Telo nikada ne laže
52. Oktobarski salon i Kondenz & Locomotion festival
Piše: Maja Ćirić
Glavni muzeji u Beogradu zatvoreni su za publiku na neodređeno vreme zbog renoviranja, snažnog kolateralnog efekta prelaska iz post-socijalistički u neoliberalni sistem, ali i zbog nesmislenog kulturnog planiranja. Uzimajući u obzir mogućnost da navedena renoviranja potraju još desetine godina, Oktobarski salon predstavlja retku priliku za stvaranje i građenje lokalnog kritičkog znanja kroz vizuelnu umetnost. Iz godine u godinu, medjutim, zbog nesmislenog kulturnog planiranja i nedostatka uticaja intelektualnog polja u polju moći, polako se i ta prilika gubi.
52. Oktobarski salon koncipirale su dve kustoskinje, praćene kontraverzom, jer paradoksalno, stižu iz Izraela i Slovenije, a pretenduju da zastupaju opšte hegemonističke stavove zapadnog umetničkog sistema. Galit Eilat (Izrael/Holandija) i Alenka Gregorič (Slovenija) nazvale su izložbu "Vreme je da se upoznamo". To je kod velikog broja lokalnih profesionalaca iz sveta umetnosti ostavilo utisak cinizma, budući da ovakav naslov pretpostavlja da lokalna scena još uvek predstavlja slepu tačku i da, samo ukoliko prezentuje različitost, može biti integrisana u takozvani centar. Ova različitost najčešće znači da lokalna scena generiše ili zastupa narative koji bi konstantno ponavljali traumatična iskustva, konflikte, neuspehe i procepe u odnosu na post-jugoslovensku ili bilo koju drugu post-konfliktnu situaciju. Ona podrazumeva da je lokalna scena zamišljena kao nešto što bi svakako trebalo procenjivati, ako ne emancipovati.
U centralnom prostoru izložbe nalazi se “Judgement Day” (Sudnji dan), participatorna instalacija argentinske grupe Etcetera koja demonstira nejednake pozicije onog koji sudi i onog kome se sudi. U prostoru koji podseća na sudnicu, rad je fokusiran na pozorište kao političku reprezentaciju sudske prakse – pružajući jednu vrstu javne pozornice kako bi sublimirao traumu poslednjeg genocida u Argentini. Ova instalacija, neizostavno, evocira i genocide u drugim, pa i u lokalnom kontekstu. Reprezentovanje takve pozicije čini se očigledno, očekivano, ali i kao banalna instrumentalizacija kompleksnog i bolnog nasleđa. Umesto da ponudi novi model ili barem predstavi manje očigledne i dobre radove ovog aktivističkog kolektiva, perpetuiranje već viđenih reprezentacija samo produbljuje mogućnosti za novi konflikt u polju moći. Verujem da zadatak umetnosti nije da disciplinuje i kažnjava, već da na neočekivani način interveniše, stvarajući tako socijalne invencije.
Pa ipak, prema navodima u kustoskom iskazu, tvrdi se da su predložene ideje zasnovane na zajedničkom iskustvu i neophodnosti da se generiše odgovornost. Uprkos pokušaju kustoskinja da nešto ponude drugome ili da ponude drugačiji pogled prema “nepoznatom Drugom”, ili onome koji nije isti, one ipak samo produbljuju stereotipe, budući da izložba želi da katališe diskusiju o poslušnosti i pokoravanju autoritetu, konformizmu, društvenoj neposlušnosti i anti-konformizmu, umesto da kao celina uvede bilo kakve nove pozicije. Izbor umetničkih radova u okviru izložbe pokazuje da aktivna odgovornost zapravo omogućava uvid u ograničenja njihovog znanja o ulozi lokalnog konteksta i nedostatak potencijala da se ključne reči upotrebe za kreiranje drugačijeg i neočekivanog zajedničkog iskustva.
Judgement Day, Etcetera, foto: SEEcult.org
Smatram da prvi rad svake izložbe predstavlja ključ u interpretaciji celine i razumevanju horizonta koji će kasnije biti projektovan. Na početku ovog Oktobarskog salona nalazi se višemedijska instalacija “Work v2.0” autorke Imogen Stidworthy koja balansira između institucionalnih i ličnih uslova konflikta. Prema katalogu izložbe, ova instalacija uključuje tri različita glasa, satelitski odašiljač i monumentalni portret ratnog veterana. Njegove reči pomešane su sa rečima njegove žene koja doživljava suočavanje sa posledicima rata na domaćem terenu, gde mora da se bori sa simptomima kolateralne štete. Poslednji glas pripada Dejvu, nekadašnjem britanskom vojniku koji pati od post-traumatskog stresnog poremećaja nakon iskustava u Bosni i Iraku. Ovaj rad izabran je verovatno kako bi “nesvesno” podržao zastarelu institucionalnu arhitekturu izložbe koja bi trebalo da predstavlja post-konfliktni kontekst. Međutim, prošlo je više od deset godina od kako smo videli ovakve izložbe, nastale bilo na teritoriji, ili obrađujući temu Balkana. Da, može se reći da smo mi, globalni građani, u stanju stalnog konflikta, ali tvrdim da umetnost treba da stvara nove horizonte, a ne da ponavlja zastarele militantne agende koje će samo produžiti svaki konflikt o kojem se govori.
The Work v2.0, Imogen Stidworthy, foto: SEEcult.org
Cinizam “upoznavanja” postaje još više naglašen kada se pažljivo oslušnu glavne reči u kustoskom tekstu izložbenog kataloga: odgovornost, eksperiment, simulacija i ponovno odigravanje događaja. Verovatno da bi se naglasio ponuđeni kustoski okvir, sledeća instalacija na izložbi je “Miligram Re-enactment” Roda Dickinsona - eksperiment u oblasti socijalne psihologije i društvene kontrole. Podsetimo, “eksperiment” se odigrava u kontrolisanim uslovima i teži da generiše normativno znanje, a izložba koja lokalnu publiku smešta u u takav kontekst, ne projektuje nijedan drugi horizont, osim da iznova sugeriše vežbe kontrole. Umetnost nije i ne može biti normativna, ali kao što je ovde slučaj, može da istupi iz autonomnog polja i da posluži kao ilustracija političkih normi. Činjenica da ovaj eksperiment nije umetnički rad, već da umetničko u sebi crpi iz samog izložbenog okvira, ukazuje na značaj i uticaj polja moći na ovoj izložbi.
Miligram Re-enactment, Rod Dickinson, foto: OS
Ponuđene pozicije tela umetnika i publike (soba za eksperimente, sudnica) u okviru ove izložbe još jedan su, simbolički i banalan, simptom njene nemogućnosti da kao celina kreira polje za međusobni dijalog. Sa konzervativne, ali snažne figure od voska u ljudskoj veličini "I Left My Self Drain" Jana Fabrea, koja predstavlja njegov alter ego zabijen u “Portret muškarca sa fesom” srpskog bidermajer slikara Jovana Popovića, sa nosa kaplje krv u lokvu kraj njegovih stopala. Umetnikovo tumačenje referira na stanje poraženosti od predaka, on prihvata činjenicu da nikada neće biti jednak velikim majstorima iz prošlosti. Ako već moramo da upisujemo tumačenja, umesto da svedočimo nove situacije koje su nekim radom generisane, onda bih se u ovom slučaju pre založila za onu interpretaciju u kojoj istorijska slika ukazuje na autonomno polje umetnosti i referira na veštinu, a krv opstaje kao simptom nemogućnosti da savremeno intelektualno polje bude normirano u javnom prostoru izvan pozicija moći.
I Left My Self Drain, Jan Fabre, foto: SEEcult.org
Film Mladena Miljanovića “Da li nameravate da me lažete?” bavi se šizofrenom ulogom i pozicijom nekada veoma obećavajućeg umetnika Igora Sovilja, u podeljenoj post-konfliktnoj zemlji kakva je Bosna. Instrumenti iz polja moći iskorišćeni su u ovom filmu da bi se indirektno promislio njen odnos sa poljem umetnosti. "Docile Soldiers" Khaleda Jarrara do ekstrema dovodi odnose moći između fotografa i vojnika u situaciji kada je je fotograf oficir, koji prati proces tokom kojeg njegovi potčinjeni postaju vojnici. Video Yossia Attia i Itamara Roza “Darfur” tematizuje igru uloga u kojoj građani izvode situaciju sa granice kroz koji prolaze imigranti, ali na šetalištu u Tel Avivu, smešno i tragično u isto vreme. Nije ostalo jasno zašto su reciklirani radovi Artura Zmijewskog i Milice Tomić, koji su već predstavljeni na ranijim izdanjima Oktobarskog salona.
Telo imigranta sa prostora bivše Jugoslavije, koji je predmet isledničkog postupka u video radovima Act I i Act II Katarine Zdjelar, potpuno je dekontektstualizovano, jer je smešteno u beli studijski prostor. Tela “neprilagođenih” iz psihijatrijske bolničke institucije nevidljiva su, svedena na glas, pa su tako, uprkos pažljivom metodološkom pristupu pri kreiranju zapisa, iznova marginalizovana u audio instalaciji kolektiva Kiosk.
Oktobarski salon pokazuje političke složenosti sveta u kome živimo bez ponude izlaska, sem perpetuiranja veoma kontrolisanog i predvidljivog postojećeg stanja.
Samo nekoliko umetničkih radova nije smešteno u kategorije koje obnavljaju konflikte i oslobođeni su, ako ne od ratnih referenci, onda od zastarelih projekcija. Dobar primer institucionalne kritike i uloge umetnosti u reartikulaciji prošlosti je strip-roman Darinke Pop-Mitić "Dve izložbe o umetnosti i politici" koji je zasnovan na svojevrsnom pregovaranju o različitim uticajnim događajima srpske umetnosti i njenih protagonista devedesetih.
Dve izložbe o umetnosti i politici, Darinka Pop-Mitić
Ostali radovi koje bi trebalo izdvojiti, jer nisu reaktivni, prikazuju savremeni pristup i stvaraju prostor za rešavanje kompleksnih socijalnih situacija tako što na njih aktivno odgovoraju: “Istorije u raspravi” Vahide Ramujkić, “Kuhinjska revolucija” Irene Woelle i Vuka Ćosića, instalacija “Value Quest Berza” umetničke i istraživačke grupe Urtica. Ali, njihovi metodi više govore o umetničkoj praksi, zasnovanoj na mogućnosti da tela publike sama odrede svoju poziciju, nego o inovativnom kustoskom modelu, koji je izostao.
Iako kustoskinje Oktobarskog salona nude mogućnost lokalnim predstavnicima i asocijacijama da integrišu svoje programe u diskurzivnu produkciju čitavog događanja, potencijal ovih perifernih dešavanja umanjen je zbog činjenice da je kao simptom neoliberalizma sveden na čistu i neperformativnu informaciju.
Izložba 52. Oktobarskog salona je tačna, dobro artikulisana i odgovara postavljenoj tezi. Međutim, teza nije nešto što i dalje poseduje sposobnost da odgovori u lokalnom kontekstu. Legitimno je koristiti umetnost kao političku alatku, ali ako ta alatka nije u stanju da stvori savremeno polje vidljivosti - kada već ne može da bude polje političke akcije, onda aktivnosti ovogodišnje izložbe Oktobarskog salona nisu na pravi način generisane.
Istovremeno kada i Oktobarski salon, u Beogradu se dogodio i Kondenz & Locomotion festival u produkciji Stanice - servisa za savremeni ples, članice Druge scene - velike i fleksibilne platforme beogradske nezavisne umetničke scene, koji je okupio internacionalne stručnjake iz polja savremenog plesnog performansa na nepretenciozan način. Kondenz & Locomotion bavio se novim iskustvima kroz forme koje je ponudio svojim učesnicima: javna kuhinja vođena i kreirana od strane savremenih izvođača plesa, sesija speed curating-a, analogna speed dating-u, ali različita u smislu da kustosi i performeri okupljeni kroz direktne petominutne susrete “jedan na jedan” razmenjuju iskustva i nedoumice. Festival je ponudio i lunchbeat disco, aktuelni fenomen igranja tokom pauze za ručak u zemljama severne Evrope, koji se preko live stream-a simultano odigravao u Beogradu.
Učesnici Kondenz festivala, foto: Nenad Milošević
Bitan deo programa činili su večernji performansi u realnom vremenu, kao što su intelektualno stimulišući performans Clementa Layesa, plesnog izvođača koji proizvodi smisao u svemo što još uvek izgleda neartikulisano, na taj način kreirajući nova značenja. Ovaj performans proizveo je iskustvo koje nije ni očigledno, niti neposredno, a stvorio je nove forme života koje imaju kreativni i relacioni impuls.
“Insajderi sveta umetnosti su dobronamerni fanatici zato što su u njemu iz strasti. Ako sam ovde zbog strasti, moram da imam mišljenje ili da budem ponosan ako ga nemam”, rekao je Marten Spangberg, performans umetnik tokom predavanja i performansa svoje provokativne knjige "Spangbergianism".
Clement Layes, Kondenz, foto: Nenad Milošević
Festival Kondenz & Locomotion stimulisao je “ono što ne može biti uključeno bez naše promene” i naterao me da razmislim o razlici između kustoske prakse u vizuelnoj umetnosti i kustoske praske u savremenom plesnom performansu. Naterao me je da razmislim o činjenici da telo ne može da laže, dok je laž neretka pojava u vizuelnoj umetnosti. Naterao me je da razmislim i o tome kako je kustoska praksa vezana za savremeni ples nekoliko koraka iza iste prakse vizuelne umetnosti i zbog toga mnogo manje pod kontrolom, ostavljena onim izvođačima koji se njome bave svakoga dana, kako bi omogućili svojim telima da podstaknu prihvatanje kod publike.
Iskustvo insajdera zasnovano je na razumevanju i kreiranju novih veza u savremenom trenutku, za razliku od kustoskinja Oktobarskog salona, koje su uključene u reflektujući proces, zasnovan na logici ponavljanja prethodno zastarelih modela.
Maja Ćirić je nezavisna kustoskinja i kritičarka umetnosti. građanin je Beograda, Srbije i transnationalrepublic.org
*Tekst prevela sa engleskog Ana Bogdanović
