Živela umetnost živela
Svake druge godine najstarija bijenalska smotra u Veneciji je svojevrsna enigma i pravo iznenađenje u vezi sa tim kako su umetnički direktori osmišljavali koncepcije svojih programa i davali sugestije o pravcu organizovanja nacionalnih paviljona i pratećih manifestacija. Posle poslednje bijenalske prezentacije Haralda Zemana (Szeemann) 2001, nastupile su nove koncepcijske metodologije mlađih kustosa i timova, i razvio se skoro takmičarski duh u predlaganjima tema i umetnika. Zanimljivo je pratiti razbijanje okvira umetnosti multidisciplinarnim širenjem i uvođenjem različitih narativa, mada, uglavnom politički angažovanih, zavisno od ugla gledanja pojedinih umetničkih direktora i direktorki.
Ove godine, kao da se dešava neko čudo, nova umetnička direktorka Kristin Masel (Christine Macel), uzvikuje VIVA ARTE VIVA! Poklič dvojakog značenja, u svakom slučaju izražava nameru kustoskinje da se u pravom smislu ustupi mesto umetnicima i njihovom radu, da se bijenalska teritorija centralne izložbe ispuni invencijama, oblastima i manirima kojima se umetnici bave i preraste u prostor života umetnosti. Zapravo, Kristin Masel razmišlja u pojmovima trans-nacionalnosti, trans-disciplinarnosti i o trans-paviljonima u kojima će se raditi, živeti, govoriti, jednom rečju - postajati u sprezi sa posetiocima i sa svima spremnim da dele reči, razumevanje i usaglašavanje sa porukama koje umetnici nude.
Dakle, da bi se uspostavio tok fluidnih preliva iz jednog prostora u drugi, osmišljeni su nazivi 9 paviljona, poput antropološkog stabla bića, sa svim postojećim idejama, osećajima, mislima i napetnostima, ljudskim stanjima lutanja, gubitka, sreće, nesreće, zla i smrti u kojima se manifestuje savremeni svet. Od tragičnih značenja do hedonističkih, od angažovanih do mirovnih, od onih sklonih prirodi i mitovima do arheoloških istraživanja i recikliranja vremena. Kustoskinja izbegava tematike, ali je puna prefiksa post, retro, re, de... kao da se gube granice vremena sadašnjeg, prošlog i budućeg, poput u Četiri kvarteta (Thomasa Eliota)... Mešaju se stvari, pojmovi, događaji, sklapaju i rasklapaju, akumuliraju i raznose, protestuju i afirmišu, napadaju i brane aktuelni životi i žrtve kontrasta, iznenađenja, nesigurnosti, nepredviđenosti, nestabilnosti… Sve šta čini pokret i promenu opravdava nagone, izražava veru, sumnju, ideale i različite oblike egzistencije u različitim kontekstima, geografskim područjima i stranama sveta. Svakako, sve ima svoja značenja i posebnu poetiku, u zbiru alegorijskih slika globalne vrteške, ringišpila, u mahnitom kretanju.
Relief, Marko Pogačnik, Sankt Paul im Lavanttal
Komešaju se epohe, koliko se komešaju tektonski i geografski poremećaji, dok se promene iz jednog doba u drugo preslikavaju i vraćaju na poznata mesta, čvorišta preloma i početaka. Skoro nije moguće da se izbegne utisak da je jedna komparacija apsolutno tako direktno prisutna, kao upravo Danteova Božanstvena komedija (Dante Alighieri). Na prelasku iz starog veka u novo doba bilo je neophodno da neko izbaci sve iz sebe, očisti i napravi prvi korak. Danteova poglavlja Pakla, Čistilišta i Raja, sa po 9 krugova Pakla i Raja, odslikavaju globalni svet starog veka i rađanja renesanse. Od Dantea može se ići na Šekspira, pa dalje do proroka savremenog doba, od Dišana (Marcel Duchamp) do mnogih drugih poznatih stvaraoca, ali mi se čini da je samo Argan (Carlo Giulio Argan) imao tako preciznu sliku o promenama istorije umetnosti i realnog sveta.
Kristin Masel svakako nije imala nameru da ulazi u procenu istorije umetnosti, ona je izabrala opciju koja široko pokriva različita područja umetničkog ili neumetničkog ispoljavanja u aktuelnom vremenu, kao refleksije opšteg stanja duha i realnosti, sa željom da se jednim usklikom ili (militantnim) pokličem, širom otvore oči, otvore srca i humanije prigli svet na zemlji, na kojoj se živi.
Među 120 umetnika koje je Kristin Masel izabrala zastupljeni su oni koji su bili učesnici na izložbama koje su se organizovale tokom tekućih dekada od 60-ih godina u Beogradu. To su Marko Pogačnik i grupa OHO sa letnjim projektima Milenka Matanovića, Davida Neza, Andraža Šalamuna, Tomaža Šalamuna i Marka Pogačnika, u okviru Umetničkog Bitefa. Sedamdesetih gostovao je Mladen Stilinović, a 80-ih Franz West u SKC-u. U Muzeju savremene umetnosti izlagan je Giorgio Grifa 70-ih, a Anri Sala na prvom međunarodnom Oktobarskom salonu 2000. godine.
Upoznati smo i sa drugim učesnicima, ali pravi susreti bice u koreografskim "stanza-ma" paviljonima žive umetnosti.
Biljana Tomić
