Da li je utopija danas u duhu vremena?
Galerija Artget Kulturnog centra Beograda predstavlja tokom jula izložbu “Resurs: Utopija”, koja je rezultat fotografske radionice koju je nemački fotograf Andreas Rost vodio u proteklih godinu dana u Beogradu i u virtuelnom prostoru sa osmoro polaznika, u organizaciji Gete instituta u Beogradu i KCB-a.
Svojevremerna izjava britanske premijerke Margaret Tačer “Nema alternative” (There is no alternative - TINA), koju već decenijama ponavljaju političari, ekonomisti, privrednici i naučnici, poslužila je kao svojevrsno polazište za radionicu na kojoj su se mlade umetnice i umetnici iz Beograda usprotivili tom trendu epohe, u želji da otkriju, oslobode i prenesu snagu koja leži u utopijskom mišljenju. Od pobede neoliberalne revolucije, kako je naveo Andreas Rost u pratećem tekstu, ljudi lakše mogu da zamisle kraj sveta nego kraj kapitalizma (Frederik Džejmson). Budućnost se korak po korak briše iz svesti, pa danas još samo pesimisti, sanjari i umetnici čeznu za prevazilaženjem trenutne konstelacije, odnosno za utopijom koja nudi prostor za nemoguće.
Radovi mladih umetnika na izložbi u Artgetu ne prikazuju gotove utopije, već prostore u kojima one mogu isklijati. Drugim rečima, oni istražuju mogućnosti za rađanje utopija ili za pojavu utopija u nekom mikrokosmosu, naveo je Rost (Vajmar, 1966) fotograf, kustos, profesor univerziteta, ekspert za fotografiju nemačkog Instituta za veze sa inostranstvom (ifa) i nosilac nagrade “Ane Birman”.
Umetnički rukopisi na izložbi veoma su raznovrsni. Neki umetnici rade digitalno, a neki analogno, neki dokumentaristički, a neki koriste tehniku montaže, neki koriste boje, a neki se ograničavaju na crno-belo. Način na koji nešto zamišljamo, kako navodi Rost, određuje i način na koji politički delujemo. Moramo biti svesni toga da je i mašta politična. Ponekad politika čak nije ni moguća bez mašte. Principu TINA suprotstavlja se tako uzvik TATA! (There Are Thousands of Alternatives / Hiljade je alternativa). Izložba pokazujeda je moguće objediniti različite umetničke pozicije, što istovremeno treba shvatiti, kako je naveo Rost, kao izjašnjavanje protiv partikularizacije u svetu i protiv fragmentarizacije sveta.
Milica Stojšić
Milica Stojšić, uzimajući u obzir da je polazna tačka stvaralačkog procesa uvek neki medij, te da je u ovom slučaju to bela površina (beli list papira, belo jedro, beli čaršav…), prikazuje raznovrsne pojavne oblike belog. Time spasava taj medij od prebrzog osvajanja kojim mu prete površni pojmovi poput čistoće, svetline ili praznine. Brižljiv odnos te umetnice prema prividnoj praznini stvara realističan prostor koji posmatrač onda može ispuniti vlastitim utopijama.
Radovi Dušana Novakovića pokazuju monumentalne ostatke jedne utopije koja je s razlogom odbačena. Na gotovo zaboravljenim mestima, izvan domašaja dnevno-političkih impertinencija, istraživačkom duhu otkriva se lepota koja se može ostvariti i u odsustvu ljudi.
Petar Vakić prikazuje uspešno funkcionisanje utopije u jednom mikrokosmosu, koje verovatno treba zahvaliti isključivo činjenici da se ona ostvaruje daleko od velikih centara. Utopije se, kako ukazuje, mogu ostvariti i u potaji, a danas verovatno jedino tako.
Petar Vakić
Stvaralaštvo Irene Nikolić ukazuje na dihotomiju utopija. Prostrano, estetski fascinantno i inteligentno, umetnica predstavlja viziju grada prilagođenog potrebama automobilskog saobraćaja. Međutim, ono što je u 20. veku bila poželjna utopija, danas se pokazuje kao katastrofalno loše planiranje.
Za predstavljanje svojih utopija Aleksandar Pavlović odabrao je kao medij novine. Taj medij prevashodno je vezan za prošlost, jer ga je u međuvremenu pretekla utopija slobodnog interneta. Umetnik tako oblikuje dijalektički kontrapunkt, postavljajući pitanje od suštinskog značaja za izložbu: da li je utopija danas uopšte u duhu vremena?
Aleksandar Pavlović
Milica Denković utopiju pronalazi u urbanom prostoru. Klupe i drugi objekti za sedenje koje arhitekti nazivaju gradskim mobilijarom takođe su izgubili prvobitnu funkciju u korist interneta. Danas se ljudi više ne okupljaju ispred kuće ili zgrade, već na internetu. Uprkos tome, bez mesta za okupljanje i za zajedničku akciju ne mogu nastati utopije, tako da bi i gradski mobilijar jednog dana mogao da povrati izvornu namenu.
Milica Denković
Marija Piroški fotografiše radnike, jednostavno i bez trikova, ali veoma ubedljivo. Radnička klasa dugo je bila adresat utopija, pre svega levičarskih. Sada, kada su radnici okrenuli leđa levičarskim vizijama, pokazalo se da levica uopšte nije poznavala ljude za koje se navodno politički borila. Između ostalog, radnike bi i zato vredelo pogledati malo pažljivije.
Marija Piroški
Danica Trajković poznaje lepotu snova, a samim tim i značaj imaginacije za utopiju.
Izložba će biti otvorena u galeriji Artget od 4. do 25. jula.
(SEEcult.org)
