Izazovi kao nove šanse?
Konferencija o budućnosti izvođačkih umetnosti u Srbiji, održana 13. decembra u Beogradu u organizaciji Hartefakt fonda, uz podršku Saveta za kreativne industrije premijerke Ane Brnabić, obeležena je burnom diskusijom o položaju kulture u odnosu na tržište, ali i iznošenjem niza drugih problema zajedničkih i za javni i za civilni sektor, posebno u vezi sa finansiranjem i neodgovarajućim zakonskim okvirom delovanja. Zaključci diskusije bi, kako je najavljeno, trebalo da posluže kao osnova za dalju javnu raspravu i definisanje strategije za promenu kulturne politike u toj oblasti.
Koncept kreativnih industrija, za koji se zalaže premijerkin Savet, a čiji su članovi i Andrej Nosov i Biljana Srbljanović iz Hartefakta, bio je povod članovima Asocijacije Nezavisna kulturna scena Srbije (NKSS) da na samom otvaranju konferencije u Jugoslovenskoj kinoteci pročitaju proglas protiv tog „modela redefinisanja savremene umetnosti“.
„Savremene umetničke prakse i kultura nisu i ne mogu biti kreativne industrije. Nisu sredstvo za doterivanje i ojačavanje kapitalističkih struktura, već javno dobro“, izgovorili su članovi NKSS, pošto se predsednica vlade, koja je zvanično otvorila konferenciju, popela na binu.
„Takve prakse ne mogu, niti bi smele biti asimilovane konceptom kreativnih industrija. Iako se baš to nameće kao izazov, ne vidimo perspektivu niti budućnost izvođačkih i drugih umetnosti kroz razvoj kreativnih industrija. Naprotiv. Smatramo da je kritičko i emancipatorsko delovanje u okviru savremene umetnosti u ovom trenutku nužno, a da je veličanje tržišne paradigme i dalji razvoj oruđa neoliberalnog poretka, kao što su kreativne industrije - protiv interesa građana, i isključivo u funkciji proizvodnje sve dubljih nejednakosti u društvu“, stoji u proglasu, koji su članovi NKSS naizmenično čitali iz publike, uz pitanja zašto se razvoj kreativnih industrija stavlja ispred potreba većine aktera u nezavisnom i javnom sektoru, kao i zbog čega Savet za kreativne idustrije, sa većinskim članstvom iz biznis sektora, predlaže i analizira oruđa kulturne politike paralelno i mimo delovanja Ministarstva kulture i informisanja koje ima zakonske ingerencije i odgovornost za taj posao.
Pošto je saslušala primedbe, Ana Brnabić je konstatovala da je upravo zato konferencija dobro mesto da se pokažu sve postojeće nesuglasice i uspostavi dijalog o njima, a predstavnici organizatora i sami su se složili sa delom iznetih stavova NKSS.
Ana Brnabić je na zvaničnom otvaranju konferencije kazala da je Savet za kreativne industrije telo koje nešto predlaže, što je potom deo javne otvorene debate, posle koje bi usledile odluke koje bi trebalo da koriste svima.
„Svakako se ne slažem sa vama u vašim viđenjem koncepta kreativnih industrija ali sam tu da vas saslušam i da pričamo o tome“, kazala je Brnabić i navela da će se složiti s nekim ko smatra da na kulturu ne može da se gleda kao na kreativne industrije ili na industriju kao takvu. Kada govorim o kreativnim industrijama, kazala je ona, ne pričam o kulturi, ne bavim se onim čime se bavi Ministarstvo kulture, već pričam o međusektorskoj saradnji koju Srbija do sada nije iskoristila“, rekla je Ana Brnabić.
„Vi možda zastupate tezu da i ne treba to da iskoristimo, da u 21.veku treba da posmatramo kulturu kao takvu, obrazovanje kao taktvo, IT sektor kao takav, sve u svojim malim silosima tako da to ne sme da se meša. Mislim da to mora da se meša. Ako hoćemo da transformišemo društvo i ekonomiju, onda mora da se meša i mi moramo da pričamo o kreativnim industrijama“, kazala je Brnabić.
Digitalizacija je, prema njenim rečima, način da se pređe sa ekonomije zasnovane na investicijama na ekonomiju zasnovanu na znanju i inovacijama, a koncept kreativnih industrija nema bez reforme obrazovanja, koja podrazumeva obrazovanje zasnovano na analitičkim sposobnostima i kritičkom razmišljanju, dok je na drugom mestu kreativnost. U tom smislu, kako je precizirala, ona i govori o kreativnim industrijama.
Brnabić je konstatovala i da Srbija nije iskoristila tri industrijske revolucije, ali da može da iskoristi četvrtu.
„Upravo četvrta industrijaksa revolucija u razvijenom svetu donosi sistem u kom nema poretka, u kom vlada nered. To je naša najveća prednost, mi smo navikli da živimo u neredu, u društvu bez sistema. Ono što je njima najveći izazov, to je naša najveća šansa. Ključ svega ovoga je kreativnost i stvaralaštvo, u svakom segmentu društva, u svakoj oblasti, u svakom tom silosu za koji neki od vas tvrde da treba da ostanu takvi kakvi jesu, sami, nezavisni i nepovezani sa bilo čim drugim u društvu“, rekla je Ana Brnabić.
Premijerka je rekla i da Savet za kreativne industrije čine ljudi koji se uglavnom ne slažu s politikom aktuelne vlade, ili vladajuće stranke, ali da su bili dovoljno hrabri da pokušaju konstruktivno da pomognu. „Preuzeli su na sebe ogromne kritike da su nečije ’pudlice’, da podržavaju stranku, mene, (predsednika države Aleksandra) Vučića. Apelujem na sve da na minut prestanemo da se delimo na leve i desne, crne i bele, i da pokušamo da se za milimetar pomerimo“, rekla je Ana Brnabić, napominjući da se Savet za kreativne inddustrije volonterski bavi tim poslom i da ne raspolaže fondovima.
Što se Vlade Srbije tiče, premijerka je rekla da traži prostore za izvođenje predstava u Beogradu i u Srbiji i fokusira se na obnovu infrastrukture. „Do sredine 2019. konačno ćemo završiti rekonstrukciju pozirišta ’Bora Stanković’ u Vranju, uskoro i Narodnog pozorišta u Subotici, obnovićemo scenu Stupica u JDP-u, Malu scenu Narodnog pozorišta u Nišu, prostor za potrebe ansambla Kolo, a u izradi je i projekat za novu salu Beogradske filharmonije na Ušću, a našli smo prostor i za Fakultet za muzičke umetnosti“, nabrojala je Ana Brnabić i podsetila da je nedavno Ministartsvo kulture donelo pravilnik prema kom se ulaganja pravnih lica u kulturu tretiraju kao rashod do 5%, umesto ranijih 1,5%.
Istakla je i da je aktuelna vlada prva u Srbiji koja je sredstva iz kredita Razvojne banke Saveta Evrope odvojila za infrastrukuru u kulturi, ukupno 20 miliona evra.
Ana Brnabić je obećala svima koji su iskazali neslaganje na konferenciji o izvođačkim umetnostima da će ih u budućnosti saslušati.
Andrej Nosov je u izjavi za SEEcult.org rekao da mu je drago što je NKSS izrazila protest jer ga razume u odnosu na politiku vlade, te da mu je važno da od asocijacije različitih organizacija čuje konkretne predloge koje bi Hartefakt mogao da artikuliše prema vladi.
„Važno mi je da ovi razgovori ne prođu u formi poklanjanja autoritetima, pa ni autoritetu predsednice vlade i da se ljudi koji rade na sopstveni pogon čuju ovde“, kazao je Nosov i ocenio da segment buduće kulturne politike svakako trebalo da se okrene prema nezavisnoj sceni, ne zato što bi to bilo pravedno, već zato što su među nezavisnim akterima neki od najznačajnih domaćih stvaralaca današnjice. „Važno je da društvo stane iza njih, bez obzira na moja lična neslaganja s nekim elementima onoga što govore ili rade“, naveo je Nosov.
Jasna Dimitrijević, direktorka Kolarčeve zadužbine i članica Saveta za kreativne industrije, kazala je u izjavi za SEEcult.org da razume nezavisnu scenu, ali da su navodi iz apela za debatu, jer se pogrešno tumače kreativne industrije. „Suština je u tome da 30% budžeta institucija, dobijenog sa bilo kog nivoa vlasti, treba da bude opredeljeno za nezavisnu scenu. Bilo na nivou godišnjeg programa, na nivou inicijative koju institucija daje prema finansijeru. Dakle, ne bi se bunio finansijer ukoliko bi institucija imala programski segment opredeljen za nezavisnu scenu. To je ujedno komunikacija s nezavinsom scenom i novom publikom, davanje na raspolaganje postojeće infrastrukture i nemešanje u slobodu stvaranja. I model je proveren, tako se radilo u institucijama u kojima sam ja radila“, rekla je Jasna Dimitrijević.
Problematiku panela o institucionalnoj perspektivi izazova i rešenja u sektoru izvođačkih umetnosti, koji je moderirala Ana Ilić, savetnica predsednice vlade za kreativne industrije i turizam, predstavili su v.d. upravnika Narodnog pozorišta u Beogradu Ivana Vujić, upravnik Narodnog pozorišta u Nišu Spasoje Ž. Milovanović, upravnik Narodnog pozorišta u Somboru Mihajlo Nestorović i upravnik Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu Zoran Đerić.
Govoreći o strategiji Narodnog pozorišta u narednom periodu, Ivana Vujić je najavila otvaranje nove scene van same zgrade tog teatra, kao i snažniji rad na razvoju mlade publike putem osnivanja ćelije, HUB-a mladih ljudi s fakultetskim obrazovanjem, a sve to tokom godine jubileja - veka i po postojanja Narodnog pozorišta.
Spasoje Ž. Milovanović i Mihajlo Nestorović istakli su značaj narodnih pozorišta u Somboru i Nišu za kulturu tih gradova koji izdvajaju različite iznose za njihov rad - Sombor obezbeđuje 13 odsto ukupnog budžeta, a Niš devet odsto.
Zoran Đerić, upravnik Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sađu, koji je učestvovao i u pripremi programa Novog Sada za Evropsku prestonicu kulture 2021, pohvalio se brojem od 120.000 prodatih karata u prošloj sezoni i velikim brojem koprodukcija sa ostalim narodnim pozorištima u zemlji. „I u programu EPK imamo više projekata i svake godine učestvujemo u njima. Participiramo za sredstva, a najčešće smo mi ti koji dajemo prostor, a za sledeću godinu smo uspeli da dobijemo projekat „Publika u fokusu“, rekao je Đerić i izrazio nadu da će SNP, kao što je bilo brend u 19. i 20. veku, biti to i u 21.
U drugom panelu, posvećenom izazovima i rešenjima u sektoru izvođačkih umetnosti nezavisne scene, moderatorka Jelena Kajgo iz Bitef dens kompanije navela je kao ključne probleme neredovno i nesigurno finansiranje, nepoznate kriterijume izabrane komisije, saradnju sa institucijama koja bi mogla u velikoj meri da se unapredi, saradnju sa nadležnim ministarstvom i lokalnom upravom, kao i saradnju s medijima i edukaciju nove publike.
Ona je pomenula istraživanje koje je Hartefakt sproveo, u kojem se navodi da, kada je u pitanju nezavisna scena, nijedno sveobuhvatno istraživanje do sada nije sprovedeno. U istraživanju Hartefakta su identifikovane 103 organizacije, a kao najveći problem navode se nestabilni izvori fiansiranja. Prema istom izvoru, u 2017. godini, tom delu scene pripalo je svega 17% od ukupnog budžeta za kulturu, a u 2018. godini 20%, što govori da je ta oblast u velikoj meri ugrožena.
O nezavidnom položaju vaninstitucionalnog sektora, ali i njegovom značaju, govorili su i Milena Bogavac, prisutna na nezavisnoj sceni kao osnivačica Reflektor teatra, a odnedavno je i upravnica Šabačkog pozorišta, Marijana Cvetković iz Stanice - servisa za suvremeni ples, Dijana Milošević iz DAH teatra, Boris Mišković kao nezavisni producent ispred Beo arta, te Milan Vračar iz udruženja Kulturanova, koji je ranije radio kao marketing menadžera u Kulturnom centru Novog Sada i učestvovao 2017. u pripremama za EPK.
Milena Bogavac je istakla da institucionalna scena ne prepoznaje sopstvenu vrstu sigurnosti u posedovanju prostora i stalno zaposlenih. Ona je ocenila da je nezavisna scena, koja mnogo kuka i žali se, postala konkurentnija od institucionalnog pozorišta. „Institucije mogu mnogo da nauče od nezavisnih trupa, a na dobra institucionalnih scena treba gledati kao na zajednička dobra, putem otvaranja termina za nezavisne trupe, na primer. Saradnja bi mogla da dovede do situacije da se institucije redefinišu, da postanu mobilnije, jer je nezavisna scena, uprkos brojnim izazovima, uspela da ponudi konkretniji model“, rekla je Minja Bogavac.
Marijana Cvetković je u kritčkom osvrtu prema konceptu kreativnih industrija počela od problema koji prevazilaze polje nezavisne kulture i prožimaju čitavo društvo. „Čini mi se da je ključni problem nešto što nije pomenuto do sada, devastirajući i sveprisutni princip privatizacije i rasprodaje svega što imamo u društvu. Ne samo materijalnih dobara i prirodnih resursa već i resursa koje svako od nas ima, a to su naša savest i etika“, kazala je Marijana Cvetković, ističući da u tom devastirajućem procesu i sve institucije na prodaju, direktno ili simbolički.
„U takvoj situaciji nije čudo da se pojavljuje koncepti industrije, odnosno tržišta, kao prizma kroz koju se posmatra naše polje. Otud Savet za kreativne industrije, čije predstavnike ovde vidim u malom broju, shvatam kao instrument koji dolazi u situaciji vanrednog stanja, jer se taj savet osniva pod čudnim okolnostima, ostaje nepoznato po kojim zakonima se formira takvo telo i kakve su mu ingerencije, a zatim i saziva različite događaje poput ovog danas na kom se u jednom danu mora govoriti o tako velikim i važnim problemima kao što je pitanje procesa u kojima se današnja savremena umetnost i uopšte polje kulture definišu“, navela je ona, naglašavajući više puta da je neprihvatljivo poistovećivanje celokupne kulture sa kulturnim industrijama.
Kao poseban, dosad nepokrenut problem, ona je navela problem kulturne administracije u Srbiji, i to na svim nivoima.
„Svi znamo kakvi su ljudi koji vode sekretarijate i druga odeljenja u različitim gradovima, a to su obično ljudi koji nikakve veze sa kulturnom politikom nemaju, a vrlo često ni sa kulturom u najširem smislu. A vi, kao akter, sa takvim ljudima treba da promišljate uslove rada, načine realizacije programa, planiranje kulturnih aktivnosti i nekakav dugoročni razvoj“, rekla je Marijana Cvetković, navodeći da je slično i u adminstraciji Ministarstva kulture koja je mala i nedovoljna za zadatke koji joj se stavljaju na sto.
„Živimo u zemlji u kojoj Ministarstvo kulture brani državu od polja kulture i večito nastupa defanzivno tako što objašnjava kulturnim akterima kako se ne može uraditi ovo ili ono, zbog toga što neko drugi određuje šta će se raditi u kulturi. Oni su tu branilac države a verovatno na taj način komuniciraju i sa premijerkom koja je njihov šef. Zao mi je čudno da premijerka ima agendu da reformiše polje kulture, a da u isto vreme nema agendu da postavi ministra koji će tom poslu moći da doprinese“, rekla je Marijana Cvetković, ocenjujući da prepreku na putu saradnje nezavisnog i javnog sektora u kulturi, koje je važno, predstavljaju „dominantne poliitke koje imaju potrebu da nas dele, da nas stavljaju u posebne kutije gde će lakše nama manipulisati“.
Dijana Milošević iz DAH teatra je, kritikujući strukturu konferencije, ocenila da ona reflektuje predrasude i niz koncepcija onih koji bi mogli da dovedu do promene situacije, a u tom kontekstu je posebno zamerila što u istraživački dokument nisu uvrštena postojeća istraživanja Predraga Cvetičanina, Irene Ristić ili Milene Dragićević Šešić.
Asocijacija NKSS, kako je je istakla Dijana Milošević, primer je upravo suprotan od onoga što se u dokumentu navodi, kao efikasna mreža koja kontinuirano komunicira kroz mejling listu, a i sa javnošću. „Ujedinjenost postoji onoliko koliko treba da postoji, mi smo kolektivi s puno različitih mišljenje, opredeljenja, ali ono što je ujedinjuje jeste minimum zajedničkih vrednosti i nedostatak sistemske podrške“, kazala je ona.
U ime organizatora, Biljana Srbljanović je rekla da je istraživački dokument radni materijal na osnovu kojeg treba da se sačini konačni dokument.
„To nije proglas protiv kapitalizma koji je vaša grupa podelila, već materijal za otvaranje diskusije o ključnim problemima u čitavom sektoru“, navela je ona, ocenjujući i da se diskusija isrcpla u neključnim temama, kao što je struktura konferencije, umesto da se govori o suštinskim problemima.
Biljana Srbljanović izjavila je za SEEcult.org da u proglasu NKSS ima „dosta tačnih opštih istina, ali one nemaju veze sa konferencijom“. „Ja se potpuno slažem sa proglasom protiv tržišne kulture“, rekla je ona i najavila dalju javnu diskusiju o pokrenutim temama, a na osnovu nje - zaključke koji će biti podneti vladi u vidu zahteva.
U završnici panela o nezavisnoj sceni Nosov je najavio za mart u Nišu nastavak započetog razgovora, ali sa nešto drugačijom perspektivom.
„Pozvaćemo još ljudi, aktera sa scene. Ja sam uveren da ćemo uspeti da napravimo iskorak. Bez obzora na sve, ja se slažem sa dobrim delom vaše analize konteksta u kom se nalazimo, mogu da se složim. Uprkos svemu, mislim da je put u iskoraku, a ne u samoizolaciji“, naveo je Nosov.
Za razliku od panela o nezavisnoj sceni, panel o festivalskim politikama i praksama nije izazvao polemiku, a učesnici su bili u priličnoj meri saglasni oko glavnih problema u toj oblasti, kao i u oceni da je potrebno ovakvo okupljanje struke da bi se detektovali problemi i artikulisale ideje koje mogu da budu predložene višim instancama.
Kao veliki problem naveden je Zakon o javnim nabavkama.
Direktor Sterijinog pozorja Miroslav Radonjić primetio je da bi mogao da napiše apsurdnu komediju o zahtevu inspektora da raspiše javnu nabavku za žiri Pozorja. Problem je i zabrana zapošljavanja zbog koje je Sterijino pozorje spalo sa 20 na samo deset zaposlenih, a reč je o instituciji čija je delatnost mnogo šira od istoimenog festivala.
“Problem je i što na nivou Republike imamo budžet za kulturu koji počinje sa nulom. U takvoj situaciji ni ministar kulture nema manevarski prostor”, rekao je Radonjić, ukazujući da pored toga budžetski zakoni ne omogućavaju projektno planiranje. Budžet se vezuje za fiskalnu godinu, a mi ne možemo unapred znati da li će selektor odabrati kamernu ili ansambl predstavu, kazao je on.
Radonjić smatra i da je nužno doneti Zakon o pozorištu.
“Premijerka pominje stimulaciju društveno odgovornih kompanija koje pomažu kulturu. To je trebalo odavno zakonski urediti”, rekao je on i dodao da još nema ni davno najavljenu Strategije kulturnog razvoja Srbije za narednih deset godina. U Novom Sadu, kako je istakao, strategija je usvojena za period 2016-2020. i daje rezultate. “Formirali smo Forum za kulturu. Svi akteri mogu da delegiraju teme, članovi komisija na forumu obrazlažu odluke, a konkursi su unapređeni”, dodao je Radonjić.
Izvršna direkorka Bitefa Jelena Knežević takođe je kao najveće probleme navela finansije i planiranje, dodajući da je za velike međunarodne festivale poseban problem to što informacije o budžetu stižu prekasno.
“To vas onemogućava da poslujete na međunarodnom tržištu. Da biste dobili velika imena i predstave morate da potvrdite stvari dve-tri godine unapred”, rekla je ona, ukazujući i na razliku između nominalne i realne vrednosti odobrenog budžeta. Kako je objasnila, “ako već ne možemo da imamo veći budžet, možemo da imamo dugoročnije planiranje, jer ista nominalna suma puno više vredi za organizatora ako za nju zna tri godine unapred, a ne samo tri meseca pred festival”.
“Tu ideju Bitef je izneo pred Savet za kreativne industrije i, po prvi put, ona nije odbijena”, istakla je Jelena Knežević, a kao primer dobre prakse na polju diversifikacije finansiranja navela je iskustvo Bitefa u prikupljanju sredstava iz različitih izvora.
Podsetivši na nekadašnju nagradu Ministarstva kulture za najbolje partnerstvo privrede i kulture, Jelena Knežević ocenila je da bi trebalo i na taj način podstaći kompanije da ulažu u kulturu, jer im je, pored poreskih olakšica, bitna i društvena afirmacija.
Jelena Knežević je pomenula problem kadrovskog planiranja i, kako je rekla, suludu odluku na nivou Grada Beograda da se mandat umetničkih direktora skrati sa četiri na dve godine, što je prekratak rok za realizaciju ozbiljnog umetničkog koncepta.
Pored toga, Jelena Knežević se založila za kategorizaciju festivala.
Direktor Jugoslovenskog pozorišnog festivala “Bez prevoda” u Užicu Nemanja Ranković istakao je da je značajno što su prvi put ovako okupljeni predstavnici festivala koji su različiti, ali su im problemi manje-više zajednički.
Ranković je rekao da je “fandrejzing dodatno otežan time što su firme koje su nekada pomagale ovaj festival privatizovane i što su bankarski i drugi sistemi centralizovani”, a kao glavnu snagu užičkog festivala naveo je publiku, odnosno njenu želju da taj festival opstane.
Ranković se saglasio sa Jelenom Knežević da je kontinuitet za umetničkog direktora i selektora jako bitan, rekavši da ne može za dve godine da se sagleda situacija, isplanira i sprovede neka ideja. Zato je važno da sam festival ima jasan koncept, što manifestacija u Užicu ima i što joj obezbeđuje ugled u celom regionu, izjavio je Ranković.
Direktorka Beogradskog festivala igre Aja Jung govorila je o planiranju festivala i citirala svog, kako je rekla, gurua Jorgosa Lukosa, direktora Bijenala igre u Lionu, da ne možete ostaviti publku u hibernaciji između dva izdanja, te navela programe koje BFI organizuje tokom godine, pored glavnog programa u martu i aprilu. Pominjući probleme u celom društvu i ekonomiji, Aja Jung je primetila da je “fenomen naše krize da nikada nije uspela da iskoreni višak”. “Načini na koji se kod nas izdvaja novac uvek su, koliko god pamtim, dovodili u pitanje kriterijume, podrazumevali deljenje kolača na mrvice i kašičice, često kao gest vraćanja nekih usluga, podmazivanja osrednjosti i nekvaliteta, potvrđivanja nekih grupa i krugova na našoj sceni”, rekla je ona. Aja Jung smatra i da je “taj fenomen milovanja serdara i vojvoda” prisutan ponajviše u oblasti umetničke igre, koja u ovom regionu nema dugu tradiciju, ni dobro poznavanje, pa je i “neka vrsta oaze za amaterizam, za eksperiment, koji se pletu sa onim što bi trebalo da bude važno i da dovede do pomeranja lokalne scene”.
“Potrebna nam je kategorizacija po kvalitetu, po uspehu i rezultatima. Trebalo bi da svaki projekat koji je dobio budžetska sredstva iznese svoje rezultate i da se to evaluira”, naglasila je Aja Jung, a između ostalog, apelovala je da se BFI-iju “oprosti što je privatni festival”. “Privatna incijativa mora da postoji, a ako neko misli da je lako to raditi, neka proba”, poručila je Aja Jung.
Andraš Urban, direktor festivala Desire koji je redovni program subotičkog pozorišta “Deže Kostolanji”, primetio je da se “mnogo priča o decentralizaciji, ali Beograd je Beograd”.
“Često se ne vidi van Beograda. Mislim da je važno da dokažemo da se nešto dešava i van Beograda”, rekao je Urban, složivši se sa Radonjićem koji je “već nabrojao sve ludosti sistema”, poput zakona o javnim nabavkama, o zabrani zapošljavanja…
“Sistem vas tera da napravite tender u kojim ćete radnjama kupovati materijal za kostime. Umesto da se spreči korupcija, ona se na ovaj način podstiče. Situacija je takva da direktor prosto ne može da radi dobro i da radi po pravilniku. Nije normalno da se isti princip iz zakona za pravljenje puteva nameće pozorištu”, rekao je Urban.
Što se tiče budžeta, “za to saznamo tek u toku godine, pa je priča o konceptu onda samo napamet, jer ako nemam para neću ni razmišlati da dovedem Kastelučija”, rekao je Urban i dodao da Dezire nekada dobije sredstva na konkursu, nekada ne, a da ni ne saznaju zašto su odbijeni. “Naravno, festival je ipak nešto više od toga. Festival treba da ima svoj duh i da bude prostor susreta”, istakao je Urban.
Moderator razgovora Milan Lučić iz Britanskog saveta u Beogradu zaključio je da su identifikovani problemi i date preporuke koje se tiču zakona o budžetu, višegodišnjeg planiranja, potrebe prilagođavanja zakona o javnim nabavkama, opterećenja koje predstavlja zabrana zapošljavanja.
Jelena Knežević je potom skrenula pažnju da međunarodni festivali pored dovođenja stranih predstava treba da doprinesu i jačanju lokalne scene i da, kao što Bitef to radi, pomognu afirmaciju srpskih produkcija i umetnika u svetu. Aja Jung je, odgovarajući na pitanje Lučića, predstavila iskustvo BFI sa sponzorima, a na pitanje iz publike (Jana Maričić) govorila je o doprinosu BFI lokalnoj sceni kroz besplatne master klasove istaknutih stranih koreografa i pedagoga i o programu Vip poziva.
Lučić je pokrenuo i pitanje šta je to uspešan festival i založio se za klasifikaciju i određivanje prioriteta.
Radonjić je u tom kontekstu istakao da Sterijino pozorje nije samo festival nego i društveni fenomen, ali da nije na njemu da ga hvali. “Stručna javnost i šira javnost treba da sude i ocenjuju ko je uspešan”, rekao je on, dodavši da nije na njemu ni da određuje budžet za Pozorje ili za Užice, ali da “nacionalne institucije i festivali moraju da budu dotirani”.
“Njihov izlazak na tržište je besmislen. Pomislite samo kako bi to mogla novosadska Opera. Pa karta bi morala da košta 80 evra”, rekao je Radonjić.
Nemanja Ranković je kazao da “teranje umetnosti i kulture u ekonomske okvire, u parametre gledanosti i prihoda, vodi samo u programe koji su komeracijalno isplativi”.
“A šta mi onda za budućnost ostavljamo za sobom ? Na koji način se publika koja stasava uz užički festival razvija?”, zapitao je Ranković.
Lučić je istakao da sama pozorišna scena treba da formuliše kriterijume za vrednovanje festivala, pominjući inovacije koje odlikuju Bitef i Dezire.
Za Jelenu Knežević kvalitet festivala ogleda se i u tome da stvara vrednosti, da prepozna kvalitet i afirmiše ga, a ne samo da dovodi već poznate autore.
Direktor festivala pozorišne klasike u Vršcu Đura Mrđa istakao je značaj festivala da bi predstave živele, a i za publiku u manjim sredinama. “Nije isto festival u Beogradu i u unutrašnjosti. Pustite elitizam, i ljudi u Vršcu su željni da vide nešto dobro”, rekao je Mrđa.
Završni panel konferencije, osmišljen kao rezime, pružio je pregled utisaka o debati koji su izneli najmlađi učesnici NEW konferencije, a moderirala ga je Ana Martinoli.
Reditelj Pavle Terzić i Uroš Ranković, student četvrte godine na Katedri za menadžment i produkciju na FDU govorili su o panelu posvećenom institucionalnom pozorištu.
Terzić je na osnovu izlaganja ocenio da je „situacija tužna, ali tu smo da je promenimo“. „Nadam se da ćemo moći bar da načnemo neke stvari da bismo poboljšali situaciju, da probamo da napravimo bolje uslove za naredne generacije, ako već nas to ne zakači“, rekao je on.
Ranković je zamerio da je bilo previše elaboracije postojećeg stanja, a premalo konkretnih predloga.
„Meni lično je falilo da čujem, a niko od upravnika nije izneo nikakvu strategiju u smislu funksionisanja u socijalno kulturnom ciklusu, odnosno kakav je njihov plan… Ipak, načeli smo lavinu, što je solidno. Treba da nastavimo da se kotrljamo s tom lavinom pa ćemo doći do nečega što može da bude konstruktivno“, rekao je Ranković.
Dramska autorka i rediteljka Mina Ćirić, koja je pratila panel o nezavisnoj sceni, istakla je kao pozitivan utisak stav Minje Bogavac da je privilegija te scene što su njeni akteri naučili da budu fleksibilni, da se snalaze, da nedostatak budžeta pretvore u estetiku.
„Slažem se s tim da treba da budu bitni sadržaj, angažman, aktuelnost, a ne puki spektakl“, rekla je Mina Ćirić.
Povodom kritičkog stava predstavnika nezaavisne scene prema konceptu kreativnih industrija, primetila je da je možda sam termin problem. „Trudim se da radim i u i van institucija. Možda treba da smislimo drugi termin. Ni ja ne želim da se bavim industrijiom, nečim što se štancuje, ali ne želim ni umetničarenje“, rekla je ona.
Dramski pisac Ognjen Obradović izdvojio je među pokrenutim temama značaj većeg otvaranja pozorišta za mlade autore, te umrežavanje pozorišta, na čemu se - kako je ocenio - ne radi dovoljno. Posebno je naglasio da nedostaje saradnja institucija i nezavisne scene, sa čim se složio i Terzić.
„Mi smo svi u istom timu. Zašto sukobi? Ja nisam ni za zavisnu ni za nezavisnu scenu, ja sam za pozorište“, rekao je Obradović i zauzeo se za solidarnost i dijalog, ali je dodao da „ne uskraćuje pravo da neko problematizuje kontekst u kojem se konferencija dešava“.
Sumirajući konferenciju, Biljana Srbljanović je zahvalila svim učesnicima i ocenila da je diskusija bila korisna, te da je „možda prvi korak prema nečemu važnom“.
„Imamo sada priliku da formulišemo ono što su naši zahtevi i potrebe i koje su strategije koje mi predlažemo za formulisanje javne kulturne politike. Čini mi se da smo se možda i nepotrebno sukobili i zadržali na zapravo pogrešnoj terminologiji. Reč industrija nije u duhu srpskog jezika. U literaturi se uglavnom prevodi kao kulturne delatnosti. Tu se ne misli na masovnu proizvodnju i profit, nego se odnosi na rezultate intelektualnog i kreativnog rada koji su zaštićeni autorskim pravima. Mislim da svi ovde potpadamo pod to, da delimo iste nevolje, često se prijavljujemo na iste konkurse. Jedan od glavnih izvora nam je Kreativna Evropa koja zapravo raspisuje konkurse za kulturne i kreativne industrije“, rekla je Biljana Srbljanović.
Prema njenim rečima, dobro je i što su se čuli najrazličitiji predlozi i ideje.
„Napravićemo transkript i rezime koji ćemo ponuditi struci na javnu raspravu. Nadamo se da ćemo u dogledno vreme doći do konkretnijih zajedničkih zahteva ili bar predloga strategije iza kojih možemo da stanemo i da ih ponudimo kome god da je na vlasti da ih ispuni“, poručila je Biljana Srbljanović.
Konferencija “Budućnost izvođačkih umetnosti u Srbiji - perspektive i izazovi” deo je programa HFestivala koji Hartefakt organizuje od 10. do 15. decembra.
Konferencija je deo šire platforme NEW (New European Way), koja je fokusirana na obrazovanje i umrežavanje mladih autora, jačanje međunarodne saradnje i stvaranje osnovnih uslova za razvoj savremenog pozorišta, kao i na razmenu ideja i promociju novih aktera savremenog pozorišta.
Različiti segmenti HFestivala podržani su od Ministarstva kulture i informisanja Srbije, Sekretarijata za kulturu Beograda, Kreativne Evrope, ambasada Švedske i Švajcarske u Beogradu, kao i od platforme Srbija stvara/Serbia creates koja je deo šire inicijative premijerke Ane Brnabić za razvoj postojećih i nastajanje novih inicijativa u oblastima inovacija, kreativnih industrija i umetničkog stvaralaštva.
Sajt Hartefakta je heartefact.org, a program se nalazi i u Kalendaru portala SEEcult.org.
(SEEcult.org)