Premijera Mandragole

Komična opera “Mandragola” Ivana Jevtića sa stihovima Vesne Miladinović prema istoimenom delu Nikola Makijavelija (Ničolo Maćiavelli, 1469-1527), u režiji Slobodana Unkovskog, imaće svetsku premijeru 16. decembra u Operi i teatru Madlenianum u Zemunu, a realizovana je kao porudžbina vlasnice te teatarske kuće Madlene Cepter (Zepter) od beogradskog kompozitora Jevtića.

Komična opera “Mandragola” Ivana Jevtića sa stihovima Vesne Miladinović prema istoimenom delu Nikola Makijavelija (Ničolo Maćiavelli, 1469-1527), u režiji Slobodana Unkovskog, imaće svetsku premijeru 16. decembra u Operi i teatru Madlenianum u Zemunu, a realizovana je kao porudžbina vlasnice te teatarske kuće Madlene Cepter (Zepter) od beogradskog kompozitora Jevtića.

Radnja komedije Mandragola smeštena je u srednjovekovnu Firencu.
U grad se iz inostranstva vraća mladić Kalimako. Čim ugleda prelepu mladu Lukreciju, odmah se zaljubi u nju, ali saznaje da je ona udata za bogatog, starog trgovca Meser Niču. Kada se Kalimako poveri prijatelju Liguriu ovaj, lukav i prepreden, okretan i spretan, obeća da će smisliti plan kako da ga spoji s Lukrecijom.

Ligurio lako otkriva šta je slaba tačka Meser Niče - bračni par nikako da dobije naslednika. To je prilika da Ligurio Meser Niči preporuči pravu osobu koja će mu pomoći da dobije željeno dete. Predstavlja mu Kalimaka kao doktora koji je lečio i francuske kraljeve i kraljice i omogućavao im da dobiju naslednike. Lukrecija samo treba da popije napitak od trave mandragole i da odmah zatrudni. Jedini problem je što onaj koji prvi spava s njom umire, jer upije u sebe otrov mandragole. Zato, po savetu Liguria, neko drugi mora da legne sa Lukrecijom čim ona ispije mandragolu.

Uz pomoć Lukrecijine prefrigane majke Sostrate i lukavog sveštenika fra Timotea, koji nagovaraju Lukreciju da legne sa neznancem, oni se spremaju da organizuju tu noć.

U olujnoj noći, Meser Niča, Ligurio i fra Timoteo hvataju Kalimaka prerušenog u odrpanca i nakazu i ubacuju ga Lukreciji u krevet. U zoru ga Meser Niča izbacuje na ulicu. Ujutru svi idu u crkvu kod fra Timotea da ih blagoslovi i da proslave dolazak budućeg naslednika.

Lukrecija, srećna i zadovoljna provedenom noći, predlaže Meser Niči da “doktora” Kalimaka, koji im je toliko pomogao, uzmu za kuma. Meser Niča to prihvata radosno, daje kumu ključeve kuće da može da dolazi i odlazi kad god to poželi. Svi su zadovoljni i srećni, jedni drugima zahvalni, a dete je na putu!

Makijaveli, znamenita ličnost renesansne Italije 16. veka, poznati mislilac, istoričar, pesnik, pisac i državnik, napisao je komediju karaktera “Mandragola” 1518. godine, s prologom u stihu posle koga sledi pet činova.

U toj verziji “Mandragola” je poznata i čitaocima na srpskom jeziku, u izdanju “Prosvete” (1965, prevodilac Vera Bakotić-Mijušković), kao jedna od retkih komedija svoga doba, nastala u firentinskom podneblju, koja se sa mnogo satire obrušava na crkvu i ceo crkveni stalež, izvrgavajući ga ruglu i podsmehu.

Prema navodima Branke Radović, Jevtićeva “Mandragola” zauzima posebno mesto u srpskoj istoriji muzike i istoriji operske literature na ovim prostorima, jer su izuzetno retki pokušaji oživljavanja komedije karaktera. Ni u svetskim razmerama taj žanr nije čest i komponuje se veoma retko (Šostakovič Nos, Gotovac Ero s onoga svijeta).

Tema komedije često obrađivana u svim žanrovima - stari muž i mlada, lepa žena oko koje se vrte muškarci - u “Mandragoli” ima i neplodan par koji posle više godina braka želi dete, a ne uspeva da ga dobije.

Čarobni napitak, nazvan mandragola, rešava probleme steriliteta na pomalo zapetljan i komplikovan, ali delotvoran način. Mladi udvarač, zgodan i bogat i lepa udata žena, spajajući svoje strasti, usrećuju starog neplodnog muža koji žudi za detetom (naslednikom). U nemoralnoj radnji učestvuju sluge, susedi, čak i ženina majka, a ponajviše uvaženi fratar, korumpiran, koji devizom “cilj opravdava sredstvo” biva prototip one beskrupuloznosti poznate pod imenom makijavelizam.

U operi “Mandragola”, Makijavelijeva komedija je kroz stihove na srpskom jeziku sačuvala sve elemente tekstualnog izvora, uz dodatak tipično naših poznatih simbola kako bi delo dobilo na uverljivosti, prepoznatljivosti, aktuelnosti trenutka, podneblja, jezika i sredine u kojoj je opera nastala. Izmenjen je samo završetak. Kod Makijavelija svi odlaze u crkvu, pa na zajednički porodični ručak. U stihovima opere, bebe se umnožavaju na kraju dela i daju značaj aktuelnosti trenutka u kome živimo i u kome drastično pada natalitet.

Jevtić se prvi put u plodnoj kompozitorskoj karijeri poduhvatio rada na operskom žanru, izabravši upravo komediju kao pravi izraz.

Prema navodima Branke Radović, tu je ispoljio svoje najbolje osobine: vrcavi rableovski duh, koloritnu orkestraciju, duhovite obrte, smejuriju koja ne prelazi granicu dobrog ukusa, već je mestimično frivolna, naglašeno erotska, ali i naivna.

Njegovi likovi proistekli iz italijanske comedie del'arte, ali i iz modernog teatra prokofjevske vizure, istovremeno su prototipovi, udružili su i Figara, i Almavivu, i Leporela i Don Đovanija....

Jevtićeva komična opera je kamernog tipa, bez hora, ali sa brojnim ansamblima koji ga zamenjuju, sa razrađenim i razvijenim orkestarskim partom koji preuzima pojedine uloge iz sižea komedije i dograđuje ih na specifičan način.

Počinje uvertirom, koji je u suštini prolog, jer nagoveštava ceo tok, zaplet i rasplet komedije.

Tipizirani likovi imaju svoje posebne vokalne linije - glupavi, stari, prevareni muž Niča, kao i hitri i domišljati Ligurio, pravi deus ex maćina; spretni i vešti sluga Siro; korumpirani fra Timoteo; zaljubljeni, bogat i iskusan Kalimako koji ne preza ni od čega; Izabela, iako verna, religiozna, posvećena molitvama i Bogu, brzo i lako se zaljubljuje ali i postaje razvratna; njena majka Sostrata, koja je podstiče na blud i nemoral čime se uklapa u tipizirane likove starijih žena, podvodačica koje Makijaveli takođe podvrgava ruglu.

Ukrasi, trileri, glisanda s jedne strane podstiču humornu stranu zbivanja, a s druge asociraju na stil i vreme koje želi da se oživi, na 16. vek.

Čistota linija izaziva pomisao na stilske prerogative neorenesanse, ali ceo sloj citata, ni mali ni nevažan, upućuje na tipične postupke citatologije u postmodernoj umetnosti našeg vremena.

Pojedini instrumenti korišćeni su na veoma efektan način, pa i sami postaju lajtmotivi određenih situacija, kao na primer tuba, saksofon, odnosno bas-klarinet.

Harmonski jezik duguje pravoslavnoj i svetovnoj balkanskoj tradiciji sa mostom prema brazilskoj narodnoj muzici koju je autor slušao i upoznao na izvoru. Brazilske inspiracije i asocijacije veoma često zazvuče u
melodijskim i ritmičkim delovima opere.

Pored pretežne dijatonike i čistih harmonskih zvučanja, brojni su momenti upotrebe polifonije u nekoliko kraćih odlomaka tokom dela, odnosno u fugi na samom kraju dela.

Opera je podeljena na dva veća dela, od kojih se prvi završava u velikom finalu, kao u starijem tipu opera, u kojem od sedam lica učestvuju tri. Taj ansambl zamenjuje hor, a burlesku dovodi do opšte histerije i sreće (Bez ikakvog truda i muke, stiže muško iz prve ruke!). Svako ima svoj interes - namagarčeni muž da dobije naslednika, vešte sluge da se dodvore svojim gospodarima, zaljubljeni Kalimako da dođe do svoje ljubljene Izabele, a fra Timoteo da za sebe iskamči dukate.

Iako komedija dolazi do bufonerije, burleske, komedije situacije, ona ima mnoge slojeve, pa tako i onaj intimni i lirski, jer je Kalimako iskreno zaljubljen u najlepšu i najverniju, najkreposniju ženu koju je svet ikada video, a njegovo udvaranje ima odjeka u lirskoj ariji sa početka drugog čina koja je uvedena izuzetnim solom bas-klarineta koji sam po sebi, i melodijom koja romantično zvuči i teče, slika iskrenu mladićevu emociju.

U nekim, za to podesnim, momentima u operi se pojavljuju citati koji upućuju na naše podneblje (Nais banja, topla voda), odnosno podsećaju na neke od najpopularnijih muzičkih tema, kakva je tenorska partija “Nešun dorma” (Pučini, Turandot) koju pevaju najveći svetski tenori, a po njoj je posebno znamenit bio Lučano Pavaroti.

Orkestarski intermeco, nazvan Intermežo sexualis, uvodi dvoje mladih u Duetto amoroso. Posle burne noći, oni nemaju nameru da se rastaju, već da nastave svoju ljubavnu idilu.

Dok se prinova čeka, u muzici se čuju citati iz svakog od četiri Godišnja doba Antonija Vivaldija, a sam kraj dela je izveden na fugi po temi Prava je bajka, postati majka.

Alt-saksofon na poseban i ekstatičan način boji svu vrelinu leta koje se oteglo i nikako da prođe nestrpljivom Niči, koji tako žudno očekuju srećni događaj i “svoju” bebu.

To je, prema navodima Branke Radović, i jedna od najlepših numera u operi - po latinskoj melodici i osećajnosti vezuje ovdašnju i brazilsku tradiciju.

Epilog dela u kojem učestvuju svih sedam sudionika opere u velikom, gotovo “horskom” završetku dela, slave radost rađanja, radost života, komediju kao takvu, otklanjajući svaku sumnju u poštene namere (Igra ova nije neugodna Bogu...), ali i otkrivajući ironijom, satirom, čak i groteskom naličje života, prevaru, pokvarenost, korumpiranost, ali i ljubav (Igra ova priča o snazi ljubavi / Jer da do nje stigne, čovek čuda pravi).

Dirigenti su Olivije Granžan (Olivier Grangean) iz Francuske i Vesna Šouc-Tričković, scenograf je Meta Hočevar i Slovenije, kostimografkinja Angelina Atlagić, a scenski pokret osmislio je Dimitris Sotiriou iz Grčke.

Dizajner svetla je Srđan Jovanović, a video projekcije potpisuje Jaka Ivanc iz Slovenije.

Igraju Miodrag Miša Jovanović, odnosno Nenad Jakovljević, Snežana Savičić Sekulić (Dubravka Arsić), Vladimir Andrić (Predrag Milanović), Tanja Obrenović (Aneta Ilić), Ljubomir Popović (Darko Đorđević), Nenad Jakovljević (Goran Krneta) i Saša Štulić (Goran Strgar).

Sajt Madlenianuma je www.madlenianum.rs

*U prilogu: biografije umetničkog tima

(SEEcult.org)