste i zid skinuli!' Stvarno je bilo revolucionarno – skinut zid! Unutra se samo čuju Marinini zvuci u toj poluruševnoj galeriji. Naravno, Era (Milivojević) pravi svoja stakla besomučno. Rekao je: 'Nismo mi došli u javnu kuću, ovo će biti kulturni prostor, sva ogledala ćemo da pokrijemo!' I nastao je haos, radio je kao lud. Bilo je fenomenalno. I Raša (Todosijević) sa gomilom nekakvog metala, malih figurica, ničega. Bilo je bitno raditi nešto što nije ništa. To je bila jedna fluksus reakcija na situaciju i jedan energetski naboj, otpor”, ispričala je Biljana Tomić.

To je, kako je istakla, bio fenomenalan početak i jedan stejtment SKC-a koji je opstao praktično sve to vreme.

Ubrzo su počele radionice, na kojima su umetnici i istoričari umetnosti zajedno radili na programima koji su nastajali.

Kao važan program koji je tada napravila, mimo tih izložbi, Biljana Tomić je pomenula Jugoslovenski presek kritike u tom trenutku.

“I u ovom bumu mi ustvari stvaramo crtu. Šta je kritika? Znači, mi idemo dalje. Svaki dan je bio po jedan kritičar, počev od velikih, kao što su Miodrag Protić ili Lazar Trifunović, pa čuveni direktori muzeja, kritičari... Ivan Meštrović, pa bila je tu Irina (Subotić) i mladi… To je spojilo ono što nama često nedostaje - da imamo akciju, ali da imamo i kritičku kompenzaciju. Dodirujemo pitanje šta mi to radimo”, istakla je ona.

Kao prirodan sled tih brzih izložbi, ona je navela Aprilske susrete.

“Moramo da radimo festival… Mora sve biti popunjeno, a popunjeno je kada se radi međunarodni festival koji stvara kontekst o tome ko smo, gde smo, šta smo. Ulazimo u širi kontekst u kojem ono što radimo dobija svoj smisao, legitimitet. To ne treba da se zaboravi i ne treba pridavati neke druge epitete nego što to jeste. Mislim da je ta istorija bila božanstvena i da je mnogo dala ovoj sredini iako nije vrednovana. Mi smo se razmileli svetom, ali bez obzira – nikada nije bio problem novac, nikada ga nismo ni imali uostalom. Ali, šta znači novac? Za nas to nije bilo ništa. Za nas je bilo važno kretati se. I svi smo, na kraju krajeva, imali neke svoje putanje i kretali se. Ne možete zaustaviti nešto što ima cilj”, naglasila je Biljana Tomić.

Prema njenom mišljenju, povodom izložbe Marine Abramović iskazana su neka neverovatna očekivanja, preterivanja i “nekakve apsurdne stvari” u vezi sa odnosom vlasti i te izložbe.

“Svaka izložba traži novac. Tako je bilo i u srednjem veku, u renesansi, a još uvek nije ovde došao sistem jedne Engleske, ili Francuske, Nemačke, Italije ili Amerike, gde može na drugi nacin da se dođe do sredstava i da se određeni projekti realizuju. Ali kod nas sve mora da krene ispočetka, da se vrati na neko svoje stanište. Šta ko radi i kako da koordiniramo i da izvedemo čitavu tu stvar posle ove izložbe? Ako se ne nastavi, ako se nekako ne uozbiljimo i više ne povežemo, i prosto objedinimo poglede na stvari koje se dešavaju ispred nas, mislim da to znači još uvek jedno beskrajno plivanje koje ne vodi nikuda”, zaključila je Biljana Tomić.

_ _ _

Projekat KRITIKA NA DELU, koji realizuje NFC "Filmart“, u saradnji sa portalom SEEcult.org, podrazumeva produkciju kratkih video emisija na temu odabranih značajnih izložbi koje se u Srbiji realizuju u 2016/2019. godini. Cilj je revitalizovanje likovne kritike u oblasti savremenih vizuelnih umetnosti i ukazivanje na značajnu edukativnu ulogu kritičke reči namenjene široj publici.

Produkcija: NFC Filmart, Požega, 2019.
Partner: SEEcult.org, Beograd

Urednica: Slađana Petrović Varagić
Reditelj: Dejan Petrović
Snimatelj/montažer: Sreten Vuković
Grafički dizajner: Uroš Pavlović

Podrška: Ministarstvo kulture i informisanja Srbije

(SEEcult.org)