Era Milivojević sahranjen u Aleji zaslužnih građana
Istaknuti konceptualni umetnik Era Milivojević sahranjen je 24. marta u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu, u prisustvu rodbine, prijatelja i saradnika, a počast će mu biti ukazana i 25. marta onlajn komemorativnim skupom, u organizaciji Udruženja likovnih umetnika Srbije (ULUS).
Na delo jednog od pionira novih umetničkih praksi u jugoslovenskoj umetnosti druge polovine 20. veka, podsetio je na ispraćaju likovni kritičar i kustos Stevan Vuković, saradnik i prijatelj Ere Milivojevića, koji je istakao značaj njegove umetničke zaostavštine i potrebu da tek bude na adekvatan način verifikovana. Vuković je posebno zahvalio ULUS-u i Muzeju savremene umetnosti u Beogradu, kao i srpskoj sekciji Međunarodnog udruženja likovnih kritičara AICA-Srbija, koja je podržala njihovu inicijativu da Era Milivojević bude sahranjen kao zaslužan građanin Beograda.
"Dragi prijatelji i kolege, draga rodbino Slobodana Ere Milivojevića,
hvala vam što ste došli da zajedno odamo poslednju poštu zemnim ostacima ovog izuzetnog čoveka, umetnika koji je ostavio neizbrisive tragove u iskustvu svih onih koji su ga poznavali, i posebno onih koji su sa njim sarađivali. Značaj njegove umetničke zaostavštine tek treba da bude na adekvatan način verifikovan, ali, ne zavaravajmo se, to kako će istorija umetnosti, a posebno kako će šira društvena zajednica prepoznati, interpretirati i vrednovati značaj svega toga čime je on kulturu ovog grada, zemlje i regije zadužio, zavisi u presudnoj meri baš od nas koji smo ovde sada, kao i od drugih neposrednih svedoka njegovih umetničkih akcija. U tom smislu, ja se lično duboko zahvaljujem Udruženju likovnih umetnika Srbije i Muzeju savremene umetnosti u Beogradu, što su svojom inicijativom omogućili, kao i Međunarodnom udruženju likovnih kritičara Aika - sekciji za Srbiju, koja se toj inicijativi priključila, da mi ovde sada Eru ispraćamo kao zaslužnog građanina grada Beograda. Istovremeno im zahvujem i na ukazanoj mi poverenju i časti da u njihovo ime ovde govorim.
Ja ću, naravno, govoriti i u svoje lično ime, jer, iako je to možda paradoksalno, ja prosto ne mogu da se prema Eri odredim na način koji nije krajnje nije ličan, ali istovremeno i krajnje profesionalan, jer to je u komunikaciji sa njim bilo sasvim neodvojivo. Ne mogu da govorim o istoriji Erine umetnosti, a da ne govorim o Erinoj istoriji umetnosti, načinu na koji on je uspevao da kroz svoj rad preoblikuje sve to što je nasleđe na koje se nadovezuje. Govorio je da ne priznaje istoriju konceptualne umetnosti koja nije konceptualna istorija umetnosti, i to je bio i naziv pod kojim je uradio niz izložbi, od kojih sam i ja na nekima sa njim sarađivao. Govorio je da, kada bude imao retrospektivu u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu, koju nije, nažalost, dočekao, da će sve radove na njoj predstavljene tretirati kao sirov materijal za jedinstvenu postavku datiranu na sada i ovde - trenutak u kome ona bude postavljena, i da će način postavljanja biti izvedben, da će sve biti jedan art sešn. Nije ni čudo što je to bio do sada preveliki zalogaj za tu instituciju, ali bio bi sigurno i za svaku instituciju sličnog tipa u regionu.
Nije bilo lako raditi s Erom. Složiće se oko toga, voljno ili nevoljno, svi oni koji su takvo iskustvo imali. Još je teže sada naknadno pokušati rečima preneti taj intenzitet razmene, i intelektualne i stvaralačke, bez koje saradnja s njim nije bila moguća, kao i opisati načine na koji je on uspevao da svaku situaciju u kojoj bi se sa nekim zatekao potencijalno preobrazi u mesto događanja umetničke istine, odnosno, ne samo umetničke, već i egzistencijalne, i životne. Mnogi su ga, stoga, smatrali za neku vrstu učitelja. Moraću sada da priznam da ću i sebe da ubrojim na tu listu. Iako će za mnoge to biti iznenađenje - da se Era tretira kao neka vrsta edukatora, on je stvarno imao veoma specifičnu sposobnost da mlade ljude inicira na to da se umetnosti posvećuju uvek sada i ovde, u konkretnoj situaciji, sa svim ograničenjima koja ona nosi.
'Umetnost sada i ovde' je bio i naziv jedne od radionca koju smo zajedno radili, u okviru Belef festivala, pre petnaestak godina, a čiji su polaznici bili studenti umetničkih akademija... Još pre toga, u okviru Remontovih aktivnosti, radili smo dve slične radionice sa mladim umetnicima na izolovanim mestima na obodu zemlje, to jest u Sopotnici kod Prijepolja, i u Ečkoj, kod Zrenjanina, i postoji čak i sjajan jednosatni film jedne od polaznica, Irene Paskali, o tom procesu, koji ćemo svakako ovih dana cirkulisati. Vrhunac te priče bio je u prilogu koji smo zajedno radili za časopis koji je pratio izložbu Dokumenta 12, u Kaselu u Nemačkoj, 2007, i to upravo o Erinoj koncepciji art sešna u okviru priče o umetničkom obrazovanju, koju je tada bio pokrenuo austrijski kustos Georg Šolhamer. Tu je on ispričao priču o svojim prvim hepeninzima, koje je radio sa članovima komune u kojoj je živeo početkom sedamdesetih, a koji su dospeli u program likovnog Bitefa, performansima poput oblepljivanja Marine Abramović koje je izveo u okviru programa SKCa, sa grupom umetnika u kojoj su bili Zoran Popović, Raša Todosijević, Neša Paripović, Gergelj Urkom i Marina Abramović, i razvoja tih praksi u smeru art sešna, kao specifične vrste izvedbenog postupka na kome je on insistirao... Mada je to, naravno, bilo daleko manje ubedljivo od one neposredne demonstracije procesa, koji je mogao da inicira bukvalno bilo kada, bilo gde i sa bilo kim... i kojoj su mnogi ovde prisutni prisustvovali... U tom procesu niko nije bio izuzet, nijedna osoba, nijedna situacija, pa čak i nijedan predmet, ma kako on delovao...
Era Milivojević, rekonstrukcija performansa "Umetnik" (Zagreb 1973/Beograd 1994), deo priloga Stevana Vukovića o performansima Ere Milivojevića u Documenta 12 magazinu
Dok sada posmatram ovaj kovčeg ne mogu se oteti naviranju sećanja na performanse u kome je Era već takve kovčege koristio... uglavnom u okviru ciklusa koji je nazvao 'Plavi svod'... mada se sećam samo izdvojenih slika... kako na Cetinju opsesvino prefarbava mrtvački kovčeg u jednu, pa drugu, pa treću boju, ili kako ga nosi blatnjavim putem uz kalemegdansku tvrđavu ka barutani, u okviru procesije koja je podsećala na tipičnu sahranu, da bi odjednom iz svog tog blatišta, koji su komarci koristili kao mrestilište, podigao se takav oblak komaraca kakav niko od nas koji smo izvodili uloge ožalošćenih nikada nije video, te je krenula cika i vika, mahanje rukama i bežanje ka Barutani, te, sam, kada smo stigli, prišao Eri da ga pitam da li je ok, i da li se ceo performans nastavlja, nakon te nepogode koja je potpuno pomerila u dogovorenom vidu izvođenja... njegov odgovor nikada neću zaborativi... rekao je da je to sve, u stvari, bilo potpuno fenomenalno, i da tako nešto ni Felini ne bi uspeo da izrežira, da tu smrtnu ozbiljnost s kojom smo mi tamo hodali u procesiji pretvori u paniku, pa potom u potpuni kalambur, kao neku parodiju dramaturgije Hičkokovih 'Ptica', s tom razlikom da su ovde to bili obični komarci...
Čitam danas u nekim novinama da se (Vladan) Caričić (... bio je tu malopre... aha, da, gde si Care... evo ga, ovaj ovde) prisetio jednog drugog segmenta u razvoju tog projekta, kome publika nije prisustvovala, niti je bio planiran ili dogovoren, pa za njega nisam ni znao.... Naime, taj mrtvački kovčeg, koji je već dva puta pomenut, trebalo je iz Beograda da se transportuje do Cetinja, ali je prevoznik jako mnogo kasnio, te je Era, na Donjem Kalemegdanu, u čekanju kamiona i čuvanju da taj kovčeg neko ne ukrade, u njega malo i prilegao, da se odmori... na zaprepašćenje slučajnih prolaznika...
Kada sam sad stao pred ovaj kovčeg, učinilo mi se, na neki potpuno iracionalnan i sumanut način, da nas je Era opet uključio u nešto tako, i da će ovo sve da se na kraju ipak razreši na taj način što ćemo ga ispsovati zbog toga što nas je u to uvukao, i da ćemo onda otići zajedno na piće, da se smejemo sami sebi, i svojim nezrelim patetičnim reakcijama, ali sam odmah shvatio da je to u stvari greška... Era nikada nije radio ništa neozbiljno. Nikada to nije bila gluma ili predstava, to je uvek bio realan događaj. I ovaj odlazak je realan. A izveo je bez ikakve drame, ozbiljno i dostojanstveno, ne opterećujući bilo kog drugog. Slava mu!", naveo je Vuković na ispraćaju Milivojevića.
Onlajn komemoracija biće održana 25. marta u 18 časova preko Zoom platforme, uz prenos uživo na YouTube kanalu ULUS-a.
Era Milivojević sahranjen je u Aleji zaslužnih građana nakon apela stručne javnosti na gradske vlasti da prihvate tu inicijativu ULUS-a i MSUB-a, koju je podržala i AICA Srbija.
Rođen u Užicu 1944. godine, Milivojević je pronađen mrtav u svom stanu 17. marta, nakon što se nekoliko nedelja nije pojavljivao u javnosti, niti javljao na pozive prijatelja i kolega.
Poslednji put publika je imala priliku da vidi njegov rad krajem 2020. godine na ULUS-ovoj Jesenjoj izložbi “Upleteni”, na kojoj je učestvovao po pozivu kustoskinje Maje Ćirić.
*Naslovna i fotografije same sahrane: Siniša Žikić, foto kod kapele: Vahida Ramujkić i Kristina Ristić
(SEEcult.org)
