Oproštaj od Đorđa Nikolića

Komemorativni skup povodom smrti istaknutog filmskog i televizijskog snimatelja Đorđa Nikolića održan je 6. septembra u Muzeju Jugoslovenske kinoteke u prisustvu članova njegove porodice, kolega i prijatelja, i uz najavu ciklusa izabranih filmova iz njegovog bogatog opusa od više od 70 domaćih i stranih naslova, koji bi bio prikazan u oktobru.

Od Nikolića, koji je preminuo 3. septembra u 87. godini, oprostili su se profesor Predrag Pega Popović, producent Predrag Milojević i filmski kritičar Dušan Cicvara, kao i Nikolićeva ćerka Aleksandra Živković.

Pega Popović, nekadašnji dekan Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu, podsetio je na Nikolićevu ljubav prema fotografiji i filmu od najranijih dana i potom na rad u “Avala filmu”, kao i na težak, postepen put do sticanja titule direktora fotografije.

“Imao je sreću i radio sa već iskusnim snimateljima Mihajlom Al. Popovićem, Josipom Novakom, Veliborom Andrejevićem, Miloradom Markovićem, jer je to tada bila jedina i najbolja škola”, rekao je Popović, dodajući da je Nikolić, kao vredan i sposoban, dobio priliku da samostalno snima kratke dokumentarne filmove, a 1966. godine i igrani film “Štićenik” sa Bracom Slijepčevićem.

Radio je niz kratkih filmova, sa oskarovcem Duškom Vukotićem animirani “Mrlja na savesti” (1968), a sa Mićom Miloševićem i prvi domaći dugometražni dokumentarac “De Jongovi” (1975).

“Svoju staru ljubav fotografiju nikada nije napuštao. Na foto materijalu velikog formata radio je izuzetne serije za modnog kreatora Aleksandra Joksimovića. Za Avala film niz portreta najpoznatijih glumaca koji su godinama kasnije stajali po foajeima bioskopa u Beogradu i unutrašnjosti, dok su postojali”, rekao je Popović i istakao da su “njegovu skladnu, modernu, funkcionalnu fotografiju hvalili mnogi kritičari, što mu je omogućilo da radi i sa mnogim stranim rediteljima”.

U Nikolićevom opusu su i filmovi “Biće skoro propast sveta” Aleksandra Petrovića, “Moja luda glava” Vuka Vuča, “Rad na određeno vreme” i “Moj tata na određeno vreme” Milana Jelića, “Avanture Borivoja Šurdilovića” i “Jaguarov skok” Aleksandra Đorđevića, “Lutalica” i “Žikina dinastija” Zorana Čalića… te “12 stolica” Mela Bruksa, “Točkovi terora” Svena Hasela, “Tajni dnevnik Zigmunda Frojda” Danforda Grina i “Rođen kao ratnik” Gvida Zurlija.   

Napominjući da su svi ti filmovi rađeni na filmskoj traci, Popović je ukazao na “veliku odgovornost direktora fotografije, jer se sve registrovalo latentnom slikom koja je prolazila proces laboratorijske obrade, a snimatelj je bio taj koji je garantovao unapred tokom snimanja svakog kadra kvalitet i sigurnost uloženog rada reditelja, glumaca i svih ostalih članova ekipe”.

Na isti način, kakao je dodao, Nikolić je radio sa Bracom Slijepčevićem i Acom Đorđevićem za televiziju velike serije “Ceo život za godnu dana”, “Povratak otpisanih”, “Vruć vetar”, koje “i danas deluju sveže i moderno zahvaljujući sjajnim glumcima i fotografiji Đorđa Nikolića”.

Nikolić nije izbegao ni video kameru, koju je koristio poslednjih 20-ak godina rada, najviše za izveštavanje za austrijsku TV ORF, a i to je činio sa izuzetnim uspehom, rekao je Popović. Naglasio je da je ipak ono najvrednije snimljeno na filmskoj traci, te da ga treba gledati na velikom ekranu u zatamnjenoj sali, gde se najbolje mogu oceniti vrednosti snimateljskog rada.

Dušan Cicvara prisetio se poznanstva sa Nikolićem dugog tri decenije.

“Često smo kafenisali posle projekcija u Kinoteci. Nismo pričali samo o filmovima. On je bio erudita, voleo je književnost, bavio se sportom, navijao za Zvezdu. Od njega se moglo mnogo naučiti. Bio je blagonaklon prema mlađima, bez sujete, strpljiv i spreman da sasluša, da objasni ”, rekao je Cicvara.

Nikolićeva kamera, kako je dodao, volela je glumce - umeo je da ih snimi u najboljem svetlu, a u celini filma, koji je uvek timski rad, imao je lepu simbiozu sa rediteljem, ne stavljajući sebe u prvi plan, ali uspešno dajući lični pečat.      

Cicvara je pomenuo i Nikolićev predani rad u žiriju za dodelu nagrade “Aleksandar Petković Petko” za najboljeg snimatelja, koja se tradicionalno dodeljuje na Festivalu autorskog filma, te predložio da se na nekom od festivala osnuje nagrada “Đorđe Nikolić” za snimateljski rad.

Predrag Milojević je preneo uspomene koje je Nikolić podelio sa njim, pričajući mu o svom dečaštvu u situiranoj porodici, kojoj je režim oduzeo sve, te je jedno vreme živela samo od toga što je on vešto baratao fotoaparatom.

“Đorđe je u sebi nosio neverovatan spoj – dečaka sa šeretskim osmehom i milim očima i strogog, preciznog profesionalca. Možda je to razlog što su ga ljudi pođednako voleli i poštovali, i ovde i u inostranstvu”, rekao je Milojević, dodajući da je Nikolić imao priliku, ali da nije želeo da ode iz zemlje, jer je smatrao da je ono što je dobro u tom velikom svetu moguće primeniti i ovde.

“Bio je takav čovek da je sa pođednakom pažnjom i zanimanjem razgovarao i sa Klausom Kinskim ili Melom Bruksom i sa svojim kolegama, ali i sa lokalnim mesarom, mnogobrojnim poznanicima. I svakome se radovao, a znam da su se i njemu svi radovali”, kazao je Milojević.

Prisećajući se anegdota iz dugogodišnje saradnje, istakao je da je Nikolić u poslu bio perfekcionista, radoznao za sve novine u vezi sa kamerom i tehnikom snimanja, a privatno - čovek koji je poštovao i voleo ljude, kao što je voleo i životinje.

Milojević je predložio da jedna od sala u novom multipleksu koji se gradi u Beogradu dobije ime Đorđa Nikolića.

Aleksandra Živković je zahvalila okupljenima na prisustvu, kao i govornicima na lepim rečima, a prisetila se očevih snimanja još iz perioda svog detinjstva.

“Sećam se mnogih tatinih snimanja dok sam bila dete. Umeo je Đorđe i da se naljuti, znaju to njegovi asistenti. Umeo je da bude jako ozbiljan, tražeći perfekciju u radu, ali je jako voleo i da se šali. Umeo je gromoglasno da se smeje. Ja ću ga se tako najlepše sećati”, rekla je Aleksandra Živković.

Đorđe Nikolić bio je član Udruženja filmskih umetnika Srbije i srpske Akademije filmske umetnosti i nauke. Za svoj rad dobio je više nagrada i priznanja.

(SEEcult.org)