Doček 29. novembra u Bitefu

Hleb teatar ponovo igra u Bitef teatru u Beogradu koncert-predstavu “Doček”, koja se bavi promišljanjem revolucionarnih ideja i poleta nastalog u SFRJ tokom i nakon Drugog svetskog rata, a izvešće je 29. novembra, na nekadašnji jugoslovenski praznik Dan republike, što je, prema rečima rediteljke Sanje Krsmanović-Tasić, svojevrsni omaž “velikoj lepoj zemlji kojoj smo pripadali”.

“Naš koncept je oduvek bio da vezujemo predstavu, ako je moguće, za značajne datume i praznike. Pretpremijera predstave igrana u Magacinu u Kraljevića Marka kao doček nove 2016. Premijera u Bitef teatru bila je doček ‘srpske nove godine’, što je svojevrstan apsurd u beketovskom duhu, jer predstava ima elemente drame ‘Čekajući Godoa’. Zatim smo imali doček 8. marta, na Dan žena, te doček meseca avgusta, jer smo je igrali 31. jula u Gradiću Pejton, što je po meni do sada bilo najuzbudljivije igranje, jer smo igrali napolju, slučajni prolaznici su se priključili i ostajali sat i nešto sa nama, oduševljeni neočekivanim kulturnim sadržajem na ulici”, rekla je Sanja Krsmanović za SEEcult.org povodom “Dočeka” 29. novembra.

“Posebno nam je značajno kada dočekujemo neke praznike bivše nam domovine, kao sada, 29. novembar - Dan republike. Sve nekako dobija dublji smisao, a i simbolički nam je važno da makar neko svečano obeležava ove dane, kao omaž onoj velikoj lepoj zemlji kojoj smo pripadali”, rekla je Sanja Krsmanović-Tasić, najavljujući “Doček” i na nekadašnji Dan mladosti, 25. maja sledeće godine u Kulturnom centru Srbije u Parizu.

Predstava se bavi promišljanjem revolucionarnih ideja i poleta nastalog za vreme i posle Drugog svetskog rata u SFRJ, kroz reinterpretaciju pesama iz NOB-a i prizmu gorke osvešćenosti u kojoj se danas nalazimo - u svetu neoliberalnog kapitalizma i novog kolonijalizma XXI veka.

Gde je nestala nada? Zašto je preovladavajući osećaj apatije u današnjem svetu? Da li je utopija moguća? To su neka od pitanja koja Hleb teatar želi da postavi “Dočekom” i publici, i sebi.

Predstava se izvodi u formi koncerta upriličenog za doček. Doček koga ili čega – na publici je da zaključi.

U predstavi su korišćeni tekstovi Sanje Krsmanović-Tasić, Darka Suvina, Eduarda Galeana, Ernsta Bloha, kao i delovi drame “Čekajući Godoa” Semjuela Beketa. Uz Sanju Krsmanović-Tasić, koja potpisuje režiju i dramaturgiju, u predstavi igraju i Jugoslav Hadžić i Anastasia Tasić, koji potpisuju i muzičke aranžmane, te Oskar Popović Svendsen i Stefan Rajčević.

Pozorišni kritičar Goran Cvetković istakao je da Sanja Krsmanović-Tasić, kao performerka sa bogatim scenskim iskustvom, ali i sa iskustvom kompletnog autorstva projekata, uključuje u predstavu “Doček” svoju stvaralačku maštu u vezi sa temama koje pokreće Beket u svom najznačajnijem tekstu “Čekajući Godoa”, ali ih sučeljava sa ličnim i kolektivnim iskustvom skorašnje prošlosti.

“Tema čekanja i samog dočeka, razvila se u njenoj predstavi u preispitivanje našeg nekadašnjeg mitskog čekanja – novog društvenog poretka opšte jednakosti, čekanja da se zaposlimo, čekanja da porastemo, čekanja da se nešto rodi ili da nešto ili neko umre, pa da se sve promeni…. Uopšte, ta tema čekanja i uzaludnosti pouzdanja u promene koje padaju s neba, oduvek su bile u osnovi mnogih komada. Sanja Krsmanović opredelila se za prvenstveno muzičku istorijsku čitanku. U predstavi slušamo u novim aranžmanima poznated pesme – masovne, rodoljubive, partizanske, revolucionarne, internacionalne, lokalne…. Tako prolazimo kroz vremena u kojimo smo odrastali i sećamo se i sebe i tih vremena – ideoloških putokaza, radosti i tuge, gneva i elana u kojima smo se brčkali kao u vreloj ili hladnoj – nikad mlakoj vodi, istorije i strepnje, radosti slepila, sete i ljubavi. Uz pomoć dvoje mladih performera – virtuoza na harmonici i aranžera muzičke matrice Jugoslava Hadžića i prave pevačke zvezde Anastasije Tasić, autorka sklapa složenu sliku u kojoj se pretapaju vremena i iskustva, nade i praznine i nastaje jedna setna fuga propalih, ali živih radosti. No, kaže i predstava – možda nije kasno!”, naveo je Cvetković povodom “Doček” na ŠTRIH festivalu, ciji je bio selektor.

I pozorišna kritičarka Ana Tasić pohvalila je “Doček”, navodeći da su nastupi svih izvođača upečatljivi zbog iskrenosti i šarma, a posebna je i pojava vrlo mladog dečaka, Godoovog glasnika, koji pri kraju donosi na scenu neodoljivi šarm nevinosti.

“Izgled scenskog prostora je određen situacijom svečanog dočeka (Nove godine, Godoa), sa mnoštvom raznobojnih sijalica i jednim maštovito stilizovanim drvetom, sklepanim od antena, koje predstavlja novogodišnju jelku, ali možda i ono čuveno Beketovo drvo. U predstavi je izražena komunikacija sa publikom, akteri nas na početku raspoređuju, dele nam cveće, čime se u startu ruši granica našeg odvajanja. Gledaoci postaju aktivni učesnici igre, simbolički i konkretno, što je slučaj i u prethodnim predstavama Krsmanovićeve i Hleb teatra, ‘Priče hleba i krvi’, ‘O s(a)vesti’. Žak Ransijer smatra da kada publika iz pasivnog položaja pređe u aktivni, nastaje političko pozorište, jer se u tom momentu stvara svest o mogućnostima promene, putem individualnog delovanja”, navela je Ana Tasić u “Politici” nakon premijernog izvođenja “Dočeka”.

Predstava “Doček” poslednji put je igrana u okviru nedavnog festivala Na sopstveni pogon u krcatom Magacinu u Kraljevića Marka, a na sceni Bitef teatra ponovo je posle gotovo šest meseci.

Pretpremijerna izvođenja, osim u Magacinu u Beogradu, predstava “Doček” imala je i u avgustu 2015. godine na Kopergraund festivalu u Mariboru, te na festivalu PatosOFFiranje u Smederevu krajem avgusta 2015.

Predstava je nastala u koprodukciji Hleb teatra sa Bitef teatrom i organizacijom Pekarna Magdalenske mreže iz Maribora.

Tekst iz programa predstave:
“(...) Jer pišem u doba nadmoćnog, olovnog i zagušljivog kontrarevolucionarnog pokrova.  Ideološki, on nameće obezvređenje cijele povijesti SFRJ ne samo kao loše odrađenog posla, nego i kao od samog početka pogrešno zamišljenog ili čak opasnog pothvata. A ipak, kada razmišljam o projektu oslobodilačke Jugoslavije, sjećam se talijanske poslovice “kada se stablo sruši, nema više hlada”: izloženi smo punoj silini kapitalističkog opustošivanja”. Darko Suvin

(SEEcult.org)