Tihi krik
Izložba radova iz zbirki Muzeja moderne i savremene umetnosti (MMSU) u Rijeci, koja obuhvata i izbor radova iz kolekcije Oktobarskog salona i dela pozvanih umetnika, biće otvorena 16. marta u galeriji Podroom Kulturnog centra Beograda, a kombinuje različite oblike umetničkog izraza koji se kreću ivičnim prostorima između pokretne i statične slike, prisustva zvuka i neme vizuelnosti, u kojoj se pokušaj izvođenja glasa snažno oseća.
Izložba “Tihi krik: Celu priču mogu ti tek šapnuti na uvo”, čije su kustoskinje Ksenija Orelj i Nataša Šuković, nastala je iz želje predstavljanja MMSU-a izvan kuće i poznatih galerijskih zidova.
Na izložbi učestvuju: Ana Adamović, Marija Aničić, Tomislav Ćurković, Igor Eškinja, Ivan Faktor, Alen Floričić, Ivan Kožarić, Mirna Kutleša, Dalibor Martinis, Paula Muhr, Vladimir Nikolić, Ivana Pegan Baće, Slava Raškaj, Davor Sanvincenti, Annika Ström i Dino Zrnec.
Radovi zastupljenih umetnika nastali su u poslednjih desetak godina, uz izuzetak Slave Raškaj, čija je crtanka nastala 1899. godine.
Izložba pokušava da obuhvati srodne umetničke pristupe koji se bave fenomenima na rubu jezika i dostizanja osećajnosti, koristeći primarno vizuelne elemente za oblikovanje drhtave zvučne slike – između nužde izgovaranja i bega u muk. Bez obzira oslanjaju li se na zvuk ili nasumično biraju nemu vizuelnost, umetnički radovi, kako je navedeno u najavnom tekstu, otvaraju liminalnu zonu u uvreženom sastavu vidljivosti i glasnoće. Mimo dijaloških i racionalnih kriterijuma oslanjaju se na introspekciju i posmatranje intimnih, ogolelih trenutaka unutrašnje tišine.
Sa one strane razgovetne glasovne artikulacije oživljavaju sporedne grlene moduse, hvatanje daha, zapinjanje glasa i potiskivanje krika koji ponekad uspeva da se oslobodi i pronađe željenu rezonancu. Ljudski glas izdvajaju kao temeljnu projekciju ličnog prostora. Naslućuju njegove granice i pukotine u otvaranju prema drugome. Zakinut za svoju osećajnost, glas prelazi u tihi krik. U svojoj neprisutnosti postaje još prisutniji, navedeno je u najavnom tekstu izložbe.
Mirna Kutleša, Smetnje u komunikaciji - Tupilo, Agresija, Histerija - detalj rada Histerija, Depresija, Agresija, Tupilo, Paranoja, Manipulacija, Izolacija
U radu Marije Aničić razjapljena usta ukazuju na krik koji ostaje nem dok vrišti kao “prodor stvarnog”, prodor u kojem pritisci stvarnosti izlaze na usta, rupu kroz koju celo telo beži (Gilles Deleuze, Francis Bacon: The Logic of Sensation, 1981).
Sasvim suprotno idealnoj artikulaciji glasa kao opuštene i smislene semantičke aktivnosti, radovi se posvećuju glasu u njegovom odsustvu, kao negativu ili senci govora. Oblikuju se kao izraz rubnih komunikativnih stanja. Postaju indikatori prisutnosti odsutnog. Bez jednoznačnih odgovora daju smisao kriku kao organskom vapaju za onim što nedostaje, onim što je teško dohvatljivo, nespoznatljivo. Koriste redukciju kao retorički postupak, kao veštinu onoga što nije, onoga što je namerno izostavljeno, a može se prepoznati u napetostima glasa, u njegovom tremoru, zapinjanju. Izvlače ono što se obično nastoji prikriti – nepoželjne nesigurnosti, isključenja, tiltove u uvreženim rubrikama normalnosti. Javljaju se kao Smetnje u komunikaciji u seriji crteža Mirne Kutleše ili kao izrasline na granicama kultiviranog i nepoželjnog tela u foto-instalaciji Paule Muhr (Double Flowers).
Udaljena intimnost, Davor Sanvincenti
Sučeljavanje eksponiranog i zasenjenog tela odvija se u titrajima skutrene ljudske siluete u instalaciji Udaljena intimnost Davora Sanvincentija. Silueta zastaje u vremenskom procepu između bliskosti i potrebe za distancom i razdvajanjem. U tom kolebanju nailazi na vrisak koji često ostaje nečujan za druge. Ne čujete li taj stravičan vrisak oko vas koji ljudi obično nazivaju tišinom? (Werner Herzog, Enigma Kaspara Hausera, 1974).
Tomislav Ćurković, Mimikrija
Oslanjajući se na ono što je prećutano, preskočeno ili neprihvatljivo, radovi zastaju na preprekama prodirućeg i prikrivenog izraza. Neretko se pozivaju na apsurd i setan humor.
Alen Floričić, Untitled 01-99
U audio radu Put your faith in Ivana Pegan Baće postavlja intimno pozivanje kao javnu izvedbu nasred grada. Moduliranim glasom iznova ponavlja stih pesme Who will love me now koji kao da dolazi s nebesa i istovremeno, iz utrobe nekog od neznanih pešaka. Kao što nam ostaje nepoznato je li otisak plavog kvadrata u nenaslovljenom radu Dine Zrneca negativ plavog monohroma na drugom delu prostorije, ili prodire iz nategnutog platna na kojem se i nazire, navele su kustoskinje.
Vladimir Nikolić, There is No Landscape
Na izložbi “Tihi krik” kriza naracije i sporazumevanja prevodi se u krizne izvedbe glasa. Ističu se njegovi zaobilazni putevi, od mrmljanja do šapata. Doživljavaju se poput ljubavnih priča koje se šapuću nepristojnim tonom i tek u probrano uho. Umesto razgovetnog govora koji se lakše uklapa u jezičnu komunikaciju, ali i brže gubi u informacijskoj kakofoniji, radovi govore o dvojakom nezadovoljstvu savremenosti – istovremeno nam nedostaje reči i imamo ih previše. Kako navodi Suzan Zontag u eseju “Estetika tišine” (1967): “Istinska praznina i čista tišina nisu izvedive, niti idejno, niti u zbilji. Već i zbog toga što umetničko delo postoji u svetu popunjenom mnogim drugim stvarima, umetnik koji stvara tišinu ili prazninu mora proizvesti nešto dijalektično: puno ništavilo, obogaćujuću prazninu, rezonirajuću ili rečitu tišinu”.
Izložba će biti otvorena do 20. aprila.
(SEEcult.org)
