Tada nastupa sloboda - Mers Kaningem u Beogradu

Hodati veličanstveno i time prizivati božanski duh deluje daleko čudesnije nego poskočiti i zgrčiti se u vazduhu na neki nepojmljiv način, i ostaviti tako tek sliku o sebi.
– Mers Kaningem¹

Piše: Nicole Burgund

Jedan od najuticajnijih koreografa XX veka, Mers Kaningem je uneo niz malih revolucija ne samo u svet igre, nego u samu savremenu umetnost. Bio je uvek u potrazi za slobodom: sloboda plesača od scene, sloboda koreografije od muzike i narativa, sloboda umetnika od sopstvenih predubeđenja. Rođen 1919. u državi Vašington u Americi, proslavio se 1950-ih godina, a njegova karijera kao igrača, koreografa, pedagoga i filmskog režisera odvijala se kroz više od pola veka – sve do njegove smrti 2010.

19. aprila, 2019. jedna mala grupa igrača sastala se u podrumu Kulturnog centra Magacin u Beogradu da bi izvela originalno delo inspirisano radom Kaningema. Igrači su bili iz Srbije, Koreje i Rusije, a instruktorka i rediteljka bila je Heder Rikić, igračica savremenog plesa iz Amerike. Ona je upravo završila desetominutni ples sa četiri metra dugim drvorezom, savršenim partnerom za njenu tananu figuru.

Tri dana ranije, Kaningem bi napunio stotu. Širom sveta organizovana su izvođenja povodom njegove stogodišnjice, i ovo je, po svemu sudeći, sasvim u duhu Kaningema. Proces rada obuhvatao je upotrebu Kaningemovih “chance operations” (operacija slučaja): bacanje kocke i novčića da bi se napravio odabir iz ograničenog broja stavova torza, noge i ruke u sklopu Kaningemove tehnike. Ipak, kad gledamo takvo izvođenje sve deluje sasvim skladno. Postoji nešto izuzetno i privlačno u toj jednostavnosti besprekorno sinhronizovanih pokreta – u stanju smo da vidimo same igrače. Tela su im različita, kao što su i nivoi njihovog formalnog igračkog znanja; kreću se na različite načine, ali svi to čine lako, fokusirano i bez napora – oni se tu osećaju kao kod svoje kuće.

Heder Rikić (daleko levo), Univerzitet Edinburga, 2020. (foto: Heather Rikić)

Heder Rikić, koja se 2017. doselila u Beograd, obučavala se u Kaningemovoj tehnici više od deset godina u Studiju Mersa Kaningema u Njujorku. U jesen 2018. počela je da, na nedeljnoj bazi, drži časove iz ove tehnike, na način kako se to radilo u Njujorku – iste vežbe, ista struktura i filozofija. Ubrzo se formirala vredna i odana grupa u kojoj su se sabrala raznorodna igračka iskustva, ali i podjednake znatiželje i posvećenosti. Posle nastupa u aprilu 2019, Heder Rikić dobila je dozvolu od Kaningemove fondacije da podučava igrače nekim od njegovih koreografija. Početkom leta te godine vratila se u Njujork, gde ju je jedna od Kaningemovih bivših učenica obučila za četiri koreografije koje je trebalo da prenese svojim polaznicima. Kad se vratila u Beograd, održala je jednonedeljnu radionicu – tokom četiri sata svakog dana njena grupa je temeljno izučavala tehniku i repertoar. “Vrlo brzo su savladali sav materijal”, seća se ona: “Prosto su usisali ta četiri repertoarska dela i počeli su da ih kombinuju u sopstveni Događaj (Kaningemovska igra vezana za konkretan prostor koja podrazumeva višestruko kombinovanje koreografija njegovog repertoara sa idejom da se stvori novo delo). Zbog autorskih prava nije nam bilo dopušteno da delo izvedemo javno, niti da ga snimimo. I to je velika šteta, jer su igrači zaista fantastično izgledali! Do petka te nedelje već su sve savladali i sasvim sam sigurna da bi publika uživala da je imala priliku da ih vidi”.

Heder Rikić u performansu u KC Magacin, 19. april 2019. (drvorez: Francine K. Affourtit, foto: Luka Knežević Strika)

Kaningemova tehnika je nešto u šta prosto uroniš, od samog početka. Nastala polovinom XX veka, rigorozno postavljena u osnovi, podrazumevala je “snagu i fleksibilnost tela i uma”. Kao što je to slučaj s većinom igračkih tehnika, kičma i noge moraju biti snažne i imati jasnu artikulaciju. Umni deo posla podrazumeva vezu gornjeg i donjeg dela tela, koji funkcionišu bilo u koordinaciji ili u opoziciji. Vežbe postupno zahtevaju pokrete koji su usmereni u više pravaca istovremeno. A tu je i brzina – neophodno je savladati i nagle promene u tempu i ritmu. Stalno mora da se misli.

Dešava se nešto kad je naglasak na principima dinamike, oblika i pravca, slučajnosti. Otvara se prostor za različitost – igraču je omogućeno da misli i donosi odluke. Recimo, u baletu, igrači koji nisu profesionalci imaju muke da izvedu arabesku ili trostruku piruetu; retki su oni koji imaju fizičke predispozicije i godine vežbanja iza sebe. Ali svako ko poseduje određen stepen pokretljivosti može preći preko pozornice različitim ritmovima i u različitim pravcima ako se usredsredi i ako dovoljno vežba. Nije poenta u tome da se stvari rade na “spektakularan” način, piše Kaningem, “već šta god da se radi, da se uradi dobro… i da se besprekornosti pristupi kao cilju”.² Ovo ne znači da je igra manje vredna – reč je o promeni vrednosti. Niti je zbog toga ona manje lepa.

Heder Rikić u Behind Enthusiasm Nede Kovinić, Beograd 2019 (kostim: Neda Kovinić, foto: Stefan Milenković Zozon)

Ne iznenađuje činjenica da Heder Rikić mnogo razmišlja o svemu ovome. Dok je sama tehnika “vrlo složena i potrebno je vreme da bi se savladala”, kaže ona, “unutar te složenosti nalaze se brojni zadaci. Oni za koje je Kaningemova tehnika novina, mogu da se opredele da se posvete samo jednom zadatku, recimo, muzikalnosti, pravcu, jednoj ruci, nogama, torzu, i sl, dok oni koji su već veterani u ovome, mogu da probaju da rade sve zajedno… ili ne… Kad je nešto toliko složeno, prostora za izbor ima na pretek”. Mogućnost individualnog izraza, uživanje, radije nego da se čovek bori sa zahtevima vokabulara, takođe su u skladu sa osnovnim ciljem njene pedagoške prakse: posvećenost tome da se istražuje društvena pravda u plesnom studiju. Igra istovremeno deluje na formiranje zajednice i omogućuje nam da preispitamo sopstvene usađene predrasude (na primer, izdubljeno stopalo, fleksibilnost i klasična obuka kao standardi kod ‘dobrog’ igrača). Ona postavlja pitanje o tome “na koji je način moguće deo moći koja tradicionalno pripada plesnim pedagozima preneti na učenike. Recimo, mogu da im ponudim da biraju, ali da ih ne primoravam da to rade jer inače to ne bi predstavljalo njihovo osnaživanje, već samo drugačiji način da im postavim zahtev; mogu da im dozvolim da odluče koji će biti njihov cilj tokom časa umesto da zahtevam od njih da dostignu moje ciljeve; svojim učenicima mogu pružiti priliku da na smislen način promene sadržaj mog časa reagovanjem na ono što radimo”. Ona ovo vidi kao prirodni nastavak duha Kaningemove tehnike, koja se razvijala tokom vremena, zajedno s njegovom koreografijom.

U nizu pohvala, njeni učenici govore naročito o slobodi koju im je ova tehnika pružila. Stefana Kvark, koja je pohađala časove od jeseni do proleća, i koja je učestvovala u izvođenju u aprilu, svoje iskustvo opisuje kao “vrlo nežno i oslobađajuće”. Pominje zadovoljstvo koje je usledilo pošto je savladala neke od težih aspekata tehnike, poput iznenadnog podizanja i spuštanja tela, te izvijanja trupa unazad. Prema njenim rečima, ta aprilska izvedba ju je “vratila umetnosti”. Olga Uzikaeva, koreografkinja i igračica savremenog plesa, kao jedan od najvećih izazova pominje Kaningemove “brze izmene u ‘pričama’”: “Vrlo često imate osećaj da to za telo nema nikakve logike i da je potpuno apsurdno, ali s druge strane, igrači na ovaj način uče kako da razmišljaju, kako da budu maštoviti i kako da se oslobode uobičajenih paterni i stereotipa. Tada nastupa sloboda”. I Stefana Kvark i Olga Uzikaeva odaju priznanje Heder Rikić na tome što je stvorila kurs u kome ih je podsticala da istražuju i preispituju pojedinosti tehnike. Razlog za ovo delimično leži i u načinu na koji je predstavljala materijal: ona poseduje dar da objasni šta se to tačno dešava prilikom nekog pokreta. To je posebno korisno kad, na primer, svoju kičmu uvrćete udesno dok ste nagnuti nalevo i stojite na jednoj nozi. Još jedan aspekat učionice predstavlja i pozitivan osećaj da pripadate grupi koja, iako zavisi od svakog njenog člana, takođe ima i neophodnu podršku učitelja. Kako Stefana Kvark kaže, Heder Rikić “povezuje ljude i umetnost”.

Olga Uzikaeva (ispred) i Alex Spyke (u pozadini) u performansu u KC Magacin, 19. april, 2019. (foto: Luka Knežević Strika)

“Igra je kao život. Posmatrate život, i to je igra”.³ Ovako se koreografkinja Elizabet Streb u jednom intervjuu priseća Kanigamove filozofije igre. Implikacije njegovog stanovišta su sveobuhvatne: sagledati grupu igrača koji se samostalno suočavaju s teškoćama, uočiti strukturu unutar koje individualnost svakog igrača čini deo lepote. Gledala sam Mersa Kaningema kako igra 1997. u Linkoln centru u Njujorku. Uskoro je trebalo da napuni 80 godina, i najveći deo vremena samo je stajao i povremeno rukama izvodio trzaje (bar je meni tako ostalo u sećanju). Oko njega je ostareli ali gipki Mihail Barišnjikov igrao, skakao, lebdeo. To se zaista činilo kao život, i mogla sam to satima gledati. Dve decenije kasnije, u sasvim drugom kontekstu, stekla sam sličan utisak gledajući igrače u Magacinu.

Heder Rikić se preselila u Edinburg da bi radila na doktoratu iz plesnog obrazovanja, mada planira da se uskoro vrati u Beograd zbog budućih radionica. Mnogi, među kojima sam i sama, željno očekuju njen dolazak. Njeno temeljno poznavanje Kaningemove tehnike, združeno sa osećajnošću koju ima i iskrenom verom u čudesne efekte običnog časa plesa, istinska su retkost.

¹ Merce Cunningham, The Function of a Technique for Dance (1951)

² ibid.

*Naslovna fotografija: Heder Rikić (ispred), Univerzitet Edinburga, 2020. (foto: Heather Rikić)