Marković o značaju digitalne restauracije filmova

Filmski reditelj Goran Marković, čija su dva filma – “Specijalno vaspitanje” i “Nacionalna klasa”, obuhvaćena projektom “Vip Kinoteka”, smatra da je digitalna restauracija filmova izuzetno važna, jer je za pojedina ostvarenja poslednji trenutak da budu sačuvana, ali ukazuje da je potrebno digitalizovati i ostali audio-vizuelni materijal i izražava nadu da će se u budućnosti na tome ozbiljno poraditi. Prisutan tokom kolor korekcije i grejdinga slike u procesu restauracije filma “Nacionalna klasa” – manje od mesec dana uoči premijerne projekcije digitalno restaurisane verzije u Jugoslovenskoj kinoteci, Marković naglašava da je važno da film bude rekonstruisan onakav kakav je originalno bio, a ne da se pravi “bolji ili drugačiji”, jer je, između ostalog, svedočanstvo vremena u kojem je nastao. Markovićev digitalno restaurisani film “Specijalno vaspitanje” (1977) premijerno je prikazan krajem marta u Jugoslovenskoj kinoteci, u prisustvu autora i dela ekipe, a premijera “Nacionalne klase” planirana je za kraj septembra.

- Prisustvujete procesu digitalizacije i restauracije svog filma. Koliko ste zapravo involvirani, šta to znači za samog autora?

GM: Sam proces rade stručnjaci koji su veoma kvalifikovani i ja sam ne samo jako zadovoljan nego sam presrećan što postoje mladi ljudi koji su ovladali tehnologijom digitalizacije. To je od presudnog značaja ne samo za film nego za kulturnu baštinu. Vidim da u SANU postoje takođe ogromni studiji za digitalizaciju pisanog materijala, fotografija, knjiga itd, a ovde u Kinoteci se radi digitalizacija filmova, tj. njihovo spasavanje od propasti. Filmovi su skloni propadanju, negativi vremenom nestaju. Na primer, negativ prvog jugoslavenskog filma u boji “Pop Ćira i Pop Spira” više nije u boji, ispario je. Postoje i druge vrste propadanja tako da je digitalizacija zapravo jedini način da se ti filmovi restauriraju, da izgledaju dobro i mislim da je to jako značajan kulturni proces. Veoma je važna i sama činjenica da Kinoteka tako studiozno radi. Oni imaju spisak od nekoliko stotina filmova i više koji u svakom slučaju moraju da budu spaseni. Za pojedine filmove je poslednji trenutak. Na primer, negativi mojih filmova koji su snimani na 16-milimetarskoj raci “Majstori, majstori” i “Tajvanska kanasta” nalaze se u stanju raspadanja. Hitno treba da se nešto uradi da se to spasi. Jedino pitanje je kakva je budućnost svega toga zato što mi nemamo istoriju digitalizacije.

- Pravimo je…

GM: Ali ne znamo šta će biti za deset godina. Drugo, postoje recimo opcije da će se - ako dođe do nekih velikih sunčanih erupcija, obrisati svi digitalni zapisi na Zemlji. Do sada je filmski negativ bio najsigurniji način da se nešto što je vizuelno sačuva. Čak i štampane stvari na mikrofilmovima. Ja sam, na primer, video u Linkoln centru u Njujorku da oni na mikrofilmovima imaju sve što je ikada odštampano u SAD. Tražio sam neke kritike svojih filmova iz časopisa “Variety” od pre 20 godina i za deset minuta sam imao te tekstove na mikrofilmu. Pet centi košta kopija jedne strane. Oni to drže na i filmovima. Ja mislim da se kod nas ništa ne drži na mikrofilmovima, ovo je prvi pokušaj da se nekako sačuva filmsko, jezičko i drugo nasleđe. U SANU, koliko mi je rekao (predsedbik) Aleksandar Kostić, skeniraće i objekte.

Još jednu stvar želim da kažem - potrošio sam dosta vremena u Ministarstvu kulture u jednoj komisiji koja je pokušavala da napravi nešto što se naziva Audio-vizuelni centar gde bismo digitalizovali sve što nije kinematografija – dakle video, televizijski materijal, čak i fotografije, i nismo uspeli. Potrošili smo godine i godine. Čak je Fransuska dala donaciju da se tako nešto počne, jer oni imaju insituciju koja se zove INA. Ta institucija se time i bavi - oni su u jednoj ogromnoj zgradi, imaju para koliko hoćete, oni sve digitalizuju što se emituje na televiziji, na radiju, ili što je fotografija. Tako da vi možete da odete u INA i da za jednu manju sumu gledate kviz iz 1963. godine recimo. Kod nas nestaju stvari neviđenom brzinom, rapidno. Ono što je uradio Trezor, tj. Bojana Andrić u RTS-u, to je spasilo donekle stvar. Ali po drugim televizijama – u Studiju B, B92, to ništa nije sačuvano… Recimo, ništa nije sačuvano o 5. oktobru 2000. Jedna takva institucija koju smo pokušavali da osnujemo, Audio-vizuelni centar, čuvala bi sve to. Mi nismo uspeli, možda će neka sledeća generacija uspeti. Za ovo vreme je već kasno, sve je otišlo dođavola.

- Kako ovaj proces digitalne restauracije filma izgleda iz Vašeg ugla, posle 40 godina?

GM: Pokušavamo da rekonstruišemo film kakav je bio, a ne da ga napravimo boljim ili drugačijim. To je veoma bitno - da potrefite vizuelni i auditivni štimung tog doba, jer filmovi su zapravio svedočanstvo vremena u kojem su nastali, to im je jedna od glavnih osobina. U ovom filmu starom 40 godina vidimo kako su se ljudi oblačili, kako su se ponašali, koje su melodije slušali, šta im je bilo važno, što je drugačije od našeg vremena. I ako želite da saznate kako su ljudi živeli 1978. godine, onda je dobro da pustite ovakav film kao što je “Nacionalna klasa”. Naša ideja je, dakle, ne da popravimo nego da rekonstruišemo.

- A koliko posla sada ima?

Ja nemam mnogo posla. Danas odgledam par sati i još neki put, ali ovi ljudi to rade mic po mic, neki put kvadrat po kvadrat, frejm po frejm... To je dugotrajan i mukotrpan posao. To su ljudi velikog entuzijazma i stručnosti. Imam veliko poštovanje prema tim ljudima koji se bave restauracijom filmova.

Etika digitalizicije

Povodom digitalne restauracije filma “Nacionalna klasa” Gorana Markovića, stručni saradnik i filmski arhivista u Jugoslovenskoj kinoteci Nenad Bekvalac ukazuje na važnost “etike digitalizacije”, zbog čega je i važno prisustvo reditelja ili direktora fotografije samom tom procesu.

“Dešavalo se u Evropi, na primer, da su želeli da ‘poboljšaju’ film. Radili su i druge stvari osim kolor korekcija i grejdinga, čistili film od zrna i slično. Recimo, filmovi iz 80-ih i 90-ih “Predator’ i ‘Totalni opoziv’, oni su ih čistili od zrna i povećavali su im frame rate da bi to izgledalo sve bolje, tako da film, kada se pogleda sada, izgleda kao neka TV serija. Čak se vide i kulise, koje ne bi trebalo da se vide. Na Festivalu nitratnog filma u Jugoslovenskoj kinoteci pre nekoliko godina bila je jedna serija o Prvom svetskom ratu koju su restaurisali Francuzi i kolorizovali su sve te snimke, što je izgledalo užasno. Kada su upitani zbog čega su to radili, rekli su da su želeli da približe film mlađima, jer oni ne žele da gledaju crno-bele filmove. To je stvar koju ne bi trebalo raditi. Čak i pre digitalizacije, pre jedno desetak godina, bila je kod nas u bioskopu restaurisana verzija crno-belog filma iz 1968. ‘Noć živih mrtvaca’ i on je kolorizovan. To, recimo, nije izgledalo dobro. Mora se voditi računa o tome. Postoji naš film ‘Vrhovi Zelengore’ - oni koji su gledali taj film, sećaju se da je prilično mračan, partizani, tifusari… Kada gledaš originalni negativ filma, te boje, te šume, to izgleda kao neki dokumentarac na National Geographic. Tako treba da ostane”.

(SEEcult.org)

*Tekst je nastao u okviru projekta Vodič kroz digitalizaciju kulture u Srbiji, koji SEEcult.org realizuje u saradnji sa Centrom za medijsko obrazovanje i kulturu, uz podršku Ministarstva kulture i informisanja Srbije