Kritika na delu: 58. Oktobarski salon- Sanjari, 4/4
58. Oktobarski salon - Beogradsko bijenale "Sanjari", 25. jun - 22. avgust 2021.
4/4 Kritičar na delu: Lav Mrenović, istoričar umetnosti
Istoričar umetnosti Lav Mrenović u završnoj epizodi serijala Kritika na delu o 58. Oktobarskom salonu ukazuje na brojna otvorena pitanja koja je ponovila, pa i zaoštrila izložba “Sanjari” kustoskog para Ilarije Marota (Marotta) i Andree Bačina (Baccin), a kao posebno zabrinjavajuće navodi izrazito mali broj domaćih umetnika koji su učestvovali na toj krovnoj i najvećoj manifestaciji savremene umetnosti u Srbiji, finansiranoj javnim sredstvima. Kritički se osvrćući i na proces bijenalizacije Oktobarskog salona, Mrenović smatra da je toj manifestaciji neophodna sveobuhvatna reforma, koja bi uključivala i mehanizam odgovornosti prema lokalnoj umetničkoj sceni.
Kao problematičan, Mrenović navodi i sam kustoski koncept koji pokušava da se bavi snovima i značenjima koja bi oni mogli da generišu, ali se iz same postavke vidi da je to pre svega nekakav catć-all koncept, veoma sličan konceptu izložbe “Čudo kakofonije” prethodnog Oktobarskog salona, koji je bio izgovor da mogu najrazličitiji radovi da uđu u postavku.
“Nisam siguran da li se na taj način konstruiše bilo kakvo novo znanje”, naveo je Mrenović, konstatujući da je izložba “Sanjari” zapravo pročišćena od bilo kakve vrste iskaza, čak i u kontekstu kustoskog koncepta, posebno što se, kada se pogleda, vidi da je to niz izuzetno estetizovanih radova koji su spremni za prodaju i umetničko tržište. Stoga deluje kao konflikt između primarnog cilja ovakvog OS, koji podrazumeva da radovi treba da budu prodati, i pravljenja bilo kakvog iskaza, bilo kakvog kritičkog stava, tumačenja toga.
Prema mišljenju Mrenovića, postoje tu i tamo na izložbi nekakve signalizacije, jer je prosto takvo vreme, ali je većina čak i samih radova prilično pročišćena od ulaženja u bilo kakve probleme odnosa moći kojima se izložba nominalno pokušava baviti.
Mrenović kao posebno zabrinjavajuće vidi pitanje učesnika izložbe, postavljajući pitanje ko su zapravo sanjari i o čemu oni sanjaju.
“Na ovoj izložbi učestvuje 64 umetnika i umetnica, međutim svega šestoro njih živi i radi u Beogradau, što mislim da je istorijski minimum OS”, naveo je Mrenović.
Prema njegovom mišljenju, ne bi bio toliki problem da su međunarodni umetnici došli ovde i imali bilo kakvu vrstu saradnje i interakcije sa lokalnom sredinom, ali to nije bilo tako.
“Radovi su većinom preneseni većinski iz zapadnih privatnih galerija i kolekcija, što otvara pitanja kakvi i čiji interesi stoje iza toga. Čitava siva zona je iza ove izložbe, koja me posebno zabrinjava, a naročito nedostatak bilo kakve reakcije na taj izrazito mali broj lokalnih umetnika i umetnica”, naveo je Mrenović, podsećajući da je Oktobarski salon izložba finansirana iz javnih sredstava, “našeg zajedničkog novca”, zbog čega smatra i da bi morali da budu ustanovljeni kriterijumi društvene odgovornosti OS.
Prema mišljenju Mrenovića, Oktobarski salon bi po završetku morao da ostavi beogradsku umetničku scenu boljom nego što ju je zatekao.
Umesto toga, dešava se bijenalizacijski model koji podrazumeva velika svetska imena sa radovima spremnim za prodaju, plus nekoliko tzv. emerging umetnika koji su spremni da izađu na tržište, naveo je Mrenović, koga zabrinjava i nedostatak solidarnosti među samim umetnicima.
“Šestoro umetnika je jako mali broj u odnosu na broj onih koji stvaraju jako zanimljive stvari i svakako zaslužuju da se nađu u okviru ovakve krovne manifestacije savremene umetnosti”, dodao je.
Mrenović smatra i da nije sam po sebi problem to što je Oktobarski salon postao bijenalna izložba, već je problematičan “način na koji se to radi i šta sve to nosi sa sobom”.
“Format na dve godine pokazao se kao poprilično zgodan za organizovanje u svetu. Međutim, problem je taj fenomen bijenalizacije - posle pada socijalizma došlo je do otvaranja desetina bijenala širom sveta koji su zapravo bili alatke za uključivanje tih bivših socijalističkih država u globalni kapitalizam”, dodao je Mrenović.
Kao poseban problem, Mrenović je naveo i politike koje stoje iza bijenalizacije Oktobarskog salona, kojom su gradske vlasti želele navodno da naprave svojevrsnu uštedu i ujedno podignu kvalitet.
“Desilo se da je cifra koju bi OS dobio za dve godine uzastopno zapravo mnogo manja nego cifra koju sada dobija za jedno izdanje”, naveo je Mrenović.
Problem je, kako je dodao, i to što se odustalo od ideje da se smenjuju i sarađuju lokalni i međunarodni kustosi, pa tako sada već peti put zaredom učestvuju strani kustosi.
“Ovaj put kustoski tim je malo veći, jer su postojale i pozicije asistenta, međutim, opet se niko među njima nije našao sa ove scene. Ne bi bio problem da je došlo do ozbiljnijeg dijaloga sa lokalnim kustosima”, naveo je Mrenović.
Mrenović smatra da je važno demistifikovati OS i u vezi sa tržišnim usmerenjem.
“Ako radite to u cilju tržišnog uspeha, onda moramo da vidimo podatke na osnovu kojih se može reći da se unapređuje zaista umetničko tržište. Ogromno je pitanje koliko tog novca dolazi zaista do ljudi koji stvaraju umetnost, pogotovo do lokalnih umetnika. Koliko znam, to su izuzetno niske cifre koje ne omogućavaju zapravo ni jedan mesec dostojanstvenog života. Ako se ovako radi, mora da se pokaže javnosti koji su tačno dometi i rezultati ovakvog rada”, naglasio je Mrenović, smatrajući da je to posebno važno i zbog toga što OS “ignoriše sve ostale institucije van samih umetnika”.
“Tu nema nikakvih programa ili bilo čega što bi se usmerilo ka razvoju drugih stvari koje čine umetnički sistem, poput kritike, kvalitetnog medijskog izveštavanja, istraživanja, istorizacije i sl. Toga prosto nema ovde, a u bilo kojem umetničkom centru u svetu to su sastavni delovi tržišta umetnosti, i uopšte sistema umetnosti, koji takođe moraju da budu podržani i ovde”, dodao je.
Mrenovića posebno zabrinjava u postojećem toku procesa bijenalizacije Oktobarskog salona i to što je na delu “politika drugim sredstvima”, odnosno to što se OS koristi za druge svrhe, pre svega za brendiranje Beograda i Srbije kao otvorenog, demokratskog i inkluzivnog društva, za privlačenje turizma i stvaranje slike da je Srbija zemlja koja je spremna za poslovanje sa međunarodnim kapitalom i konekciju lokalnog i globalnog tržišta.
“Još jedan problem je to što je zapravo nejasno kako će se tačno Beograd, koji je na periferiji globalnog umetničkog sistema i raspolaže sa mnogo manjim budžetom i infrastrukturom, takmičiti sa bijenalima poput Istanbulskog, a da ne pričamo o izložbama u Severnoj Americi i Zapadnoj Evropi”, naveo je Mrenović, koji smatra da je jedini način da se OS razlikuje jeste to da ponudi drugačiju, kontekstualnu umetnost, koja je specifična za ovu sredinu.
Kao problematično, Mrenović vidi i dodavanje naziva “Beogradsko bijenale” Oktobarskom salonu, jer se time sve više brišu koreni OS i njegovo značenje, koje nosi naziv po mesecu kada je Beograd oslobođen od nacističke okupaicje zajedničkim naporima partizanskog pokreta i sovjetskih vojnih snaga u Drugom svetskom ratu.
“Prelaziti preko toga na ovaj nacicn koji ne uključuje istoriju i sadašnjost ovog grada i zemlje deluje mi gluvo i slepo na sopstvene okolnosti”, dodao je Mrenović.
Osvrćući se na radove na 58. OS, Mrenović je među malobrojnim domaćim umetnicima izdvojio rad “Ništa specijalno” Nadežde Kirćanski, smatrajući da je sazreo od kada je prvi put izložen u Domu omladine Beograda, te da je stekao dodatna značenja u vreme pandemije. “Dobro je uhvatio osećanje čekanja i nekakve melanholije u kojoj se nalazi veliki broj ljudi, tog konstantnog ekonomskog limba i iščekivanja nečeg boljeg”, naveo je Mrenović.
Što se tiče stranih učesnika, izdvojio je “Dnevnik” Džona Rafmana, ocenjujući ga kao “smešan, interesantan i savremen odgovor na temu”.
Iako misli da je taj rad odličan, Mrenović ukazuje da je Rafman, međutim, dobio niz otkazivanja u Americi i Zapadnoj Evropi zbog optužbi za seksualno uznemiravanje. Stoga smatra da je “malo gluvo od kustosa da ga uključe” na izložbu “Sanjari”, posebno zbog toga što je za lokalnu scenu jako važno da počne proces lečenja toksičnih međuljudskih odnosa.
Prema mišljenju Mrenovića, neophodno je zapravo sprovesti ozbiljnu i sveobuhvatnu reformu Oktobarskog salona kao institucije i uspostaviti mehanizam odgovornosit prema javnosti, pre svega u vezi sa javnim novcem kojim se finansira.
Ta reforma trebalo bi da podrazumeva i posebne mere koje se tiču učešća lokalnih umetnika, bilo kroz kvote, obavezu produciranja njihovih radova ili neki drugi način.
“Zajednički javni novac praktično odlazi u ruke zapadnih kustosa, galerista i kolekcionara. Mislim da treba da se preusmeri više ka nečemu što je ovde”, naveo je Mrenović. Iako nije siguran koji bi bio najbolji put ka tome, podvukao je da beogradska scena mora da se nađe u boljem stanju nakon Oktobarskog salona kao krovne manifestacije savremene umetnosti koja treba da pruži lokalnim umetnicima, posebno mlađih generacija priliku da imaju solidno producirane radove i nađu se u kvalitetnim kustoskim, izlagačkim kontekstima. Oktobarski salon, kako je naglasio, treba da širi te prilike, i to ne samo u pogledu umetnika, već i niza drugih aktera koji su neophodni u sistemu umetnosti.
U prvoj epizodi Kritike na delu o 58. OS učestvovala je istoričarka umetnosti Danijela Purešević, kritičar na delu u drugoj epizodi bio je umetnik Branko Milisković, a u trećoj epizodi - istoričar umetnosti Miha Colner iz Slovenije.
_ _ _
Projekat KRITIKA NA DELU, koji realizuje NFC “Filmart”, u saradnji sa portalom SEEcult.org, podrazumeva produkciju kratkih video emisija na temu odabranih značajnih izložbi koje se u Srbiji realizuju u 2016/2021. godini. Cilj je revitalizovanje likovne kritike u oblasti savremenih vizuelnih umetnosti i ukazivanje na značajnu edukativnu ulogu kritičke reči namenjene široj publici.
Produkcija: NFC Filmart, Požega, 2021.
Partner: SEEcult.org, Beograd
Urednica: Slađana Petrović Varagić
Reditelj: Dejan Petrović
Snimatelj/montažer: Sreten Vuković
Grafički dizajner: Uroš Pavlović
Podrška: Ministarstvo kulture i informisanja Srbije
(SEEcult.org)