• Search form

23.05.2012 | 15:00

Zašto se čuvari srpske kulture plaše Evrope?

Zašto se čuvari srpske kulture plaše Evrope?

Preovlađujući strah u vezi sa kandidaturom Srbije za članstvo u Evropskoj uniji – da će Evropa „progutati“ srpsku kulturu i naterati je da igra u njenom ritmu – neosnovan je.

Pise: Marija Đorđević

Kada je Srbija 1. marta 2012. dobila status kandidata za Evropsku uniju, evroskeptici su se zapitali da li će Srbija izgubiti svoj nacionalni identitet? Da li će nam Evropa „nametnuti” svoje kulturne vrednosti, da li će neka moćna filmska industrija isprofanisati Andrića ili Mešu Selimovića?
Deo proevropski orijentisane i one najoptimističnije Srbije očekuje izobilje pristupa međunarodnim fondovima za kulturu, a oni razumniji znaju da su sve ovo samo krajnosti i da će status kandidata, a jednog dana i članstvo omogućiti upravo ono za šta se EU i zalaže: „jedinstvo u različitosti”, odnosno „pomoć državama u očuvanju njihovih posebnosti u različitim kulturnim izrazima”.

Ipak, u nekim intelektualnim krugovima vlada mišljenje da je Evropa malo učinila na objedinjavanju kultura njenih naroda, te da se u tom smislu, najviše posvetila ekonomiji.

Srpski pisac Milovan Vitezović smatra da je vladajući globalizam arogantan prema kulturama, da ih obezličava i daje prednost kulturama najmoćnijih. Vitezović konstatuje da je „EU svoje kulture prepustila Unesku – što je puno, ali nije dovoljno”.

Bojazan od kandidature kada je reč o kulturi, zapravo je bojazan da će Evropa „progutati” srpsku kulturu i primorati je da za zaigra u njenom ritmu.

Da će svi projekti morati da se prilagode tržištu, da neće biti dobrodošla literatura ili film koji se bave egzistencijalnim pitanjima, da je konceptualna umetnost „umetnost pranja novca”, te da će se svaki oblik kulture preliti u zabavu i šou biznis.

Pitanja u vezi sa očuvanjem nacionalnog i kulturnog identiteta ne postavljaju se samo Srbiji. Na sajtu hrvatskog Ministarstva za kulturu među najčešće postavljanim pitanjima u vezi sa članstvom u EU na prvom mestu je upravo pitanje na koji način će hrvatska vlada podsticati očuvanje hrvatskog nacionalnog identiteta? Da li će ulazak u EU doneti promene u kulturnoj politici i šta će se ulaskom u EU događati sa statusom umetnika?

Srpski kulturni radnici su i do sada konkurisali za program „Kultura” kojim Brisel finansira evropske kulturne projekte. Ovaj program je za period 2007–2013 izdvojio 400 miliona evra. Srpske institucije i nevladin sektor mogu da konkurišu za kulturne projekte za koje se svake godine izdvoji oko 45 miliona evra za više od 300 projekata i 9.000 organizacija. Od kako se Srbija 2008. priključila programu kao potencijalni kandidat, ima isti pristup fondovima kao i bilo koja zemlja EU. Iz Srbije je zasad stiglo 78 molbi posle čega je Brisel rešio da pomogne 21 projekat u vrednosti od 526.025 evra.
Ove godine Srbija je poslala više molbi za finansiranje prevoda od bilo koje druge zemlje.

Za autentične stvaraoce najsigurnija ulaznica na evropsku i svetsku kulturnu mapu uvek je, bez obzira na okolnosti, bio pre svega individualni talenat, delo i rad.

U Srbiji postoji mnogo umetnika, dramskih pisaca, muzičara koji su itekako poznati u svetu, a ovde se o njima manje zna. Paradoksalno je opet da su neke kulturne veličine ovde prepoznate kao relevantne, a da njihovo ime i delo ne odjekuje na internacionalnoj sceni.

Srpska kultura i ne mora da se predstavlja kao homogeni kolektivitet. Ali Srbija bi trebalo da se približi evropskim standardima i da predstavi originalnu nacionalnu kulturu, da ponudi i raznolikost i različitost–od ćirilice do elektronske muzike. Da ponudi autentične savremene umetničke tokove.

Problem je što ovdašnji „čuvari tradicije” taj pojam , tu „magičnu reč” tradicija upotrebljavaju i opisuju bez dovoljno fleksibilnosti i širine. Neretko ćemo čuti da se u umetnosti koristi pojam „tradicionalni mediji” nasuprot „novm medijima”. Zaboravlja se međutim da su i ti „novi” mediji stari više od pola veka, te je njihovo konstantno svrstavanje u „novotarije” besmisleno i izraz je neznanja.

Prva asocijacija na tradicionalne vrednosti u srpskoj kulturi biće svakako srednjovekovna kulturna baština, narodna poezija i književnost 18. i 19. veka, etno muzika... što je nesporno. Ali retko ćemo čuti da se u tradiciju na primer ubrajaju istorijske avangarde poput zenitizma, dadaizma ili nadrealizma.

U tom smislu valjalo bi slediti stav Nataše Petrinjak iz hrvatskog Ministartsva za kulturu izrečen nedavno na stranicama dnevnog lista „Politika”: „Hrvatska će, kada je reč o promociji svoje kulture u EU insistirati na predstavljanju svoje savremene umetnosti i autora koji su tokom poslednje dve decenije zanemarivani u odnosu na isticanje tradicije i baštine“, rekla je. „To ne znači da ćemo zanemariti brigu za baštinu, ali upravo osavremenjivanje konteksta, njeno prilagođavanje višejezičnom i multinacionalnom i multimedijalnom okruženju biće glavni naglasci promocije kulture u EU”.

Srbiji nedostaje ozbiljna kulturna diplomatija, bez obzira ko u narednim danima formiranja nove vlade zauzme pozicije u Ministarstvu kulture.

Srbija za sada nema jasnu strategiju predstavljanja svoje kulture, a to je zato što ovdašnja kulturna scena pati od samodovoljnosti. To je možda zaostala posledica dugogodišnje izolacije, ali i shvatanja kulture kao nekog statičnog obrasca. Zato su pojedinci tu da promene te ustaljene kodove.

*Marija Đorđević je urednica redakcije za kulturu dnevnog lista Politika.

Tekst je deo produkcije projekta “Balkanska inicijativa za saradnju, razmenu i razvoj kulture (BICCED)”, koji realizuje BIRN. SEEcult.org je jedan od partnera projekta, koji finansira Švajcarski program za kulturu na Zapadnom Balkanu - SCP.

digitalizacija, nbs
Video
21.06.2024 | 21:54

VOĐENJE: Luka Marjanović – Nevolje u raju

Luka Marjanović: Nevolje u raju, Galerija Doma omladine Beograda, 11-23. jun 2024.