Jugo-arkadija

Intervju povodom predstavljanja multimedijalnog rada Yugo: the non-game Petrita Hodže (Hoxha) u okviru pratećeg programa izložbe Yugowave Stanka Gagrčina u Likovnoj galeriji Kulturnog centra Beograda (31.8-23.9.2023)

Razgovor vodila: Tijana Savatić

U okviru pratećeg programa izložbe Yugowave Stanka Gagrčina u Likovnoj galeriji KCB-a, publika imala je priliku da vidi i iskusi rad Yugo: the non-game Petrita Hodže, berlinskog umetnika poreklom sa Kosova. Petritov interaktivni i multimedijalni rad kroz ambijentalnu instalaciju ukršta kulturu gejminga sa pitanjima nostalgije prema neproživljenim vremenima i sentimentalnim i kulturnim nasleđem Jugoslavije, kreirajući situaciju u kojoj se najviše četvoro saputnika voze kolima nalik Zastavinom "jugu" kroz predeo u sumrak, koji je inspirisan serpentinama između Kosova i Crne Gore. Uz to, ovaj rad podstiče dublja i univerzalnija pitanja, koja zadiru u odnose digitalne komunikacije naspram one u fizičkom prisustvu, kao i života u virtuelnom svetu spram bajkovitih sećanja i fragmentarnih doživljaja prošlosti.

- Šta Vas je podstaklo da izaberete video-igru kao medijum za svoj rad? Šta video-igra kao izabrani medijski format predstavlja za Vas kao umetnika?

Petrit Hodža: Moji počeci u umetnosti vezani su za tipičnije medijume kao što su slikanje, crtanje, ilustraciju i animaciju, ali sam stigao do zaključka da se proces vizuelizacije u tim tehnikama može primeniti i na video-igre. To je bio prvi korak ka prilaženju ovom medijumu.

Osim toga, od detinjstva sam igrao video-igre, uz njih sam odrastao i gajio naročitu naklonost prema njima, usled čega sam počeo da ih posmatram kao mogući medijum za svoju umetnost. Sama ideja da je u pitanju igra tu je da podstakne razmišljanje ili stvori određeni kontekst. Video-igra kao umetnički rad u tome funckioniše slično kao video-rad, ali povrh toga pruža dodatnu mogućnost interakcije i participacije i oslanja se na to kako će je ljudi koristiti i šta će činiti sa njom. To je za mene naročito zanimljivo.

- Koji su pimeri umetnosti u formi video-igre koji su Vas inspirisali da umetnički rad razvijate u tom smeru?

Petrit Hodža: Ima ih više. Recimo, Dejvid O’Rajli sa igrom Everything, koja podstiče dosta filozofskih ideja o opštim pojmovima stvarnosti. Pored toga, pratim Iana Bogosa, koji je filozof i dizajner video-igara, čije su igre podjednako zanimljive kao i njegovi eseji na temu igara. Jedna njegova knjiga koju naročito volim je Persuasive Games u kojoj zagovara ideje kako igre mogu biti sredstvo kritike, a takođe i podsticaj za razvoj mišljenja, kojim bi se ljudi podstakli da zauzmu jedan ili drugi stav.  Da su video-igre aktuelna tema u svetu umetnosti vidi se i po Muzeju moderne umetnosti u Njujorku, koji je tekuće godine imao izložbu na temu video-igara i interaktivnog dizajna pod nazivom: Never Alone: Video Games and Other Interactive Design.

- U opisu Vašeg rada "Yugo: the non-game" istaknuto je da komunikacija i njena ograničenja spadaju u ključne ideje na kojima je zasnovan. Budući da je i umetnost po sebi specifična vrsta komunikacije, šta Vas je inspirisalo da komunikaciju u užem smislu izaberete kao temu za rad? Da li se ova tema vezuje samo za specifično za ovaj rad, ili je prisutna i u drugim?

Petrit Hodža: Komunikacija u užem smislu vezuje se samo za ovaj moj rad. To je stoga jer je on započet u vreme globalne izolacije, kada nam je bila najpotrebnija i kada smo osetili ograničenja digitalne komunikacije u poređenju sa onom lice u lice. Smatram da je to prilično velika tema sada, kada imamo mnoštvo tehnologije koja nam omogućava digitalnu komunikaciju, uviđamo da ona nije ni približna onome kada se sa nekim susretnemo uživo i razgovaramo. Od te ideje je počela moja zamisao i hteo sam da učinim nešto tim povodom. Stoga, može se reći da je ideja ovog rada proistekla iz privatnog života.

- Vaš rad u KCB-u prikazan je i okviru izložbe YUGOWAVE Stanka Grgačina. Izuzev prefiksa yugo- u čemu vidite korelaciju vaša dva rada?

Petrit Hodža: Smatram da oba rada počivaju na nostalgiji prema Jugoslaviji u kojoj mlađe generacije nikada nisu živele. Ne znam kako je u Stankovom slučaju, ali što se tiče mene, mislim da smo odrastali izloženi nostalgičnim raspoloženjem prema Titovoj Jugoslaviji u kojoj nikada zapravo nismo imali prilike da živimo. Svakako, moguće je zamisliti nekadašnju veliku državu od Makedonije do Slovenije i kako su vremena na neki način možda bila bolja, što je pojačano reakcijom na novi ekonomski sistem, koji je za život dosta teži i u kome nema osećanja bezbednosti kao u socijalizmu. Mislim da se podudaramo u toj relaciji prema istorijskom i ujedno imaginarnom, ali i da prilazimo temi na posve različite načine.

Smatram da je Stankov rad direktniji u ukrštanju muzičkih spotova 80-ih sa naracijom dokumentaraca, koji zajedno pokazuju dve strane tog vremena. Moj rad je neodređenija reprezentacija doživljenog vremena, kroz snoliki ambijent sa replikama spomenika, odeće i automobila (yugo). U tome se ogleda nostalgija, ona je upravo nalik na san. Kada bismo upitali ljude kako je zaista tada bilo, možda bismo imali dosta toga negativnog da kažu, ali nakon nekog vremena stiče se navika da u sećanju ostaju samo dobre stvari. Što smo više nostalgični, to više upadamo u fantaziju.

- Komentar za publiku u Srbiji?

Petrit Hodža: Od ljudi koje sam upoznao u Berlinu, do onih koje sam sreo sada, drago mi je da postoji prilično bogata gejmerska scena i zajednica u Srbiji. Definitivno ću biti zainteresovan da ubuduće otkrivam još imena i još ljudi koji ovde produkuju video-igre.

*Foto: Kadrovi rada Yugo: the non-game