Zafranović: Fašizam je večna tema

Hrvatski reditelj i scenarista Lordan Zafranović, kome je od 5. do 10. maja priređena retrospektiva u bioskopu “Balkan” u Beogradu, izjavio je da je čuvenu “Okupaciju u 26 slika” radio u nadi da se strahote koje taj film opisuje više neće ponoviti, ali se pokazalo da je fašizam stalno prisutan i da bi zato trebalo uvek praviti filmove o tom zlu.

Hrvatski reditelj i scenarista Lordan Zafranović, kome je od 5. do 10. maja priređena retrospektiva u bioskopu “Balkan” u Beogradu, izjavio je da je čuvenu “Okupaciju u 26 slika” radio u nadi da se strahote koje taj film opisuje više neće ponoviti, ali se pokazalo da je fašizam stalno prisutan i da bi zato trebalo uvek praviti filmove o tom zlu.

Zafranović je rekao na konferenciji za novinare da su 90-te godine na prostoru bivše Jugoslavije pokazale da film nema nikakvog uticaja.

“Fašizam je stalno prisutan... I sami Italijani danas ispituju zlo fašizma, što je ovde nemoguće... Ispitivanje fašizma je ispitivanje zla. To je večna tema”, rekao je Zafranović, koji živi na relaciji Prag - Zagreb, a završava veliki dokumentarni TV serijal o doživotnom predsedniku bivše Jugoslavije Josipu Brozu Titu i priprema film “Karuzo”, čija je radnja smeštena u vreme Drugog svetskog rata, a takođe sadrži scene ulaska fašizma u porodicu, društvo...

Za film “Karuzo” Zafranović je dobio i izvesnu podršku države, a u pregovorima je i s drugim sponzorima, kao i sa Denijem de Vitom, koji bi mogao da omogući distribuciju i podršku.

Film će okupiti mnogobrojnu glumačku ekipu, sa više od epizodista, a u toku su pregovori za snimanje tog filma i sa Italijanima.

Prema rečima Zafranovića, posle Viskontija i Felinija italija nije imala takav film.

“Ovo bi mogao da bude come back filma koji se zove Amarkord”, rekao je Zafranović, koji priprema i dokumentarni filmski serijal o Titu od deset nastavaka od po 50 minuta, na osnovu kojih će biti snimljen i film.

Reč je o ogromnom materijalu, koji će biti sačinjen isključivo od svedočenja, bez uključivanja ideologije i priče u ofu - da bi gledaoci mogli sami da zaključe.

Zahvaljujući predsedniku Hrvatske Stjepanu Mesiću, Zafranović je dobio za taj projekat podršku HTV, na kojoj bi taj serijal trebalo da krene krajem godine.

Zafranović je rekao da bi mu bilo jako drago da publika prihvati njegove nove projekte, naročito beogradska, koja mu je “uvek bila naklonjena”.

Navodeći da mu je “strašno drago doći” u Beograd, Zafranović je rekao da se oseća opušteno i kao kod kuće, te da ima mnogo prijatelja i da mu je drago što primećuje i nova mlada lica.

Podsećajući da je počeo da snima filmove sa 17 godina, te da
ukupno ima iza sebe 88 naslova, Zafranović je rekao da je najmanje poznat njegov amaterski period, kada su bile snažne filmske škole u Beogradu, Zagrebu i Splitu.

Pričajući o prošlom vremenu, Zafranović je rekao da su on i njegove kolege radile u prilično ideološkom sistemu, ali su osvajali slobode.

“Šezdesetih smo bili ispred svih - Makavejev, Babac, Žika Pavlović.., ali tada nismo imali dobru promociju”, rekao je Zafranović.

“Bili smo istovremeno i jako umorni od svega... Moj film ‘Muke po mati’ je bio proglašen za ‘crni film’, a ‘Pad Italije’ je bio zabranjen šest meseci. Oko ‘Okupacije u 26 slika’ bili su strahoviti skandali. Bila je mučna situacija i bilo je strahovitih protivnika”, rekao je Zafranović, dodajući da se umorio bio od svega toga, pa je odlučio da pravi nešto za relaksaciju, kao i kratke i dokumentarne filmove, jer oni nisu bili pod kontrolom i prikazivani su slobodno u Beogradu.

Zafranović je rekao i da je jugoslovenski film bio utoliko jugoslovenski koliko je bilo koprodukcija između centara, uglavnom na relaciji Zagreb - Beograd.

“Bilo je dobro to što je bila jaka koegzistencija tih centara. Ako je neki film bio napadan u Zagrebu, imao je oazu u Beogradu i obrnuto”, rekao je Zafranović.

Ispričao je i kako je 90-ih godina jedna novinarka “Vjesnika” pravila spisak hrvatskih filmova, gde je od ukupno oko 300 ostalo 70 koji su po njenom svatanju bili čisto hrvatski. Izbačeni su svi njegovi filmovi, pa čak i oni gde su samo glumili srpski glumci.

“Ta novinarka ‘Vjesnika’ kasnije se pojavila na festivalu u Berlinu, a ja sam zahtevao da izađe i napusti konferenciju, a posle sam objasnio zašto, rekao je Zafranović, opisujući sebe i kao jugonostalgičara, ali u smislu publike, jer je ranije imao 24 miliona potencijalnih gledalaca, a sada četiri.

“To moramo da proširimo, jer film ne poznaje granice”, rekao je Zafranović, čiju je “Okupaciju u 26 slika” u Beogradu videlo oko 700.000 gledalaca, a u Zagrebu oko 250.000. Taj film, kojim i počinje njegova retrospektiva u “Balkanu”, imao je veliku gledanost i u Češkoj - 1978. i 1979. bio je najgledaniji film u bivšoj Čehoslovačkoj.

Opisujući i niz problema i pritiske koje je doživeo zbog “Okupacije”, Zafranović je rekao da je posebno sporna bila scena u autobusu, koje nije hteo da se odrekne, jer je smatrao da je taj naturalizam potreban i da treba da se useče u glave gledalaca.

Pošto je “Okupacija u 26 slika” bila i kandidat za Oskara, Zafranović je rekao da mu je Den Tana preneo da ima velike šanse, ali da bi trebalo skratiti malo scenu u autobusu, zbog ženskog dela Američke filmske akademije.

“Nisam hteo da se bilo šta izbaci i na centralnoj projekciji se tako i desilo - ceo ženski deo Akademije je izašao”, rekao je Zafranović.

Prema njegovim rečima, do filma “Krv i pepeo Jasenovca” bavio se samo filmskom formom, a onda se sreo fizički sa Jasenovcem i “shvatio da nema ni filma ni medija koji taj užas može opisati”.

“Tako je nastao ‘Jasenovac. Odlučio sam da se bavim sadržajem”, rekao je Zafranović, navodeći da bi se rado vratio temi o deci Kozare, jer je ona nužna - da bi se shvatilo šta se desilo od 1991. do 1995.

Zafranović se zauzeo i za snažnije obnavljanje saradnje u regionu, ističući da treba praviti još veće mostove, jer je to “manje-više ista kultura i jezik i logične su koprodukcije”, bar što se tiče novca.

“Mislim da je ovaj moj boravak u Beogradu jedan mali mostić u tom pogledu. Bio je i Vinko Brešan, a u Zagrebu je bio (Dušan) Makavejev, koji je dobio desetominutni aplauz, pa (Želimir) Žilnik...”, rekao je Zafranović.

Prema njegovim rečima, problem današnjeg evropskog filma, uključujući i hrvatski, je što ima mnogo akademija na kojima se nauči zanat, ali nema originalnosti i ličnog pečata.

“Ja tu posebnost ne vidim. Ne vidim da je izašlo nešto posebno. Svi su napravljeni zanatski po istoj liniji, samo se razlikuju po sadržaju. Ne postoji ta posebnost u novom evropskom filmu. Nedostaju osobnosti koju su imali Makavejev, Žika Pavlović, Žilnik, Štiglić, Felini...”, rekao je Zafranović, izdvojivši u tom pogledu prve filmove Emira Kusturice, kojima se i proslavio.

“Nije dovoljno napraviti dobar film, mora da bude poseban”, zaključio je Zafranović, kome je pre par godina priređena prva velika retrospektiva u Zagrebu, iz kojeg je početkom 90-ih otišao u Prag.

Retrospektiva u “Balkanu”, pod sloganom “Lordan kakvog ne poznajete”, obuhvata petnaestak kratkih i dugometražnih ostvarenja, uključujući “Predgrađe Ibisa” (1972), “Ubistvo u noćnom vozu” (1973), “Muke po Mati” (1975), “Oproštaj s Titom” (1980) i “HALOA - praznik kurvi” (1988), “Pad Italije” (1981), “Rad zida grad” (1974), “Antika” (1972), “Nedjelja” (1969), “Ujed anđela” (1983), “Poslije podne” (1967), “Valcer” (1970), “Večernja zvona” (1986) i “Simfoniju velegrada” (2004).

Rođen 1944. godine na Šolti, Zafranović je diplomirao književnost i likovnu umetnost na Pedagoškoj akademiji u Splitu, a 1971. i režiju na Filmskoj akademiji u Pragu. Od početka 60-ih godina snima amaterske eksperimentalne filmove, a kratkometražne, srednjemetražne i celovečernje igrane i dokumentarno-eksperimentalne filmove u profesionalnoj produkciji počeo je da režira 1965. godine.

Sajt bioskopa Balkan je www.bioskopbalkan.com, a program se nalazi i u Kalendaru Portala za kulturu jugoistočne Evrope SEEcult.org

(SEEcult.org)