Jugofuturizam – promišljanje budućnosti regiona bez nostalgije
Zavod Maska, izdavač uticajne revije Maska – najstarijeg evropskog časopisa za scenske umetnosti, razvija već nekoliko godina u različitim formatima koncept jugofuturizma, a o tom poduhvatu promišljanja mogućih alternativnih budućnosti u regionu nekadašnje zajedničke države, koji je i tema aktuelnog festivala YUFU Ciklus u Ljubljani, govore za portal SEEcult.org direktorka Zavoda Maska Alja Lobnik i glavna urednica revije Maska Pia Brezavšček. U razgovoru se posebnu osvrću na potrebu osvešćivanja generacije rođene za vreme tranzicije u zemljama u regionu u pogledu važnosti saradnje i povezivanja, napominjući da jugofuturizam ne podrazumeva nostalgiju i hvalospeve o bivšoj Jugoslaviji, već se pre svega odnosi na stvaranje prostora za kritičku misao i otvoren i eksperimentalni duh, koji bi mogao da pokrene i buduće politike.
YUFU ciklus
– Već nekoliko godina razvijate ideju jugofuturizma, čije je suštinsko pitanje kako je moguće zamisliti zajedničku regionalnu budućnost i kako se kroz saradnju ona može iznova javljati, obnavljati i održati. Kako je tekao proces razvoja tog koncepta, koji je započet 2020. godine kroz časopis Maska, a danas je i deo evropskih projekata Periferne vizije i Testni poligon: Reparativne prakse za nov kulturni ekosistem?
Pia Brezavšček: Pojam jugofuturizam je nastao gotovo slučajno dok smo smišljali naziv za jedan od jubilarnih brojeva časopisa Maska, povodom 100. godišnjice. Nakon toga, taj pojam nam nije davao mira, ustrajao je sa nama i tražio od nas odgovore. Kome god da smo ga pomenuli, niko nije ostao ravnodušan, bilo u pozitivnom ili u negativnom smislu. U njemu smo videli veliki kreativni potencijal za regionalno specifično zamišljanje budućnosti u vremenu nakon deklarisanog kraja budućnosti i od samog početka želeli smo ga razlikovati od nostalgije. Osećali smo da naša dužnost u odnosu na jugofuturizam nije centralističko postavljanje njegove definicije, već da podrazumeva postavljanje pitanja i kreativnih izazova, te nuđenje platforme za zbir odgovora. Pre svega nas je impresioniralo to što je taj pojam odjeknuo u široj regiji i što ima integracijski kapacitet, što je za našu generaciju, koja je odrastala u zatvorenoj nacionalističkoj tranzicionoj klimi, nešto iznenađujuće. Upravo smo reprintovali časopis Maska YUFU 2.0 iz 2022. godine, u kojem smo prvi put objavili opsežnije priloge o jugofuturizmu iz šire regije. Pored nekoliko konferencija, uspostavili smo saradnju i sa Radio Študentom, na osnovu čega su nastale kako autorske radijske emisije, tako i umetnički video radovi na tu temu. Upravo sada premijerno predstavljamo dve produkcije, odabrane na osnovu otvorenog poziva – pozorišnu predstavu bosanskohercegovačke umetnice Alme Gačanin “Koliko si dobro prošla danas”? i hibridni događaj Roka Kranjca “Budućnost 14b”.
Alja Lobnik: Kao što je rekla Pia, koncept jugofuturizma je nastao više slučajno, nego kao plod imaginacije, povodom 200. broja Maske, koji je u nekadašnjem zajedničkom prostoru simbolično objedinio tri časopisa - Teoriju koja hoda, Frakciju i Masku, te tako ponovno povezao ove srodne prostore sa časopisom koji su nekada intenzivno radili zajedno. Teorija koja hoda i Frakcija već su prestali da izlaze zbog loših finansijskih uslova, a mnogi koji su ih godinama stvarali i održavali preselili su se u dijasporu. Ali, budući da je koncept ostao neistražen, a u isto vreme je nosio veliki teorijski, politički i umetnički potencijal i elektricitet, želeli smo ga dublje istražiti. Bitno za ovo istraživanje bio je poseban broj Maske YUFU 2.0 i konferencije koje su teorijski razradile koncept jugofuturizma (YUFU konferencija na Grafičkom bijenalu Iskra Delta 2021. i Šuštanje trenerki budućnosti na 56. Bitefu u Beogradu 2022). No budući da smo hteli da YUFU ne bude samo stvar teorije, već šireg kulturno-političkog konteksta, koji nije određen autorstvom male grupe ljudi ili organizacije, već višestrukošću pozicija i narativa i određene nelinearnosti, pre svega smo unutar projekta Periferne vizije - prema trans(l)nacionalnoj izdavačkoj kulturi otvorili javni (umetnički) poziv za širu regiju.
U okviru programa YUFU Ciklusa premijerno ćemo videti predstavu Alme Gačanin “Koliko si dobro prošla danas”, koja je odabrana na javnom pozivu, a tome pridodajemo i projekat Roka Kranjca “Budućnost 14b“, svojevrsni otvoreni interdisciplinarni laboratorij u kojem su se susrele izvođačice, aktivistkinje i istraživačice kako bi osmislile spekulativne scenarije budućnosti. Pozivaju ljude da, kako kaže Rok Kranjc, ponovno iskusimo budućnost. Prošle godine smo u okviru evropskog projekta Testing Ground stvorili eksperimentalnu grupu YUFU (Alma Gačanin, Rok Kranjc, Diana Meheik, Vera Mevorah, Alja Lobnik) koja se redovno sastajala i razvijala različite perspektive i odgovore na to šta je za njih jugofuturizam. Boravak u Beogradu propraćen je malom konferencijom na kojoj su, uz članove istraživačke grupe, učestvovali i Katja Čičigoj, Tomislav Medak, Bojana Knežević i Katarina Petrović, te dr Marko Hočevar, raspravljajući o temama poput odrastanja, politike performansa, spekulativnog feminizma itd.
– Koji su glavni ciljevi koncepta jugofuturizma i na kojim vrednostima je zasnovan? Da li je cilj stvoriti novu zajednicu ili određeni pretekst za nju?
Pia Brezavšček: Glavni cilj verovatno je nastavak inspirisanja za zanimljive imaginarije budućnosti, okupljajući na taj način različite ljude i kontekste. U tu svrhu smo s programerskom grupom Kompot, koja se zalaže za otvoreni hosting na sve monopolizovanijoj globalnoj mreži, razvili web stranicu za grupno uređivanje Jugofuturističkog manifesta yufu.kompot.si na koju svako može uneti nove pojmove u vezi sa konceptom ili urediti već postojeće. Nastaće zajednički tekst koji će neprestano rasti u širinu i dužinu, a autorstvo će ustupiti mesto kolektivnoj ideji. To je svakako jedna od vrednosti jugofuturizma – zalaganje za zajedničko u vremenu naglašenog individualizma. Verujemo da je to nasleđe koje je vrlo važno za postojanje budućnosti čoveka (i više od čoveka).
World Wide Web takođe je izvorno zamišljen kao utopija povezivanja i demokratije, koju na ovaj način, iako malim gestom, zahtevamo natrag. Bilo bi pretenciozno da želimo stvoriti "novu zajednicu", ali svakako možemo malim gestovima stvarati privremene zajednice na temelju razmene ideja i zajedničkog stvaranja. Osim toga, i sama sam impresionirana idejom "ekstatičnog gubitništva", koju uvodi Ana Fazekaš u časopisu YUFU 2.0 u vezi s jugofuturizmom. Ta "vrednost" znači da se prestanemo sramiti svoje perifernosti, već da taj stid pretvorimo u vrednost određene pozicije, iz koje možemo bolje videti ili doživjeti drugačije nego iz samog centra. To je, takođe, u skladu sa savremenim queer teorijama, poput ideje o reparativnosti, kako je shvata Eve Kosofsky Sedgwick, na primer. Tih vrednosti je mnogo više, vezane su uz uslove i organizaciju života i rada, feminizam, ekologiju itd.
Alja Lobnik: Jugofuturizam je ukorenjen u potrebi tranzicione generacije – koju je raspad na nacionalne državice zatvorio u zagušljive kontekste – da se nekadašnji zajednički prostor ponovo i drugačije otvori u promišljanju budućnosti i osnaži specifična (geopolitička) periferna pozicija koja drugačije vidi i doživljava stvari od onoga kako ih sugeriše centralnoevropska perspektiva. Jugofuturizam iz naše perspektive želi biti upućen u prošlost, ali ne i nostalgičan; u njoj otkriva tačke koje nikada nisu bile do kraja razvijene, ali su imale politički potencijal – javnost, socijalna sigurnost, feminizam, ekologija, radnička prava itd. Jugofuturizam ne želi biti hvalospev nekadašnjoj zajedničkoj državi, želi se suočiti i s njenim naličjem i neuspehom projekta koji je na kraju završio ratom i raspadom. Jugofuturizam posebno vidimo kao metodologiju i proces koji kroz zamišljanje zajedničke budućnosti nepovratno utiče i na našu sadašnjost – delovanjem i saradnjom već uspostavlja nove srodnosti i veze. I kao što Bojana Kunst sugeriše u Življenju umetnosti: Prečne črte skrbi (2023: 19), čitajući koncepte mikropolitike Deleuza i Guattarija, ona želi da razvije nove načine političkog mišljenja koji bi bili nezavisni od hegemonog političkog aparata i koji bi razumeli političke procese kao višestrane i heterogene, te bi izmislili nove načine (političkog) pripadanja. Postojanje, molekularni procesi, životinjska i ljudska tela, biljke i izražajnost geoformacija moraju biti uključeni u političko.
Alma Gačanin, Kako dobro si se odrezala danes? foto: Asiana Jurca Avci
– Ideje jugofuturizma moguće je primeniti ne samo na region, već i u širem kontekstu. Svet se, međutim, prilično promenio u poslednjih par godina, uključujući ratove u Ukrajini i Gazi i jačanje desnice širom Evrope. Da li su ideje jugofuturizma danas još više svojevrsna utopija ili su baš još potrebnije, posebno u ovom regionu u kojem se i više od 20 godina od raspada SFRJ vode mirovni pregovori na delu njene nekadašnje teritorije, zvecka se oružjem, takmiči u njegovoj kupovini…
Pia Brezavšček: Utopistička feministička filozofkinja iz 1970-ih Shulamith Firestone pokazala je smelost da uopšte počne da zamišlja alternativno društvo u društvenoj atmosferi koja se cinično smeši kad okleva s odgovorom o alternativi, a ruga se kada pokuša da odgovoriti, govoreći da odgovor je nemoguć, utopistički. Mislim da ne smemo prestati odgovarati na pitanja o budućnosti, jer zamislivo je uslov za moguće, pa na tome moramo insistirati što nam se više govori da je nešto besmisleno ili nemoguće i što se više čini da je sve nepovratno, da je povest gotova i da je kraj budućnosti. Sve što se trenutno događa stoga je samo dodatni razlog da nastavimo dalje, jer svet kakav je sada neko je zamislio za nas i umesto nas.
Alja Lobnik: Mislim da je jugofuturizam danas još potrebniji i da ima još veći politički potencijal. Kao što je rekao Mark Fisher, dok je desničarski populizam bio izuzetno uspešan, antikapitalizam se nije pokazao kao dovoljan mobilizator, definišući se prvenstveno kao opozicija i kritika, te prestajući se povezivati s pozitivnim političkim projektom. Za njega je stvaranje (ekonomskih) naučnih fikcija nužan politički zadatak koji bi mogao da izvrši pritisak na moguće stvarnosti i preraspodeli kartu mogućeg i nemogućeg, zamislivog i nezamislivog. Jugofuturizam shvatamo upravo kao otvaranje mnogih alternativnih perspektiva, kao otvoreni i eksperimentalni duh koji potencijalno lako može postati pokretač razvoja budućih politika – na primer, kako bi izgledao novi stambeni, zdravstveni ili saobraćajni sistem i kakvo društvo bi olakšalo taj razvoj. Zadatak jugofuturizma stoga je da stvori fikcije koje se mogu transformisati u efikasne mašine koje ne samo predviđaju budućnost, nego je i ostvaruju.
– Povodom manifestacije YUFU Ciklus, koja je u toku, navodite da jugofuturizam predstavlja refleksiju generacije “Nije me briga za burek”, koja se našla u post-jugoslovenskoj nacionalno-neoliberalnoj političkoj stratosferi, pokušavajući da povrati nadu u budućnost. Zašto mislite da je baš sada pravi trenutak za aktiviranje prostora refleksije, spekulativnih istraživanja i tehnika planiranja alternativnih budućnosti kroz pokretanje tema kao što su logika održivosti, eko-feminizam, politike brige, međuprostori pravde, empatije, solidarnosti itd?
Pia Brezavšček: Maskin trenutni tim je relativno mlad, većina je u svojim tridesetim, tako da definitivno imamo drugačiji pogled na stvari od generacija pre nas. Na našu generaciju jako je uticala finansijska kriza 2008. godine, koja je otežala zapošljavanje i onemogućila osamostaljivanje od roditelja i planiranje karijere uprkos visokom nivou obrazovanja. Bilo nas je mnogo više i mnogo smo duže bili izvrgnuti krajnjoj nesigurnosti koja je izazivala neku socijalnu anksioznost, depresiju ili autodestruktivnost i cinizam. Jugofuturizam – iako želi da apeluje na sve, dakle i na one koji su Jugoslaviju iskusili, i na one mnogo mlađe koji su za nju čuli iz druge ruke – predstavlja odgovor na ovu specifičnu generacijsku situaciju.
To je jasna poruka da tranzicija u perifernim zemljama nije uspela ni za koga drugog osim za njene profitere, koji su nam kroz procese divlje privatizacije oteli budućnost u vidu socijalne sigurnosti i osećanja zajedništva. S druge strane, jugofuturizam je i platforma za vrlo mlade, dobro prilagođene odrasle ljude koji, naprotiv, još nisu odustali i zbog direktne pretnje – npr. ekološke krize, vrlo energično se bore za vlastitu budućnost. Jugofuturizam im može pokazati zaboravljene strategije i vrednosti koje mogu podstaći buduće borbe i kreativna povezivanja.
Alja Lobnik: Jugofuturizam razumem pre svega kao transgeneracijski predlog, koji je doduše ukorenjen u posebnom iskustvu tranzicione generacije, kako je to lepo opisala Pia, ali s druge strane, upravo zbog svoje temeljne opredeljenosti za otvorenost i mnogostrukost perspektiva, on je ujedno i poziv na zajedničko stvaranje namenjen svima, budući da su bivša zajednička država i (neuspela) tranzicija još uvek snažno utisnuti u zajedničku kolektivnu svest.
Predstavljanje Maske na 56. Bitefu, 29. septembar 2022, foto: Z. Ilić
– Citirate Asju Bakić povodom YUFU ciklusa - da nam je potrebno nešto potpuno drugačije, nešto na ivici imaginarnog, što je kompletno nepraktično, i što bi fundamentalno prodrmalo čak i najprogresivnije levičare i “dovelo Koču Popovića natrag iz mrtvih”. Kako vidite uopšte poziciju levice danas u Sloveniji, regionu i Evropi, i kako bi u tom kontekstu moglo da doprinese nasleđe lika i dela Koče Popovića?
Pia Brezavšček: Pre nego što ga je Asja Bakić pomenula, nisam bila baš mnogo upoznata s likom Koče Popovića. Ne želim da branim svoje neznanje, ali mislim da je dovoljno reći da se u nacionalističkim nastavnim planovima i programima iz 1990-ih takvi partizanski i svejugoslovenski likovi nisu pominjali u obaveznom obrazovanju mladih nezavisnih Slovenaca. No, mislim da je kombinacija partizanstva i avangardizma prekrasan izvor inspiracije, jer spaja i hrabrost i osećanje nužnosti delovanja, kao i prividnu besmislenost kreativnog sanjarenja. Možda je to upravo ono što levici danas treba – više odlučnosti u delovanju i više zaigranosti u strategijama, umesto pristajanja na nametnutu birokratiju i bolne kompromise.
Alja Lobnik: Kad je socijalizam nestao, a ubrzo nakon njega i socijaldemokratija, radikalna levica prestala je da bude povezana s pozitivnim političkim projektom i više nije bila u stanju da artikuliše koherentnu alternativu. Jugofuturizam shvatamo upravo u funkciji stvaranja fikcija, u eksperimentisanju i izvesnom rasterećenju teških odgovornosti, koje su najčešće vezane uz hegemonističke političke programe, te kao prostor za mnoštvo alternativnih perspektiva.
– U okviru YUFU Ciklusa pozivate zainteresovane da doprinesu Jugofuturističkom manifestu koji je zamišljen kao polemično, horizontalno i utopijsko-demokratsko polje zajedničke kreacije, odnosno kao mikro-sajberutopiju usred distopijsko monopolizovanog internet pejzaža. Kakvi se se do sada koncepti pojavili u okviru tog kolektivnog poduhvata?
Pia Brezavšček: Kao što je ranije pomenuto, ovo je rad u nastajanju. Zapravo, rad će biti u stalnom razvoju, ali ga zvanično pokrećemo 24. januara, na otvaranju YUFU Ciklusa. Reč je o web stranici koja će podržavati kreiranje novih koncepata korisnika, kao i uređivanje postojećih. Svako ko dođe na stranicu moći će to da učini. Najpre smo pozvali međunarodnu istraživačku grupu "Future team" koju vodimo u sklopu evropskog projekta Test G i koja uključuje umetnice i istraživačice iz četiri zemlje regije. Članovi tima trenutno rade na konceptima kao što su jugobudućnost, fikcija, budućnost, granice, feminizam itd. Zatim ćemo pozvati sve koji su ikada učestvovali u nekom od projekata u vezi sa jugofuturizmom da dopune prijave. Istovremeno, stranica će biti otvorena i za sve ostale. Nadamo se da će zaživeti i da će postepeno nastati rečnik ili manifest koji će poslužiti kao inspiracija za nova povezivanja, stvaranje i delovanje.
Konferencija YUFU, Grafičko bijenale Iskra Delta, foto: Urška Boljkovac
– Kako vidite sektor nezavisne kulture u Sloveniji za, recimo, pet godina i kako mislite da će izgledati na evropskom nivou, imajući u vidu da i program Kreativna Evropa snažno podržava razvoj kreativnih industrija, dok neprofitne aktivnosti ostaju uglavnom na zapećku, prepuštene entuzijazmu koji polako, ali sigurno nestaje.
Pia Brezavšček: Mnogi akteri slovenačke nezavisne kulture, koja se s privatnim zavodima i novim udruženjima rascvetala u samostalnoj državi, nakon 30 godina polako odlaze u penziju. Ključno će biti kako će organizacije koje su često vezane za konkretne pojedince uspeti da prepuste posao mlađoj generaciji, i to na kakvom znanju i na kojim vrednostima, a posebno s kakvim vizijama će povesti kulturu napred upravo u ovim teškim uslovima jednog sve više birokratski i preduzetnički orijentisanog sektora. Računanje umetničkog uspeha na osnovu posećenosti dvorane i stalan pritisak radi reprezentacije i vidljivosti postaju važniji od toga šta stvarno znače umetnička dela koja proizvode organizacije i ko se i kako kreće. Čini se da će biti sve teže i iscrpljujuće poslovati u sektoru i održavati ga u životu. No, moramo se boriti za smisao, moramo zamisliti ono što je u sadašnjim uslovima nezamislivo. Ne smemo pristajati na postojeće uslove, nego moramo dobro razmisliti kakve uslove želimo i boriti se za njih, to je takođe (jugo)futurizam.
Alja Lobnik: Devedesetih je novi zakon o osnivanju privatnih zavoda omogućio da se dobar deo alternativne kulture institucionalizuje, pa je većina zavoda zasnovana na određenim ličnostima koje ih i danas pretežno vode. Nezavisna kultura će se u narednim godinama suočiti s pitanjem regeneracije i promišljanjem kako i kome predati baštinu i šta s njom. Potrebno je pažljivo naći ravnotežu između održavanja kontinuiteta zavoda koji mogu omogućiti mlađim akterima da preko njihovih referenci lakše uđu u polje i pronalaska mesta za vlastita pitanja i sadržaje. Pre svega biće potrebno postaviti sebi i sceni temeljno pitanje – kakve odnose i načine saradnje želimo, te kakve uslove rada možemo odabrati? Stalna prekarnost nezavisne kulture, njenih aktera i organizacija, uvodi u polje neoliberalne načine rada, hiperprodukciju, nadmetanje, nestanak solidarnosti i neprestano dokazivanje šta kreativnost i kulturni sadržaj čine, pri čemu se osnovni postulat ovog polja gubi – traženje drugačijih načina rada i saradnje, koji egzistiraju kao svojevrsni poligon za društvo.
– Kako animirati mlade generacije, rođene posle raspada Jugoslavije, da ožive bogato nasleđe kulturne saradnje i dalje ga razvijaju?
Pia Brezavšček: Možda je jednostavnije nego što se čini. Možda samo treba da se ponovo otvorimo jedni drugima, povežemo različite lokalne aktere i kolektive na regionalnom nivou i uspostavimo platforme za susrete i razmenu. Uprkos tome što nam danas internet može dosta pomoći, bolje saobraćajno povezivanje regija takođe ne bi škodilo - da ne letimo na jug preko Nemačke, na primer, i da se ne sastajemo samo na akademijama u inostranstvu ili u dijaspori na zapadu.
Alja Lobnik: Možda i time što ne padamo u nekakvu nostalgiju, nego kroz specifičnu geopolitičku situaciju i potencijale koji su postojali, ali možda nisu bili u potpunosti realizovani, omogućujemo susrete mlađih generacija iz regije s pitanjima i nedoumicama.
Konferencija Yugofuturizam, 56. Bitef, Beograd, 2022, foto: Asiana Jurca Avci
– Kada ste obeležavali izlazak 100. broja Maske 2006. godine, pozvali ste mnogobrojne umetnike da osmisle projekte koje bi predstavili u 200. broju, planiranom da izađe 2023. godine, povodom 30 godina Maske. Mnogi su se odazvali, ali veliki broj nije, navodeći kao razlog to što ne može da zamisli tako daleku budućnost. Koliko je danas daleko moguće zamisliti budućnost?
Pia Brezavšček: Zastrašujuće je to što budućnost više nije beskonačna, već gotovo da možemo naslutiti njen kraj, što menja naš odnos prema životu generalno. Zadržimo li postojeći način života, kraj je za mnoge vrste života, pa tako i za ljude, gotovo izračunljiv. Otuda nužnost utopijskog mišljenja, zamišljanja alternativa, koje zapravo samo otvaraju mogućnost izvesne budućnosti i vraćaju smisao našem postojanju u sadašnjosti.
Alja Lobnik: Pre 17 godina, kada je izašao 100. broj časopisa Maska, postavila su nam se slična pitanja - pitanje kontinuiteta umetničke prakse i organizacija, pitanje hoćemo li i dalje postojati i pitanje hoće li ovo vreme ikada doći. U svim tim projektima, međutim, oseća se određena odlučnost da će ta budućnost doći, u njima nema toliko straha od mogućnosti gubitka budućnosti kao što to, na primer, poznajemo danas, u vreme ojačanog kapitalizma i ekološke krize, kada je pitanje kraja gotovo na pomolu. Stoga je zamišljanje budućnosti i mogućih alternativnih imaginarija još presudnije političko oruđe.
– Kako lično vidite, recimo, narednu godinu, nakon ove koja će u više od 50 zemalja širom sveta biti izborna, uključujući SAD, Rusiju, izbore za Evropski parlament u 27 članica EU…
Pia Brezavšček: Teško je zadržati nekatastrofičnu perspektivu kada, na primer, nemački ministar obrane predviđa napad Rusije na Evropu u roku od pet do osam godina i kada već više od 100 dana, uz čvrstu podršku Sjedinjenih Američkih Država, bombe neprestano padaju u Palestini. Poznato je da je širenje straha izvrsna predizborna strategija koja zbog panike kod ljudi može dovesti do pobede populista koji obećavaju brza, ali dugoročna destruktivna rešenja za taj strah, poput remilitarizacije, antiimigrantske politike, itd. Ali možda je najbolje rešenje potpuno neočekivano i radikalno nezamislivo u postojećim uslovima, a zahteva i hrabrost. Možda nam sledeće godine baš treba novi Koča Popović...
Maska: YUFU 2.0 (br. 209-210)
– Čini se da je kontinuitet regionalne saradnje, a na neki način i duh onoga što je bivša Jugoslavija predstavljala u najpozitivnijem smislu, očuvan pre svega na nivou nevladinog sektora u kulturi i umetnosti, počev od 80-ih, pa i preko ratnih 90-ih i posleratnih 2000-ih do danas. Većinu organizacija koje su bile nosioci te saradnje sada već karakterišu akteri u poodmaklim godinama, njihove aktivnosti zavise od mogućnosti da i dalje izdrže u prekarnim uslovima rada, a mnoge su već i nestale. Nastojanja za osnivanje fonda koji bi finansirao regionalnu saradnju, koja već 10 godina razvija Kooperativa, nisu još urodila plodom, iako je ta saradnja i jedna od – bar formalno – važnih stavki u procesu evropskih integracija. Da li se neko iskustvo NGO sektora u kulturi u Sloveniji u borbi za jačanje položaja može primeniti i u drugim zemljama, imate li neki savet, i šta je moguće možda učiniti na regionalnom nivou?
Pia Brezavšček: Oh, ne pitate prave osobe, jer smo tek krenuli u regionalnu saradnju i jurimo za repom. Takođe, iako naše nevladino udruženje Maska ima 31 godinu, mi smo relativno nova ekipa, tek učimo ploviti morima sektora i evropske podrške, a o tome verovatno znate mnogo više. U svakom slučaju, ako nas pitate – očigledno postoji i još je vrlo jak interes za povezivanje. Iskustvo slovenačkog NVO sektora može se činiti jakim, ali mi smo još uvek periferna država za EU, čemu ide u prilog kada se njene specifičnosti stapaju u nedefinisanu masu evropskih vrednosti. Verujemo da je snaga upravo na periferiji, želimo biti ekstatični gubitnici.
Alja Lobnik: Kao što je Pia rekla, mi u Maski smo tek preuzeli kormilo i počeli se ozbiljnije suočavati s različitim mehanizmima finansiranja. U regiji postoji veliko znanje i umreženost, a kroz zajedničke partnerske projekte učimo i o živosti i solidarnosti šire regije, ali nažalost to povezivanje često zavisi od uspešnosti u apliciranju za evropske fondove. Takvi su, na primer, aktuelni projekti u kojima smo deo - Peripheral visions - against transnational publishing culture i TestG. Većina projekata povezuje partnere s prostora bivše Jugoslavije i na taj način omogućuje kontinuitet rada organizacijama koje su bez stabilnijeg javnog finansiranja u nacionalnim okvirima. Ono što želim reći jeste da su se znanje i veze godinama taložili i moraćemo od donosioca odluka i finansijera izboriti više sredstava i kontinuirano finansiranje.
Spolna vzgoja II, Tjaša Črnigoj, foto: Branka Keser
– I sama Maska, koja je kao časopis za scenske umetnosti prvi put izašla davne 1920. godine, imala je burnu istoriju s velikim prekidima. Zavod Maska, koji je 1993. godine postao izdavač, i danas je, kako navodite, prekarna nevladna organizacija koja, uprkos tome, nastoji da utiče na kulturno-umetnički i humanistički prostor na nacionalnom i međunarodnom nivou, oštro režući svojim sadržajem u društveno-političko tkivo, otvarajući zaboravljene i odagnate teme, ali i primajući političke udarce. Kako vidite budućnost Maske i šta će biti njeni fokusi u narednom periodu?
Pia Brezavšček: To je pitanje za direktorku : )
Alja Lobnik: Da, Maska je najpre postojala kao časopis. Osnovao ga je 1920. godine ljubljanski pododbor Udruženja pozorišnih glumaca Kraljevine SHS, čime je postao najstariji evropski pozorišni časopis. Zatim je usledila duga pauza, a časopis je 1985. godine obnovio Savez kulturnih organizacija Slovenije pod imenom Maske. Godine 1991. vraćeno je izvorno ime Maska, a redakcijski su je potpuno obnovile Irena Štaudohar i Maja Breznik. Godine 1993. osnovan je Zavod pod koji je prešlo i izdavanje časopisa. Sledećih godina njegova se delatnost razgranala na izdavaštvo, edukaciju (Seminar savremenih izvođačkih umetnosti) i produkciju (umetnička produkcija), čime je ustanova dobila izrazit interdisciplinarni karakter, što je svrstava u vrlo posebnu poziciju unutar šire scene danas.
Na čelu Zavoda Maska donedavno je bio umetnik Janez Janša koji je nepovratno obeležio veliki deo njegove istorije, posebno društveno kritičkim umetničkim projektima koji su zasecali u bolne tačke kolektivnog sećanja. Maske ne bi bilo bez zajednice stvaralaca koji su sa Zavodom sarađivali poslednjih 30 godina i upravo ovde ostvarili prelomne predstave za pozorišnu scenu. Pomenuću samo nekoliko recentnih autora s kojima je Maska sarađivala - Tjaša Črnigoj, Žiga Divjak, Vito Weis, Nina Rajić Kranjac, Boštjan Narat itd. Kad smo kao mlađa generacija preuzeli kormilo Maske, kao i bilo kada u njenoj istoriji usled burne političke situacije, zadesio nas je gubitak javnih sredstava, jer je desničarska politika počela sistemski sužavati prostor za nezavisnu kulturu. To je bio jasan znak namere da se zaustavi revitalizacija nevladine umetničke scene i brutalno demonstrira moć. Kasnije smo uspeli da stabilizujemo Zavod finansijski i na druge načine zbog promene nomenklature u Ministarstvu kulture.
Kao što ste rekli, Maska ima dugu istoriju i vrlo specifičnu poziciju, koju je razvila posebno u 1990-im kroz raznoliku praksu. Ta interdisciplinarnost ostavila je na nas snažan pečat i njoj smo prepoznali nešto što je takođe nužno za naše razumevanje kritičke misli i umetnosti. Budućnost Maske posebno vidimo u još dubljoj integraciji sve tri prakse, jer se umetnost ne shvata bez snažnog diskurzivnog konteksta, već kao njegov imanentni deo. Želimo istražiti teme koje zadiru u neuralgične tačke savremenog društva, na koje kroz razne medijske narative ne dobijamo dovoljno dobre odgovore - feminizam, odrastanje, rat, miracije, ekološka kriza itd. U jednoj od naših najnovijih produkcija – Polno obrazovanje II (Spolni odgoj II), u režiji Tjaše Črnigoj, ispostavilo se, na primer, pitanje ženskog seksualnog užitka kao pitanje taktike emancipacije i reparacije. Projekat je nastao na osnovu ogromnog istraživačkog rada i brojnih intervjua koje je autorika vodila s različitim ženama, a kroz rad su se provlačile skrivene, nevidljive, rubne priče koje do sada nisu postojale u javnom diskursu. Pozorište stoga shvatamo i želimo još snažnije pozicionirati kao prostor za istraživanje i dokumentovanje, te kao relevantan iskaz u javnoj sferi.
Želja nam je da nastavimo razvijati temeljno opredeljenje jugofuturizma - čuvati i jačati veze na prostoru bivše Jugoslavije, te pružiti kritičkoj misli i umetnosti otvoren i eksperimentalni duh, koji može postati i pokretač buduće politike.
(SEEcult.org)
