Kultura i korona: Bojan Đorđev - Prekarnost najveći problem

Pozorišni reditelj Bojan Đorđev smatra da je prekarnost najveći problem u umetnosti, te da je pandemija korona virusa dodatno zaoštrila jaz između slobodnih umetnika i onih koji imaju stalne angažmane. U intervjuu za SEEcult.org, Đorđev ukazuje i na gubitak društvenog, javnog konteksta umetnosti, bez kojeg se ona opasno pretvara u dekoraciju ili popunjavanje vremena.

- Na koji način je pandemija korona virusa promenila Vaš način rada?

Bojan Đorđev: Nije striktno govoreći promenila način rada, samo je sve datume pomešala, odložila itd, a neke stvari su morale da se dese onlajn. Na svu sreću, ništa na čemu sam radio nije otkazano i sad je već većina projekata ili realizovana ili privedena kraju. Zbog nemogućnosti putovanja, dve izložbe su morale da se dese bez mog živog prisustva, a jedan veliki projekat je morao da se u potpunosti odvija onlajn.

- Koje probleme pozorišne scene vidite kao ključne pre pandemije i kako je ona na njih uticala u Srbiji? Ako kažemo da je pandemija pojačala društvene simptome koji su već postojali, koje je procese u sferi umetnosti i kulture dovela u prvi plan?

Bojan Đorđev: Mislim da je najvažniji problem u pozorištu, a i umetnosti generalno, velika prekarnost većine umetnika i umetnica koji nisu u stalnom angažmanu. Odlično je da još uvek postoje strukovna udruženja preko kojih možemo da ostvarimo neke beneficije, ali razlike koje postoje između slobodnih umetnika i onih u stalnim angažmanima su bolno velike i nepravedne i mislim da tu predstoji najveći rad i preispitivanje.

- Šta je unazađeno tokom pandemije u oblasti u kojoj radite?

Bojan Đorđev: Pozorište se dešava u probama i u izvedbama, a obe te stvari su bile u nekim trenucima pandemije nemoguće. Jako je mali broj koleginica i kolega koje su u stalnim angažmanima i čija plata, bar na neko vreme, ne zavisi od broja održanih proba i izvedbi. Najviše su pogođeni oni koji direktno zavise od izvođenja, ili recimo od putovanja, koja su potpuno onemogućena.

- Da li postoje pojave koje tokom pandemije prepoznajete kao pozitivne? Da li su se pojavile neke nove umetničke forme ili prakse podstaknute pandemijom?

Bojan Đorđev: Jako je kratko vreme prošlo da bismo mogli da govorimo o razvijanju novih umetničkih formi – onlajn pozorište postoji mnogo pre pandemije i daleko je kompleksnije od pukog emitovanja snimka, pa i prenosa live dogadjaja. Ono što sam primetio jeste koliko ti, zaista naporni ali u nekom trenutku neophodni beskrajni zoomovi, doprinose jezgrovitosti komunikacije i pažljivijem slušanju koje je nekad nemoguće postići u živoj komunikaciji.

- Koliko se menja percepcija umetnosti kada se ona posmatra uživo - u pozorištu ili bioskopu, ili onlajn, na internetu - na monitoru?

Bojan Đorđev: Te stvari su neuporedive. Sigurno je da je proliferacija onlajn sadržaja na početku pandemije olakšala tih skoro dva meseca lokdauna, takođe, mislim da smo profitirali od otključavanja onlajn arhiva velikih svetskih kulturnih institucija – pozorišta, muzeja, filmskih festivala, ali to niikako ne može da zameni interakciju sa umetnošću uživo – koja je pre svega društvena praksa i koja bez društvenog, javnog konteksta ne postoji, odnosno pretvara se u svoju opasnu negaciju – dekoraciju ili popunjavanje vremena.

- Izvesno vreme tokom pandemije pozorišta i bioskopi su radili relativno normalno. Koliko ste posećivali predstave i projekcije i da li te posete (ako ih je bilo) dobijaju nove nivoe značenja u odnosu na period pre pandemije?

Bojan Đorđev: Trudio sam se da, kada je to bilo moguće, posećujem pozorišta, galerije i bioskope kao i obično. Svakako da su te posete stavile u prvi plan tu pomenutu društvenost umetnosti – i to koliko je zbog prirode virusa, upravo ta društvenost na udaru. Društvenost koja je potrebna za participaciju i konzumiranje umetnosti, ali i za političku organizaciju i participaciju.

- Kakvu ulogu u posredovanju umetničkih sadržaja za vreme pandemije (još uvek) imaju umetnici; institucije; vaninstitucionalne organizacije, mediji?

Bojan Đorđev: Jedini način na koji umetnost komunicira jeste preko posredovanja umetničkih institucija. U doba pandemije se menjaju kanali posredovanja, menja se način rada – u nekim disciplinama kao što je pozorište radikalno, u nekim kao što su možda likovne umetnosti, manje… Uloga institucija umetnosti je ogromna i zanimljivo je analizirati koje su se institucije u tim novim kanalima, načinima posredovanja, snašle, a koje su potpuno krahirale.

- Kako ocenjujete rad Ministarstva kulture i informisanja u prethodnom periodu i koje biste korake predložili novoj ministarki kulture i informisanja za vreme pandemije i u periodu po njenom završetku u pogledu kulturne politike, posebno u odnosu na oblast Vašeg delovanja?

Bojan Đorđev: Bez obzira na neke čak relativno brze poteze oko organizovanja pomoći slobodnim umetnicima i honorarcima, najveći, i to negativan utisak, kada je rad Ministarstva u pitanju, ostavilo je saopštenje oko incidenta na izložbi u Staroj kapetaniji. Mislim da će novo Ministarstvo, ako želi da bude relevantno, morati ozbiljno da odredi šta je uloga Ministarstva kulture u društvu i da razume na koji način je pomenuta reakcija pogrešna, a onda da se zauzme da se načinjena šteta sanira.

- Kako vidite budućnost scene i svoje profesije nakon pandemije?

Bojan Đorđev: Budućnost scene i profesije je bilo jako teško predvideti i pre pandemije. Ono što iskreno želim je da iskustvo ove pandemije doprinese nekom suštinskom promišljanju i promeni ustrojstva naše svakodnevice, ekonomije i politike, pa samim tim i umetničke scene i profesije.

- Koja su, prema Vašem mišljenju, 3 najznačajnija događaja u 2020. godini u oblasti kulture u Srbiji (bilo pozitivna, bilo negativna), i zašto?

Bojan Đorđev: Izdvojiću samo jedan – a to je reorganizacija ULUS-a pod novim umetničkim rukovodstvom. Mislim da je to put koji sva strukovna udruženja, a i sve ustanove kulture moraju da slede.

*Foto: Thomas Lenden

(SEEcult.org)