Hitne rezidencije za ukrajinske književne stvaraoce

Udruženje Krokodil posvetilo je svoj rezidencijalni program za pisce, koji realizuje od 2012. godine, književnim stvaraocima iz Ukrajine – u znak podrške toj zemlji nakon februarske ruske invazije. S obzirom na to da je velikom broju ukrajinskih pisaca ponuđen sličan program u drugim evropskim zemljama, Krokodil je odlučio da u okviru programa “Prostori slobode” otvori vrata svoje Kuće za pisce svim literarnim  stvaraocima iz Ukrajine, uključujući i pesnike, esejiste, prevodioce, urednike, novinare, autore stripova, teoretičare, kolumniste, kantautore, repere, spoken-word izvođače itd.

Prvi gosti – istoričarka i autorka Elina Slobođanjuk i autor i novinar Mark Livin predstavili su se 18. oktobra u Krokodilovom centru za književnost, uz učesće profesorke Ljudmile Popović sa Katedre za ukrajinistiku na Filološkom fakultetu u Beogradu i Vladimira Arsenijevića iz Krokodila, koji se osvrnuo i na druge aktivnosti tog udruženja za pomoć ratom yahvaćenoj Ukrajini, počev od dostavljanja humanitarne pomoći za prevremeno rođene bebe u Harkovu.

Elina Slobođanjuk i Mark Livin izneli su različita iskustva u vezi sa početkom rata 24. februara, a publika ih je ispratila aplauzom i zajedno sa njima poručila: “Slava Ukrajini!”

Livin je pre Srbije boravio u Sloveniji na rezidenciji, a za razliku od Slobođanjukove, očekivao je da će početi rat, s obzirom da radi u medijima.

“Kad sam se probudila 24. februara, imala sam potrebu da krenem kod mame, koja je imala moždani udar. Nekako sam se čudno osećala. Krenula sam prema ruskim vojnicima koji su okupirali grad. Drugog dana su srušili most i ja nisam mogla majku da obiđem, našla sam se u okupaciji… Kad sam već doživela takvo iskustvo, mislim da je dragoceno i da treba da prenesem ljudima koliko je teško… Osećamo strah, ali ipak, mi se ne predajemo, mi se borimo. I prestajemo da se plašimo”, rekla je Elina Slobođanjuk, doktorka istorijskih nauka i politehnološkinja, koja se smatra začetnicom kopirajtinga na postsovjetskom prostoru i u Istočnoj Evropi. Autorka je bestselera “Obavezna lektira za kopirajtera” (2008) i “Blago kopirajtera” (2014) i koautorka zbirke eseja koja se bavi iskustvima Ukrajinaca tokom Drugog svetskog rata.

Livin je rekao da je nekoliko dana uoči početka rata otputovao na odmor sa partnerkom na Krim, a pošto je radio u časopisu, u principu su znali da se sprema napad Rusije. “Kada smo pričali ranije ko će gde i šta raditi kada napadnu Kijev, ja sam rekao da ću biti u Kijevu. A kada je sve počelo, rekli su mi – ti si lud ako hoćeš da se vratiš sada. I vremenski uslovi su bili protiv nas. Dva puta je čak otkazan let, bio je jak vetar i moji prijatelji su rekli – to ti je znak da se ne vraćaš. Let austrijske avio kompanije kojim je trebalo da se vratimo je onda otkazan. To su prvi letovi koji su napustili Ukrajinu. Bez obzira na sve te znakove, ja i sada, gledajući na to retrospektivno, mislim da bih se ipak vratio”, rekao je Livin, ispričavši da su se vratili 22. februara. “Nismo spavali ceo dan i noć i kada smo se vraćali, ja sam već imao bradu i ličio sam na Robinzona Krusoa. Sad se šalim, ali mislim i inače da je humor snažno oružje koje deluje na ukrajinskoj strani. Kažem – dobro, dobro, što su napali 24. februara, što nisu 23? Jer, ja sam uspeo da se naspavam i da se obrijem. I 24. februara probudio sam se od eksplozije, ali zvonio je i telefon, zvao me je glavni urednik. Jako glasno je rekao: ‘Pederi!’ I rekao je: ‘Počelo je’. Do 27. februara nisam uopšte spavao, jer smo dobijali mnogo informacija i poruka, ali većina njih su bili fejkovi. Morali smo to da proveravamo i obrađujemo. Kao što kaže Elina, nije bilo straha, ali kao čovek moram da kažem da to ipak ostavlja traume”, rekao je Livin, pisac, novinar i govornik na TEDx konferencijama, suosnivač portala The Village Ukraine i autor podkasta o psihologiji Простими словами (Jednostavnim rečima).

Prema njegovim rečima, napad je bio očekivan u njegovom okruženju, pa su želeli i sa drugima da podele te informacije, ali kada su 23. februara objavili na Instagramu da bi se trebalo pripremiti, dobili su “velike kritike da šire paniku”.

“Znali smo da će početi, ali niko nije verovao da će biti toliko okrutno”, dodao je Livin.

Za razliku od njega, Elina Slobođanjukova navela je da pripada ljudima koji nisu verovali da će tako nešto da se desi.

“Ja sam istoričarka, i s obzirom na moje znanje, mislila sam da (predsednik Rusije Vladimir) Putin dobro shvata i razume da bi se napad i sukob ovih razmera svakako završio porazom i padom te ruske imperije koju on pravi”, rekla je Slobođanjukova, kojoj je kuća srušena. Dok je još mogla da radi i imala pristup društvenim mrežama, pisala je da će Ukrajina pobediti. “To nije bio moj lični optimizam, već logika istoričara”, navela je, čvrsto uverena i dalje da će se Putin “udaviti Ukrajinom”.

Doprinos tome, prema rečima gostiju Krokodila, daju i pisci društvenim angažmanom.

“Danas sam kupovao termo odeću koja bi mogla da pomogne, jer sada je, prema zvaničnim podacima, već 30% energetskog sistema onesposobljeno. Nema struje… Mi smo veliki narod, ima nas više od 45 miliona, i ima dosta i pisaca, a svaki pisac ima neki socijalni kapital koji može da koristi kako bi pomogao sunarodnicima”, rekao je Livin.

Iako se već pojavljuju knjige na temu rata, Livin smatra da je zapravo još teško shvatiti šta se svima dešava, još je potrebno vremena da bi se to doživelo i promislilo.

“Svaki pisac sada, naravno, pokušava da pomogne na društvenom planu - pomaže svojim ljudima, pomaže ukrajinskim vojnicima, organizuje različite humanitarne akcije… Recimo, i Andrej Ljubka, koga ste pomenuli, bavi se volontiranjem, a naš glavni urednik, recimo, sada je na čelu čete pored Donjecka. On je sada, znači, tamo gde su borbena dejstva, a čovek je neverovatnog intelekta, zna strane jezike, svestran… Ipak, kao intelektualac, on je na liniji fronta i bori se sa vojnicima. Najbolji ljudi sada ratuju za Ukrajinu”, izjavio je Livin.

“To je sada socijalna norma – pisci pomažu narodu”, nadovezala se Slobođanjukova, koja takođe misli da je “još rano da se napiše neko baš istaknuto delo o ratu”, ali smatra i da pisci treba da koriste svoj potencijal i da pišu.

“Jedan momak koji ima talenta za književnost mi je rekao: ‘Znaš, kada se vratimo posle bitke ne možemo ni da mrdnemo’. Ja mu kažem: ‘Uzmi telefon i snimi glasovnu poruku. To što sada osećaš to je dragoceno, nema cenu”, dodala je.

Rat je, prema mišljenju Livina, doveo do stvaranja svojevrsne “provalije” između civila i vojnika, što je i bio jedan od motiva za njegov podkast.

“Posle rata će se vratiti milioni ljudi koji su učestvovali u borbi i oni će biti bogalji u nekom smislu. Imaće vidljive i nevidljive rane. Da bismo nekako ojačali tu vezu sa vojnicima, imamo na liniji fronta volontere psihoterapeute koji su se svesno odrekli života i posla u nekom mirnijem delu Ukrajine da bi baš sa tim ljudima radili, izveštavali, pričali… Mi  razumemo da ti ljudi koji se vraćaju imaju posttraumatski sindrom zato što nestaje ta veza sa bliskim ljudima. I zato već sada u startu želimo da prenesemo kako im je i da pomognemo da se ta veza očuva - da bi se stvorila empatija”, rekao je Livin.

Jedan od načina na koji se pomaže vojsci je i preko volonterskih fondova, koji prikupljaju sredstva. Dva se maltene takmiče međusobno – Fond “Vrati se živ” i Fond “Svet literature”. “Samo za jedno veče može da se prikupi 300 miliona grivnji od donacija, što je otprilike 10 miliona dolara…. I naravno, sav taj novac ide za kupovinu satelita, oružja, u svrhe naše odbrane”, dodao je Livin.

Na tu društvenu koheziju osvrnuo se i Vladimir Arsenijević, navodeći da ju je na putu do Harkova snažno osetio, za razliku od atmosfere koja je vladala 90-ih na ovim prostora.

“Mi smo ovde preživeli 90-ih taj višestepeni rat tokom kojeg se raspadala naša zemlja Jugoslavija… Ne bih pravio poređenje sa Ukrajinom, ali jedna stvar koja mi se učinila jako intenzivnom, naročito u toku našeg putovanja do Harkova i što me je osvestilo spram toksičnosti tih naših jugoslovenskih ratova u odnosu na rusku agresiju na Ukrajinu, jeste jako intenzivna i po meni zapravo optimistična na duge staze društvena kohezija koja se u Ukrajini stvorila. Mi smo zaista mogli ovde da živimo kroz taj bratoubilački rat, zahvaljujući činjenici da su naše sredine bile beznadežno etnički izmešane, i to su velikim delom i ostale – često se dešavalo da je vaš prvi komšija ujedno bio i vaš najveći neprijatelj i potencijalno i vaš ubica, a u Ukrajini zlo dolazi spolja i to je stvorilo jedan viši stepen razumevanja među građanima. To je nešto što mi je bilo jako dirljivo. Druga stvar je ljubav koju je Ukrajina primila praktično od čitavog sveta, koja je zaista impresivna. Više niko na planeti Zemlji ne može da se pretvara da Ukrajina ne postoji. Ona je postala ogromna činjenica u očima građana čitave planete. Samo nekoliko društava – zemalja je reagovalo drugačije. Jedno od njih je, nažalost, i srpsko društvo”, rekao je Arsenijević.

Profesorka Ljudmila Popović, koja od 1988. godine živi u Srbiji, smatra da je jedinstvo ukrajinskog društva u aktuelnoj ratnoj situaciji prirodna reakcija zajednice koja se brani.

Pozivajući se na jednu američku studiju o posttraumatskom sindromu povratnika iz rata u Vijetnamu, od kojih su mnogi oboleli od šizofrenije, rekla je da se došlo do zaključka da – u situaciji kada se govori jedno, a pritom se podrazumeva drugo da bi se uradilo treće, dolazi do stanja šizofrenije. To se događalo vojnicima u Vijetnamu jer im se govorilo da idu da se bore za svoju otadžbinu, a oni su bili agresori.Ggovorili su im da oslobađaju nešto, a oni su ubijali. “U Ukrajini nema tog problema. Društvo je jedinstveno jer svi shvataju da su na svojoj zemlji i oni brane svoje, nema tog lažnog narativa koji bi ih naterao da oni promišljaju. Jednostavno, to ide impulsivno i, rekla bih, na nekom nivou čak refleksa”, dodala je Ljudmila Popović, koja je diplomirala na Grupi za srpskohrvatski jezik sa ostalim slovenskim jezicima Filološkog fakulteta Kijevskog državnog univerziteta “Taras Ševčenko”, a na beogradskom Filološkom fakultetu magistrirala i doktorirala. Aktivna je i kao mentorka, prevoditeljka književnih i stručnih tekstova, priređivačica, organizatorka naučnog i kulturnog rada, urednica…

“Ovde se radi o opstanku jednog naroda, o opstanku njegove kulture. Ako ne bude pobede, neće više ni biti tog naroda. Zato je taj rat pravedan u očima svakog Ukrajinca”, naglasila je Ljudmila Popović.

Što se tiče reakcije u Srbiji na to šta se dešava u Ukrajini, odnosno odsustvo empatije – kako je to opisao Arsenijević, Ljudmila Popović rekla je da narod u Srbiji doživljava kao svoj i pokušava da ga razume, jer je jedino tako moguće oprostiti.

Prisetila se i NATO bombardovanja 1999. godine, posebno početka, kada ju je probudio telefonom brat iz Ukrajine i upozorio je da će početi napadi. “I taj prvi dan, kako je cela Ukrajina bila uz nas, to je bilo toliko driljivo. Mene su zvali svi – prijatelji, kolege, raspitivali se da li sam dobro… Ako se sećate, taj prvi dan nije bio toliko strašan. Mi smo šetali po Kalemegdanu sa porodicom i malim sinom, ali oni su bili prestravljeni. Onda se sećam – pomenuli ste Anu Tatarenko koja je angažovala ukrajinske pisce – oni su napravili almanah u znak podrške Srbima, i zato nije ona jedina – oni su se svi ponašali tako – osećali su nepravdu i stali su na stranu onih koji su nepravdeno kažnjeni zbog greške rukovodstva, a na kraju krajeva, većina ljudi nije ni podržavala Slobodana Miloševića. E zato me je zabolelo to što, kada je počelo ovo u Ukrajini, reakcija nije bila tako jednostrana. Bilo je onih, naravno, koji su privatno prilazili i pitali – bože kako su tvoji, jesu li dobro, a ja sam onda objašnjavala da su moji iz zapadne Ukrajine, gde rata nema, ali recimo tog prvog dana – moja drugarica trebalo je da sahrani svog oca, a kad su me probudili i kada sam saznala da je rat, a probudila me je drugarica Ruskinja, koja je ukrajinska građanka, koja je u Beogradu. Probudila me je sa suzama i bukvalno je vikala u slušalicu: ‘Počeo je rat!’ Onda sam ja prvo pomislila na svoju drugaricu koja treba da sahrani oca. Kako će? I to je zaista bilo – posle kad mi je pričala, kada se probijala, kada su tražili sveštenika, kad sveštenik nije mogao da se probije kroz te automobilske zastoje na ulicama, pa su našli nekog sveštenika na groblju…”, ispričala je Ljudmila Popović, koja je i jedna od potpisnica protestnog javnog pisma povodom početka rata u Ukrajini, objavljenog u “Danasu”. “To su potpisali vodeći slavisti Srbije, tu su bili i profesori ruskog jezika i književnosti, tu su bili profesori srpskog jezika i književnosti… Zašto insisitram toliko na tome slavisti? Kao što sam napomenula, tu su bili i profesori ruskog jezika i književnosti, koji pođednako vole i rusku kulturu i ruski narod, ali u tom trenutku su osetili da moraju stati na stranu onih koji su nepravdeno napadnuti”, rekla je Ljudmila Popović, koja je podrobno predstavila i analizu diskursa novinskih vesti na internetu u vezi sa “revolucijom dostojanstva” na Majdanu 2014. Posebno se osvrćući na komentare čitalaca, navela je da su najpre bili pozitivni i podržavali učesnike protesta, ali ubrzo su počeli da se menjaju kako se menjao i način izveštavanja, a taj narativ je ostao do danas – stavlja se znak jednakosti između fašizma i evropske Ukrajine, demonstranti se predstavljaju kao nasilnici. Stoga ne čude pozivi na hapšenje “proevropskih ekstremista”.

“Vidimo sada laži koje se non-stop plasiraju u javnosti. Između ostalog, prema poslednjem popisu stanovništva iz 2001. godine u Ukrajini živi 15% Rusa. Kada su se izjasnili o maternjem jeziku, skoro 70% ispitanika je odgovorilo da je to ukrajinski, a oko 30% je reklo da je njihov maternji jezik ruski. To je apropo toga da su Rusi u većini u Ukrajini. Stalno se ponavljaju iste laži a poznato je da laž koja je više puta ponovljena postaje nešto nalik istini”, rekla je Ljudmila Popović, ukazujući i da se, između ostalog, u medijima nameće veštački da je to verski rat.

Pitanje je kako se celokupna takva situacija odražava na ukrajinsku i rusinsku manjinu u Srbiji.

U Srbiji živi oko 5.000 Ukrajinaca i oko 15.000 Rusina, od kojih mnogi sebe smatraju etničkim Ukrajincima, podsetila je prof. Popović, prenevši i da joj je jedna sunarodnica na pijaci rekla da se plašila da kaže da je Ukrajinka.

I sam Mark Livin rekao je da je razmišljao da se tokom tromesečnog boravka u Srbiji predstavlja kao neko ko je iz Danske. “Niko ne zna kako zvuči danski jezik”, rekao je u šali, dodajući da mu je boravak u Beogradu prijatan i da ga sve što je dosad video podseća ga na Kijev, između ostalog i bezobrazluk pojedinih vozača.

Elina je rekla da pokušava “maksimalno da zaroni u beogradsku atmosferu”.

“Slušam stalno i mislim da je mit da su srpski i ruski jezik toliko bliski zato što zapravo srpski i ukrajinski, ukrajinska kultura imaju mnogo toga zajedničkog. Mislim da - kad pričaš sa ljudima, ta priča će ih naterati da promene mišljenje, da promene pogled prema ovim dešavanjima zato što je odnos čovek-čovek uvek jači od odnosa čovek-televizor”, dodala je.

Projekat Udruženja Krokodil "Prostori slobode" podržali su: Evropska fondacija za kulturu, Fondacija Hajnrih Bel, FRIDA i Pobunjene čitateljke.

*Foto: Alex Dmitrović

(SEEcult.org)

*Funded by the Stabilisation Fund for Culture and Education 2022 of the German Federal Foreign Office and the Goethe Institut