Vladimir Lalić: Unutar mraka spoznati sebe

Umetnik Vladimir Lalić predstavlja u Novom Sadu novi projekat “Mračna soba” koji će posetioci morati da pogledaju osvetljavajući sebi put mobilnim telefonima. Lalić smatra da je upoznati mrak – jedini način da vrednujemo svetlost. U intervjuu povodom tog rada, koji je deo programa petog Kaleidoskopa kulture, programskog luka Novog Sada – Evropske prestonice kulture, Lalić navodi da smatra da “umetnici treba da stvaraju tokom celog života”, ali da je “druga priča” doći do mogućnosti da se radi, pogotovo finansijski.

“Ja imam nepresušnu želju da stvaram, a za to je dokaz da dok sam bio u bolnici i dok sam bio postoperativni pacijent, ja sam sa sobom imao blok gde sam zapisivao sve svoje misli. Jednostavno ne vidim da postoji trenutak kada ja ne stvaram, jer to je neraskidivi deo mog bića”, naveo je Lalić, rođen 1983. u Beogradu, gde je 2008. diplomirao na Fakultetu primenjenih umetnosti, a 2010. završio specijalizaciju na Fakultetu likovnih umetnosti na odseku grafike. Priredio je 32 samostalne izložbe i učestvovao na više od 70 grupnih u Njujorku, Singapuru, Parizu, Trstu, Bristolu i mnogim drugim gradovima. Njegovi radovi se nalaze u privatnim i javnim kolekcijama širom sveta. Lalić, takođe, ima karijeru i kao vokalni izvođač.

Mračna soba, foto: J. Jarebica

– Vaš projekat “Mračna soba” biće održan tokom nedelje otvaranja petog “Kaleidoskopa kulture” Evropske prestonice kulture u Novom Sadu. Kako biste opisali ovaj projekat i šta posetioci mogu da očekuju?

Vladimir Lalić: “Mračna soba” je projekat koji već nekoliko godina postoji kao ideja, izvodio sam takvu instalaciju već, a sada u Novom Sadu kao da je nadograđena u smislu da je to moj najveći poduhvat do sada. Prostor Skladište, gde će se projekat i održati, veoma je interesantan jer je na dva sprata gde će posetioci biti u potpunom mraku i moraće pomoću svojih mobilnih telefona da osvetle svoj put baš kao sa nekom bakljom u pećini. Kada osvetlimo crteže na pleksiglasu, koji se nalaze po celom prostoru, oni će projektovati to na zid i na taj način prave teatar senki. Takođe, biće prisutna i moja muzika koja se sastoji iz četiri glasa koji sve vreme pevaju jedan isti ton, koji se s vremena na vreme menjaju i daju jednu uznemiravajuće meditativnu podlogu koja prolazi kroz velike dinamike od tihih šapata do glasnog dranja. Ono što je meni interesantno u svemu tome je da bismo mogli da vrednujemo svetlost jedini način da to uradimo je da upoznamo mrak. Tako da svetlost bez mraka ne postoji i otuda imam želju da ljudi osvetljavaju svoj mrak i da unutar tog mraka spoznaju sami sebe.

– Teško Vas je svrstati u jednu vrstu umetnosti. Vi ste umetnik, muzičar, kompozitor i glumac. Šta biste izdvojili kao vaš pravi i prvi poziv i odakle želja da se isprobate i u drugim vrstama umetnosti?

Vladimir Lalić: Moj prvi pravi poziv, kao i svoj deci, bio je crtanje, ali ja jednostavno nikad nisam hteo da prestanem. Ubrzo posle toga sam voleo da eksperimentišem sa glasom, iako su mi tada svi govorili da se samo derem i da vrištim, ali tu se već osetilo da je glas neki moj način da komuniciram sa samim sobom i sa spoljašnjim svetom, što i dan danas pokušavam. Naravno veću akademsku težinu ima Fakultet primenjenih umetnosti i Fakultet likovnih umetnosti koji sam studirao i iako sam u muzici akademski veoma manje bio zastupljen ne mogu reći da je jedno bitnije od drugog zato što je mom biću ta ambivalentnost potrebna i kada bih rekao da želim muzikom da se bavim amaterski to ne bi bila istina. Ovom izložbom pokazujem da sve ove vrste umetnosti mogu da koegzistiraju zajedno.

– Da ste imali priliku da se bavite nečim drugim, šta bi to bilo i zbog čega?

Vladimir Lalić: Bavio sam se drugim stvarima koje su poprilično vezane za ono čime se ja bavim trenutno. Pravio sam dizajn za omote za albume, zatim dizajn i logotipe za određene firme. Razlog za to je prvenstveno bio taj da bih zaradio u tom datom momentu kako bih kasnije mogao da se bavim onim što stvarno želim.

– U kojoj meri mladi danas odlučuju da se bave određenim poslom u kulturi? Da li su interesovanje i mogućnosti za realizaciju karijera u sferi kulture isti kao i kada ste Vi pravili prve profesionalne korake?

Vladimir Lalić: Deluje mi da mladi sve više odlučuju da se bave poslovima u kulturi. Na primer, mladi koji studiraju istoriju umetnosti kasnije i ostaju da rade u toj branši što ranije nije bila situacija jer nije bilo toliko ponuda za poslove. To je i danas slučaj, ali danas postoji kult kustosa i kuratora koji su, pogotovo na Zapadu, nekad i bitniji od samih umetnika. Što se tiče baš umetnika i stvaraoca, kada sam ja studirao, na fakultetu su primali mnogo manji broj ljudi, a to se danas promenilo, pa samim tim i više mladih dobija priliku da se bavi ovim poslom.

– Kada je u pitanju Vaš način stvaranja. Koja je Vaša polazna tačka, u čemu sve pronalazite inspiraciju i kako teče proces stvaranja jednog umetničkog dela kod Vas?

Vladimir Lalić: Ovo je uvek kompleksno pitanje i uvek se pozovem na ono Pikasovo da inspiracija dolazi posle osmog sata rada. Inspiracija je veoma čudna stvar jer ona nije toliko vezana za trenutni rad. Inspiracija je jedan mali plamen koji se u jednom trenutku upali u organizmu i koji će ko zna kada da proizvede veću vatru i nije toliko vezan kod mene za trenutak rada, već za nešto šta sam video ili za nekog koga sam upoznao. Ja uglavnom kopam po sebi i pitam se šta je to što mene uznemirava u ovom svetu i šta su neke stvari koje ne mogu da objasnim samom sebi i te stvari mogu da budu teme koje su nekima ružne, devijantne, opskurne, ali ja sam uvek hteo ovaj svet da gledam iz nekog drugog ugla koji nije našminkan nego je brutalan i onakav kakav jeste i da iz toga napravim nešto što bi moglo da se prokomentariše kao lepo.

– Sve je više multimedijalnih izložbi. Koje je Vaše mišljenje o tome što umetnost prevazilazi samo platno i što se javljaju novi materijali i nove tehnike?

Vladimir Lalić: Multimedijalne izložbe su interesantna stvar jer se uvek kombinuju različite vrste umetnosti. Ono što je meni bilo interesantno je momenat kada sam slučajno stavio jedan crtež koji je na pleksiglasu preko zvučnika na kom je išla moja muzika, jednostavno je toliko bilo logično da iz tih dela izlazi upravo ono što ja i komponujem što je moglo da se desi mnogo godina ranije i bilo je tu, ali jednostavno umetnik dok ne oseti da je momenat da se izrazi na neki način pre toga je nemoguće. Tako da treba se igrati sa materijalima i treba eksperimentisati.

– Učestvovali ste na preko 70 grupnih izložbi, domaćih i internacionalnih u gradovima kao što su Njujork, Singapur, Pariz, Trst i mnogi drugi. Prema Vašem mišljenju, kakva je kulturna scena na našim područjima u odnosu na pomenute gradove, ali i druga mesta na kojima ste imali priliku da radite?

Vladimir Lalić: Naša kulturna scena je veoma mala ali dosta vibrantna i dosta energična. Postoji sveprisutna želja da se vide neke stvari. Veliki minus za našu kulturnu scenu je to što postoji veliki broj ljudi koji se plaše da su neupućeni i da to ništa ne shvataju, a ja smatram da to nije presudno i da treba gledati dela otvorenim srcem i umom. Njujork mi je bio čudan jer mi se činilo da su ljudi najviše bili šokirani što vide gola tela i genitalije, sa druge strane Singapur je veoma otvoren ali postoji strah u vezi sa umetnošću koja nije politički korektna. Pariz je jako otvoren i ljudi tu dosta cene crtež i kao da je razumevanje umetnosti implementirano u njihov DNK. Drago mi je da gde god da izlažem moja umetnost funkcioniše na sličan način, jer posetioci ne moraju da su upućeni u tačne tokove šta se dešava gde, već u ono što se dešava u svima nama.

– Novi Sad ove godine nosi laskavu titulu Evropske prestonice kulture. Koliko smatrate da je ovo bitno za jedan grad, pogotovo kada je u pitanju grad koji je u državi u kojoj živite?

Vladimir Lalić: Evropska prestonica kulture ima jako dobar koncept, pogotovo zato što se izabere grad koji nije glavni grad i mislim da je Novi Sad savršeno mesto za Evropsku prestonicu kulture i za sada, ono što sam video, deluje mi kao da je na jako visokom nivou i da je sve jako dobro organizovano. Programi su jako bogati. Pošto sam ja rođeni Beograđanin i volim da dođem da pogledam pozorišne predstave u Novom Sadu, bitna je ta relacija dva grada koja nisu daleko, a opet se izmestiš iz onoga što je tebi blizu i upoznaš neke ljude i vidiš neke stvari koje nisu dostupne u Beogradu, što i jeste poenta Evropske prestonice kulture.

Detaljan program, programska knjiga, satnica i ostale informacije o programu Kaleidoskop kulture moguće je naći na sajtu novisad2022.rs i kaleidoskopkulture.com

*Naslovna fotografija: N. Đorđević