Dve decenije Queer Zagreb festivala
Kao neko ko pomno prati, a često i učestvuje na Queer Zagreb festivalu od njegovih početaka (tačnije prvih deset godina), dobila sam još jednom potvrdu da se, u skladu sa ovogodišnjim jubilejom - dve decenije festivala, tu osećam kao kod kuće, na svom terenu. Festival je protekao od 24. maja do 5. juna ispunjen bogatim, raznovrsnim programom, na različitim lokacijama, uz nenadmašne performanse, ali i uz par političkih skandala, koji su manje-više neodvojiv njegov propratni deo od kada postoji. Pošto se i sama bavim teatrom i performansom, fokusiraću se pre svega na te umetničke forme, koje su oduvek bile među najupečatljivijim segmentima Queer Zagreba.
Svečano otvaranje je upriličeno u Hrvatskom narodnom kazalištu uz odmereni, emotivni govor direktora Zvonimira Dobrovića koji je sublimirao proteklih 20 godina festivala nadahnuto, realistično, uz prisećanja na pojedine zgode i nezgode, začinivši ih humorom. Posle toga program je otpočeo premijernim izvođenjem predstave Yira, Yira, čiji su autori/reditelji Bruno Isaković i Nataša Rajković, a izvođači/koautori su četvoro seksualnih radnika iz Argentine: Juan Ejemplo, Leandra Atenea Levine Hidalgo, Pichón Reyna i Sofía Tramazaygues.
Autobiografskog karaktera, ova drama je bazirana na njihovim životnim pričama sa ulica Buenos Airesa. Potpuno je izbegnuta patetika i kliše o teškim sudbinama aktera/ki kao žrtvama muškog seksualnog nasilja i eksploatacije, jer izvođači/ce s ponosom govore da su kurve, da je to život koji su izabrali/e, da ih čini srećnim dobar seks i novčanik pun para, da uživaju u tome što rade. U tekstu je izbegnut termin prostitucija/prostitutka, dok je isključivo korišćen termin kurvanje/kurva (whore - engleski, puta - španski). Uz minimalnu scenografiju (dve klupice za sedenje), oni na scenu ulaze nagi ili u donjem vešu, oblače se u tišini u sasvim uobičajen stajling (patike, farmerice, haljinica, najlon čarape), a potom naizmenično, nepretencioznom glumom, iznose možda malo preidealizovan, ali svakako iskustvom oblikovan i senzibilisano-poetizovan hvalospev seksu i požudi, odnosno svojoj profesiji. Prepričavaju anegdote s posla koje su mahom komične: jedan je imao seansu transformisan u bebu s pelenama, ili zahtev da penetrira klijenta u nos, ili je umesto plaćenog seksa dobio novac za filozofske raspre o Mišelu Fukou i njegovoj “Istoriji seksualnosti”. U jednom trenutku se akter obraća publici i kaže: “Koliko ste se puta u životu jebali, sa ovim/onim, svakakvim, i ko vam je kriv što to niste naplatili. Sad bi se mnogo bolje osećali da se niste besplatno davali”. Uz puno duha, samoironije i po koji song, ne izostaju ni poruke tipa: “Mi smo prekarne radnice koje održavaju kapitalizam”. Mladi, lepi, puni života, ovi izvođači su, posle premijere u baroknoj sali HNK-a, sledeća dva dana zaredom izveli predstavu u Zagrebačkom plesnom centru, potom u HNK u Rijeci, a 1. juna i u Dubrovniku (Lazareti), na čemu im se može čestitati.
U Muzeju suvremene umetnosti 25. maja kubanski umetnik Carlos Martiel izveo je tehnički najkompleksniji i najzahtevniji performans “Velo di silencio”. Na samom ulazu Muzeja - u centralnom holu, on je na podu ležao nag na leđima, pristisnut ogromnom, debelom staklenom pločom teškom 45 kilograma, dok je iz posude sa plafona na njega (na staklo) kapala krv. Krv je bila zaražena HIV virusom, koju je za tu priliku hrabro donirao aktivista Mario Lemešić, višegodišnji pacijent zaražen HIV-om. Performans je statičan i protiče u potpunoj tišini. Možda nije bio čitljiv/shvatljiv za rendom publiku koja se tamo zatekla bez predznanja o čemu je reč, ali u razgovoru sa umetnikom, organizovanom u Mami, data nam je mogućnost da se povežemo sa njegovim porukama.
Carlos Martiel potiče iz crnačke jamajčansko-haićanske porodice sa Kube (Havana), a zadnjih 10 godina živi i radi u Njujorku. Oduvek je osećao rasne razlike i nepravdu zbog svoje boje kože, imao je dugogodišnjeg partnera koji je bio zaražen HIV virusom, pa je tako bio suočen sa rasnim i ekonomskim razlikama, pritiscima i dehumanizacijom. U SAD mesečna terapija za lečenje HIV-a iznosi preko 2.000 dolara, a BIPOC zajednica, kojoj autor pripada (Black, Indigenous, People of Color), su marginalizovani ljudi, bez zdravstvenog osiguranja, prepušteni sami sebi, sa nemogućnošću da se adekvatno leče. Inspirisan ranjivošću te zajednice, svoju umetničku praksu usmerio je na kritku rasizma i kolonijalizma, destigmatizaciju osoba zaraženih HIV-om i obolelih od AIDS-a, kritiku državnog aparata koji odbija da pacijentima pruži adekvatnu medicinsku pomoć, razbijanje predrasuda vezanih za tu bolest i normalizaciju njihovog položaja u društvu. Koliko je edukacija neophodna, saznali smo od dobrovoljnog davaoca krvi gospodina Lemešića, koji je kao kuvar bio zaposlen u školskoj kuhinji sve dok pre 10 godina nije utvrđeno da je inficiran HIV-om, nakon čega je dobio otkaz i prošao golgotu kada je od 700 učenika, na inicijativu roditelja, 600 dece bilo ispisano iz škole zbog bojazni da će se zaraziti.
“La Bête” (The Critter) performans Wagnera Shvartza (Rio de Janeiro) je jedina izvedba na festivalu koja je protkana interakcijom sa publikom. Autor je inspirisan skulpturom brazilske umetnice Lygie Clark “Bichos” (The Critters) iz 1960, koju je na svojstven način reaktivirao. U jednoj od sala MSU, on je sasvim nag dočekao publiku sedeći na podu, dok je nedaleko od njega stajala plastična figura koja podseća na origami, koju publika prema svom nahođenju sklapa, rastavlja i prema tome oblikuje položaj tela umetnika. Publika je bila prijemčiva, kreirala je ležeće, sedeće položaje, zavezivala umetnika u čvor, rasklapajući i nameštajući ovu živu skulpturu. Manipulacija njegovim telom je dovodila i do komičnih momenata, kada su ga stavljali na jastuk, prekrivali šalom ili prevrtali, pokušavajući da ostvare zamišljeni položaj, a do sledeće intervencije publike autor bi ostajao nepomičan - zamrznut.
Wagnerov rad je obeležio skandal enormnih razmera, kada mu je prilikom izvedbe istog performansa u Brazilu 2017. godine prišla žena sa svojom četvorogodišnjom ćerkom da bi obe učestvovale u performansu. Majka i ćerka su se tada dobro zabavile, ali fotografije nagog umetnika pored koga je malo dete objavljene su u mnogim medijima i na društvenim mrežama, što je izazvalo lavinu negativnih reakcija, uključujući i osuđujuću izjavu tadašnjeg predsednika Bolsonara. Umetnika su razapeli optuživši ga za opscenost i pedofiliju, uz pretnje smrću, tako da je morao napustiti zemlju i primiri se neko vreme dok se ne slegne prašina. Koliki je značaj ovog performansa, pokazuje istrajnost autora da ovo delo izvodi i dan danas.
“Anda, Diana” (Hodaj Dijana), plesna predstava portugalske akrobatkinje, koreografkinje i književnice Diane Niepce, održana je sledećeg dana u Gorgona sali MSU. Uz pomoć dvojice asistenata, divovski građenih muškaraca (Bartosz Ostrowski i Joaozinho Da Costa), autorka većinom predstave ne dodiruje tlo, već levitira u vazduhu, prelazeći sa jednih ruku u druge, sa jednog ramena na drugo, obavijajući se oko njihovih tela kao puzavica, ili viseći sa njih, uz zaglušujuće zvuke muzike koja sluti neko zlo ili najavljuje apokalipsu, no pred kraj izvođenja prestaje.
Dianinu karijeru je 2014. obeležio fatalni pad sa trapeza na kojem je vežbala, kada je teško povredila kičmu i postala kvadriplegičarka. Od tada počinje njena borba sa telom koje je otkazalo, koje odbija poslušnost i saradnju, koje se od savršenog fizičkog mehanizma pretvorilo u polomljenu, neupotrebljivu igračku. Predstava govori o procesu njenog oporavka i transformacije. Invaliditet i pozicija drugosti autorku nisu učinili žrtvom i obeshrabrili je. Naprotiv, nadahnuli su je da istražuje, da izlaže svoje telo javnosti, da osmisli sopstvenu sceničnost i estetiku koji ruše koncepte predrasuda, fizičkih kategorija i hijerarhija, izborivši se i zauzimajući revolucionarnu poziciju u koreografsko-izvođačkoj praksi.
“My body My Nation” je koreografski performans izraelskog umetnika Israela Alonija, koji smo gledali u ZPC-u 27. maja. Autor je na sceni sam bez ikakvih rekvizita, ali skidajući postepeno sa sebe komade odeće, tokom predstave pretvara ih u rekvizite; od donjeg veša pravi masku na licu, svojom košuljom razobličava telo, vezujući je oko glave ili je, provlačeći noge kroz rukave, tokom plesa predstavlja kao tvorevinu koja ga sputava, ograničava. Svojom naracijom propituje rodne identitete tako što nastoji dekolonizovati i osloboditi telo od socijalnih, pravnih i kulturnih konstrukata. Kritikujući normantivne standarde, akcentuje ljudsku neodvojivost od prirode, a kroz pitanja rase, nacije, državnih granica i binarnih podela, teži ka sopstvenoj emancipaciji i promenama koje vode ka humanijem svetu.
Performans Studija jednog zagrljaja, autora Igora Zanzerovića iz Pule, uz pomoć Bojana Bana odvijao se na Cvjetnom trgu u centru grada, u trajanju od 24 časa (27-28. maj), uz prisustvo mnogih medijskih kamera i stalnog obezbeđenja policije, zbog prevelike izloženosti u javnom prostoru. Ovu ideju je Igor prethodno ostvario u Puli i u Beogradu, ali povodom Queer Zagreba taj je zagrljaj bio specifičan jer se dešava između dva muškarca. Oni su bili izloženi pogledima prolaznika, raznim pozitivnim i negativnim komentarima, ali hrabro su istrajali bez osvrtanja na revoltirane prolaznike i uprkos pogoršanju vremenskih prilika koje je tokom noći donelo naglo zahlađenje i kišu. Igor je bio raspoložen za razgovor, pošto ćutanje nije uslov, te mi je rekao da obojica učesnika za sve to vreme ne smeju ništa jesti (osim orašastog zrnevlja iz svojih džepova), ali zato mogu piti vodu i razgovarati sa publikom ako su za to voljni. Što se tiče spavanja, protagonistima su obezbeđene podloške od stiropora na koje mogu prileći ' da ne bi ležali na hladnom betonu, ali i tada, ako uspeju zaspati, njihov zagrljaj se ne sme prekinuti. To je najbitniji uslov, bez obzira na to da li po dogovoru stoje uspravno, sede na tlu, ili leže.
Da li uopšte treba tumačiti ovaj performans? Ostavili smo iza sebe skoro tri godine globalne covid pandemije, kada se nismo smeli (ni javno ni privatno) čak ni rukovati, a kamoli grliti ili ljubiti. Mnogi su još uvek pod tim uticajem. Posle svega, kako ne poželeti zagrljaj drage osobe? All We Need Is Love, pevali su davnih godina Bitlsi, ali tu pesmu kao da smo zaboravili, jer smo preplavljeni strahovima (paranojama) od bolesti, siromaštva, gladi, smrti, ratova, ubistava i suludih, prljavih političkih igrarija. U takvom stanju degradacije uma dominiraju mračne misli, ljutnja, bes, teorije zavere i govor mržnje, a ekspanziju toga jasno vidimo u medijima i na socijalnim mrežama. Ovaj muško-muški zagrljaj možda neće spasiti svet, ali dovoljno je što nas podseća da su u životu glavni pokretači ljubav, bliskost i zajedništvo, a ne otuđenje koje donose strah i mržnja.
Obilje raznovrsnih sadržaja koje nam je ponudio ovogodišnji Queer Zagreb, kvantitativno se ne uklapa u ovaj tekst, ali šteta bi bilo ne pomenuti neke od dešavanja, kao što su: EtnoQueer koncert i revija, održani u Etnografskom muzeju, Queer and Now – scenska čitanja u Mami, konferencija Predstavljanje LGBTQ+ aktivizma u regiji, održana u Tiflološkom muzeju 2. i 3. juna, razgovor sa Lawrenceom Schimelom (SAD) i njegova prezentacija Dečje queer književnosti 3. juna ili horski etno nastupi u pasažu na Cvjetnom trgu, gde smo čuli erotske poskočice (ženske i muške bećarce) u stilu: “Puko mi je opanak na peti, stalno mi je pička na pameti”.
Koliko je ovaj festival uspeo u otklanjanju predrasuda i diskiriminacije prema pripadnicima LGBTQ+ zajednice, toliko je i samo društvo uznapredovalo usvojivši queer pojam (začudnost, čudnost, drugačijost, različitost) i sve što uz njega ide. Zagreb je odavno pokviren; iako je QZ počeo iz pozicije margine/supkulture, nije mu dugo trebalo da upliva i odomaći se u mejnstrimu, i ustoliči se kao jedan od najrelevantnijih kulturnih festivala regiona. O tome svedoče brojne godine ustaljenog programa u HNK, MSU, HLU, ZPC, ITD–SC-u, Lisinskom i drugim prominentnim državnim institucijama kulture. Takođe, o tome svedoče gostovanja briljantnih, svetski poznatih umetnika kao što su Raimund Hoghe, Ivo Dimchev, Keith Hennessy, pozorišnih trupa kao što su Teatro Oficina i La Pocha Nostra, ili hrvatskih performerskih giganata kao što su Vlasta Delimar i Siniša Labrović, i mnogih drugih.
Prve festivale su pratila negodovanja, pretnje, uništeni bilbordi/baneri i iscepani plakati postavljeni po gradu, kao i sukobi sa katoličkom stujom, tako da su bili obezbeđivani kordonima policije. Sada je prisustvo organa reda takoreći izlišno. Ima ih just in case, ali su malobrojni i diskretni, neupadljivo figuriraju. Ali, da Zagreb nije baš queer Diznilend, dokazuju poteškoće i problemi sa kojima se festival sporadično suočava. Nedavno se desio incident nasilja na ulici, kada je jedan od učesnika predstave Yira, Yira najnormalnije hodao ulicom sa lakiranim noktima na rukama, što je iz svog automobila uočio lokalni lik i nije mu bilo po volji. Zaokrenuo je auto, praveći saobraćajni prekršaj, stigao momka, iskočio iz auta i naneo mu fizičke povrede (pesnicama u glavu). Ali agresivni homofobi postoje svugde, ne samo u Zagrebu, a nažalost ima ih i dalje mnogo.
Da nije sve idealno potvrđuje i ovogodišnji skandal sa Katoličkom crkvom, povodom “opscenih, nebogougodnih” filmova, prikazivanih u Kinoteci, u sklopu Filmskog programa QZ festivala od 26. do 30. aprila. Monsinjor župnik Borna Puškarić ljutito se obrušio na Kinoteku, zapretivši sudskom tužbom, jer je ustupila prostor i dozvolila kvirovcima da tu prikazuju Crkvi i Bogu neprihvatljive, pederske filmove. Ali kakav bi to QZ bio a da prođe bez ovakvih i sličnih grotesknih versko-političkih skandala. To im ide u prilog i daje na značaju. Queer umetnost figurativno definišem i kao “trn u oku posmatrača”. Istomišljenici su cool, ali šta bismo bez oponenata. Bez protivnika bismo izgubili parametre postavljene u odnosu na ono što radimo.
Festival je ove godine naleteo na prepreku jer nije dobio saglasnost gradskih vlasti da oboji duginim bojama pešački prelaz (zebru) kod Zrinjevca, kao što je to urađeno 2004. godine po ideji Silvija Vujičića. Ta umetničko-aktivistička akcija je trebalo biti re-interpretacija povodom jubileja, davno realizovana a sad ponovljena. Ali Queer Zagreb je i dalje kost u grlu vlastodržačkih struktura, jer je bio i ostao subverzivan u odnosu na postavljene konvencije, na pravila i nametnute normative. Tto ukazuje na njegovu doslednost, autentičnost i nezavisnost, kao i na kontroverznost svih ovih godina. Sa zebrom u duginim bojama, ili bez nje, ovaj festival umetnosti, aktivizma i ljubavi traje dve decenije i svaki put je sve zreliji i bolji, poput vina.
Tekst i fotografije: Biljana Kosmogina
