• Search form

21.07.2015 | 18:56

Gorgona nekad i danas

Gorgona nekad i danas

Izložba o Gorgoni, otvorena u Poreču u sklopu projekta “Umetnik na odmoru”, predstavila je umetnička dela i dokumentaciju te uticajne neo-avangardne grupe, uključujući i radove njenih članova koji dosad nisu viđeni - kao uvod u monografiju koju će do kraja godine objaviti Institut za istraživanje avangarde.

Izložba "Gorgona nekad i danas" otvorena je bila samo 20. i 21. jula u porečkoj Villi Polesini, u organizaciji Instituta za istraživanje avangarde, u saradnji s Kolekcijom Marinko Sudac i kompanijom Valamar Riviera.

Kustos izložbe Ješa Denegri osvrnui se na otvaranju na značaj grupe Gorgona, koju su činili Julije Knifer, Josip Vaništa, Đuro Seder, Marijan Jevšovar, Ivan Kožarić, Miljenko Horvat, Dimitrije Bašičević Mangelos, Matko Meštrović i Radoslav Putar.

Željko Kipke, autor tekstova o Gorgoni koji su deo postavke, najavio je monografiju o toj uticajnoj grupi.

     Denegri i Kipke

Gorgona je delovala u Zagrebu između 1959. i 1966. godine, a njeni članovi su bili slikari Josip Vaništa (1924), Julije Knifer (1924-2000), Marijan Jevšovar (1922-1998) i Đuro Seder (1927), vajar Ivan Kožarić (1921), arhitekta koji se bavio slikarstvom i fotografijom Miljenko Horvat (1935-2012), te likovni kritičari i istoričari umetnosti Radoslav Putar (1929-1994), Matko Meštrović (1933) i Dimitrije Bašičević (1921-1987), kasnije i u samoj Gorgoni poznatiji pod pseudonimom Mangelos, uz još nekolicinu neformalnih pripadnika i prijatelja te družine.

Sâm naziv grupa Gorgona duguje jednom stihu iz pesme Dimitrija Bašičevića, objavljene kao predgovor grafičkoj mapi “Elualija”, a odnosi se na istoimeno čudovište koje je jednim jedinim pogledom svakoga moglo da skameni. Naknadno se pokazalo da taj naziv, kako je naveo Denegri, ma koliko bio odabran gotovo nasumično, ipak vrlo dobro priliči nekom temeljnom mentalitetu te malobrojne zajednice umetnika i intelektualaca, zatečene i međusobno udružene u konkretnim istorijskim i društvenim prilikama u vremenu njihovog okupljanja i nedugog trajanja.

Članovi Gorgone su se povremeno i retko istovremeno okupljali, sastajali, družili, odlazili u šetnje... bez nekog unapred predviđenog plana i mimo ikakvih zaključaka. Spontano su razgovarali o naoko beznačajnim povodima vlastite svakodnevice, razmenjivali utiske o knjigama koje su čitali, ne raspravljajući nikada o svojim užim umetničkim preokupacijama i stručnim oblastima, jer je to ostalo suvereno pravo odlučivanja svakoga pojedinca. Izmenjivali su i pisane poruke, nazvane „misli za mjesece“, koje su slali poštom, iako su još brže i lakše mogle biti izrečene neposredno – „lice u lice“, naveo je Denegri u tekstu predavanja o Gorgoni u njujorškom MoMA.

Začetnik okupljanja nekolicine prijatelja bio je Vaništa, koji ih je primao u svom stanu ili u kabinetu na Arhitektonskom fakultetu u Zagrebu, gde je radio kao asistent na predmetu Crtanje.

Uža javnost dobila je priliku da sazna za postojanje Gorgone u rano proleće 1961. godine, kada je bez ikakve najave deljena bez naplate, iz ruke u ruku.

Najpre je uskrsla Vaniština, a nedugo zatim i druga, Kniferova sveska istoimene publikacije, koja je kasnije nazvana “antičasopisom” da bi se naglasila razlika u odnosu na standardni pojam literarnog ili umetničkog časopisa. Bila je reč o disciplini koja će kasnije primereno biti nazvana “knjigom umetnika” ili “knjigom kao umetničkim delom”.

Prema svedočenju Vanište, do prvog broja je došlo tako što je u zimu 1960. godine, prolazeći pored trgovine korišćene robe u Vlaškoj ulici, ugledao u izlogu njemu nepoznat predmet: jedna okomita daska povezivala je četiri vodoravne.

“Prostorna konstrukcija bez svrhe, koja se nudila na prodaju. Padala je okomita zimska rasveta po izlogu i predmet je bacao senu na svetlu stenu pozadine. Zastao sam fasciniran, verovatno bliskošću prizora preda mnom i mrtvih priroda 50-ih na kojima sam unutrašnjost od eksterijera delio okomitim raspolovnicama. Zamolio sam prijatelja Pavla Cajzeka za uslugu i drugog jutra snimili smo izlog. Odlučio sam fotografiju devet puta ponoviti, učinio maketu, dao odštampati, i prvi broj Gorgone pojavio se o Velikoj nedelji 1961. godine (kao i broj dva, meandar Julija Knifera). Bio je to početak Gorgone...”, naveo je Vaništa, podsetio je Denegri.

Usledilo je još nekoliko brojeva antičasopisa “Gorgona”: 1961. Jevšovarov, Victora Vasarelyja, Kožarićev i ponovno Vaništin. Potom je bila pauza do 1965. kada izlaze brojevi Horvata i Harolda Pintera, te 1966. Ditera Rota i, konačno, dva poslednja – opet Vaniština. Ukupno 11 svezaka.

Nekoliko zamisli ostalo je nerealizovano u vidu dopisivanja i projekata s potencijalnim autorima antičasopisa Gorgona, a to su bili Lucio Fontana, Robert Rauschenberg, Piero Manzoni i Enzo Mari. U Vaništinom arhivu Gorgone, kao posebno dragoceni, čuvaju se dva Manzonijeva predloga, pod nazivom Tavole di accertamento, koji danas imaju status svojevrsnog ručno izvedenog unikata, a trebalo je da budu štampani kao sveske multipliciranog umetničkog objekta.

U organizaciji Gorgone priređen je od 1961. do 1963. niz grupnih i samostalnih izložbi samih članova grupe i njihovih gostiju, među kojima su bili i umetnici François Morellet i Pier Dorazi, obojica učesnici prve izložbe međunarodnog pokreta Nove tendencije u Zagrebu 1961.

Samostalne izložbe obojice umetnika, umesto u nekome stalnom galerijskom prostoru, priređene su u privatnoj režiji u maloj zanatskoj radionici za izradu slikarskih okvira u strogom centru grada, koja je za tu svrhu zakupljena uz neznatnu naknadu, a u vreme održavanja tih priredbi nosila je naziv Studio G.

Cilj članova Gorgone bio je da svoj izlagački program izvedu izvan uticaja i nadzora tada uobičajenih načina funkcionisanja državnih/društvenih kulturnih institucija. Izložbe u Studiju G već su se na prvi pogled razlikovale od ostalih u gradu: prikazan je svega jedan ili tek nekoliko eksponata, suprotno uobičajenim prenatrpanim postavkama većine ostalih tadašnjih samostalnih ili grupnih izložbi. Sve što se u javnosti događalo u Gorgoni i oko Gorgone (istoimeni antičasopis, izložbe u njezinoj organizaciji) bilo je - u odnosu na okolinu, nešto posve drugo, drugačije, različito, jednom rečju - izdvojeno od prevladavajuće duhovne klime sredine.

Sveukupno gledano, kako je naveo Denegri, nameće se zaključak da je celokupno “gorgonsko ponašanje” bilo, zapravo, posve svesna i dalekosežna strategija tihe kontestacije, izvana naizgled pasivnog, ali u suštini upornog i prkosnog otpora u ime neospornee i neotuđive, ne samo umetničke, nego i ukupne individualne, slobode.

Izložba "Gorgona nekad i danas" u Poreču deo je projekta “Umetnik na odmoru” u Valamaru, koji svake godine obuhvata i ekskluzivnu jednodnevnu izložba, koja se kasnije predstavlja i u nekom od međunarodnih kulturnih centara.

Dela Ivana Kožarića predstavljena 2012. godine u sklopu manifestacije “Umetnik na odmoru”, kasnije su izložena i u minhenskom Haus der Kunstu, dok su se Oleg Kulik i umetnička grupa Plavi nosovi, s Josipom Vaništom, 2013. godine predstavili, nakon Poreča, u budimpeštanskom Muzeju Ludvig. Radovi Borisa Bućana, izloženi 2014. u Villi Polesini, biće deo izložbe “The World Goes Pop” u londonskom muzeju Tejt Modern u septembru 2015.

(SEEcult.org)

digitalizacija, narodni muzej kraljevo
Video
21.06.2024 | 21:54

VOĐENJE: Luka Marjanović – Nevolje u raju

Luka Marjanović: Nevolje u raju, Galerija Doma omladine Beograda, 11-23. jun 2024.