Stevan Bradić: U projektnoj zajednici kapital diktira i stvaralaštvo
Profesor književnosti Stevan Bradić, docent na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu, pesnik, prevodilac, književni kritičar i teoretičar, ovogodišnji dobitnik nagrade “Vasko Popa”, ali i osnivač Udruženja “Mračna komora” koje je život počelo pre deset godina promovisanjem književnih sadržaja na internetu, a potom u živom prostoru organizovalo debatne programe “Nesaglasnost” i pokrenulo festival Književna mašina, a onda i portal i časopis “Rizom”, ističe u intervjuu za SEEcult.org da kapital danas diktira sveukupan život, pa i dinamiku stvaralaštva i stvaralačke sposobnosti. Govoreći o tome kako je pre 20 godina u novosadskom kulturnom miljeu tragao za književnošću i kako je, videvši da se sa postojećim ne može konektovati, shvatio da je on i njegova generacija moraju sami izgraditi u alternativnim prostorima, iz današnjeg ugla ocenjuje da su se stvari ipak pomerile nabolje. Scena postoji i pulsira, ima svoju publiku, poetiku i aritmetiku. Veruje da su njenoj živoj dinamici u stvarnom svetu umnogome pomogli alternativni prostori na internetu, koji nisu u vlasništvu institucija, ali i oni imaju svog vlasnika – neke multinacionalne korporacije koje, pored izdavačke uloge, imaju i moć da regulišu prostor koji privatno poseduju.
Bradić ocenjuje i da danas nemamo poeziju koja će da kaže – ova umetnost će sada da izađe na ulice i da transformiše svet, jer danas nemamo revolucionarne pokrete. Ali, imamo parlamentarnu politiku koja podrazumeva građanski odnos prema umetnosti. Snagu umetnosti vidi u bogatstvu istovremenog postojanja različitih perspektiva, poetika i postupaka. Bradić smatra i da je postepeni nestanak emancipatorskih narativa i politika nakon pada Berlinskog zida doveo do trijumfa kapitala i da se zato danas više ne govori o kulturi, već o kulturnim industrijama. U njih se, kako ocenjuje, ubraja i mnogo toga što je novcem poreskih obveznika Srbije osmislila, i kao svoj program predstavila, ekipa ljudi okupljena oko projekta Evropska prestonica kulture.
– U opisu nastanka Književne mašine stoji da vam je motiv za početak rada pre desetak godina bio nedostatak internet sadržaja posvećenog književnosti. Da li se situacija u međuvremenu promenila nabolje?
Stevan Bradić: Apsolutno. Pre desetak godina internet je bio u punom zamahu, postojali su razni podkasti i klipovi o temama poput istorije, filozofije, kulture, pop kulture posebno, ali, meni se u tom trenutku činilo da ne postoje video sadržaji koji se bave književnošću, posebno domaćom produkcijom. Nas nekoliko razmišljalo je kako to da promenimo, šta možemo da uradimo? Počeli smo da snimamo videe i govorimo o knjigama. Ispostavilo se da je to bio posao zahtevniji od onog kakav smo očekivali. Istrajali smo u tome nekoliko godina, a danas to radimo manjim intenzitetom. Svi video sadržaji koje postavljamo vezani su za festival, ali su se u međuvremenu pojavili novi ljudi, nove generacije koji rade ono što smo tada mi hteli da radimo. Ušli su u taj žljeb mnogo spremnije, možda i od nas sada, iz raznih razloga, svakako i zato što im je i tehnika postala dostupnija. Danas mi se čini da postoji nekoliko podkasta koji se bave domaćom književnošću i, uslovno govoreći, debatama, jer debata kod nas ni ne postoji na ozbiljnijim nivou, ali o književnosti, stvaralaštvu, aktuelnim delima, temama kojima se bave, u tom smislu na internetu stvari deluju dosta dobro. Na internetu.
– A u praksi?
Stevan Bradić: U stvarnosti, u odnosu na vreme kada sam ja ulazio u književni život, što je bilo početkom 2000-ih godina, danas je dinamika i u Novom Sadu, a naravno posebno u Beogradu, mnogo bolja. Mnogo je više događaja, izdavaštvo je u tom nekom smislu deregulisano, što znači da imamo mnogo malih privatnih izdavača i udruženja, koji objavljuju naslove novih autora i autorki, organizuju se književni događaji na nezavisnim mestima, a ne samo u gradskim institucijama kako je to bilo početkom 2000-ih. I postoji neki govor o književnosti u javnosti, neka dinamika – i generacijska, i različitih poetika, ljudi se međusobno čitaju. Postoji, dakle, i stvaralaštvo, a postoje i određeni krugovi ljudi koji se interesuju za književnost. Postoje i neformalna čitanja koja se mesečno održavaju u Novom Sadu, i to različiti registri stvaralaštva, od slema i spoken word do klasičnije poezije. Može biti da je dinamika koja se odigrava na internetu pomogla praksi, odnosno dinamici u stvarnosti, jer odjednom jedni druge možemo da vidimo iz svojih soba, sa telefona, kompjutera.
Ne smemo, naravno, da budemo naivni, da mislimo da je to sada neka utopija, daleko od toga. Posebno u poslednjih pet-šest godina, mislim da je svima postalo jasno da se društvene platforme na kojima objavljujemo svoje tekstove, koje su nam pomogle da pristupimo nekom čitalaštvu, u suštini takođe izdavačka preduzeća, multinacionalne korporacije koje imaju izdavačku ulogu, ali koje imaju i moć da regulišu prostor koji oni privatno poseduju. To, znači, nije pravi javni prostor, već je to privatni prostor koji zauzima mesto javnog prostora, na kojem mi postavljamo tekstove i pronalazimo neku publiku, što je dobro. Zašto? Zato što nam klasične institucije to nisu omogućile. Da su one bile otvorenije i dinamičnije, ne bi možda bilo potrebe da nam pomažu multinacionalne korporacije, ali šta je tu je. Mi koristimo alatke koje su nam na raspologanju jer nemamo bolje. Dinamika se intenzivirala u određenoj meri, čitamo se više nego što smo se čitali ranije i čini se da se nešto događa. Daleko je od onoga što bi moglo biti, posebno na nivou onoga što bismo mogli nazvati umetničkom ili pesničkom samosvešću. Nedostaje razgovora o mestu poezije, razlozima, o dometima poezije, da ne ulazimo u tehničku problematiku, sve ono što podrazumeva jedno stvaralaštvo. Za sada imamo masu tekstova koji su prisutni, to ima svoju prednost, ali ima i nedostatke. Ali sve je to pretpostavka za nešto dalje.
– Ko čini zajednicu oko “Mračne komore”, kako je nastao vaš festival Književna mašina i portal/časopis “Rizom”?
Stevan Bradić: “Mračna komora” postoji desetak godina, 2011-2012. smo neformalno počeli, formalo 2013. U originalnoj postavi su: Milica Denković Veljković, Jasmina Radojićić, Marko Bogunović, Jelena Anđelovska, Branislav Živanović, Nikola Orovec i ja. U međuvremenu se “Mračna komora” proširila za niz saradnika i saradnica koji doprinose tekstovima na našem portalu. Krenuli smo od videa na Jutubu, potom smo shvatili da to nije dovoljno, pa smo prešli na događaje u stvarnom prostoru. Pokrenuli smo događaj koji nosi naslov “Nesaglasnost”. Dve-tri godine održavali smo ga jednom mesečno, probali smo potom i dva puta, ali smo shvatili da je to možda previše, preintenzivno. “Nesaglasnost” je dijaloška forma predstavljanja poezije – posebno, ali i proze. Imamo dva autora ili autorke koji razgovaraju sa moderatorom. Zašto “Nesaglasnost”? Zato što imamo dve poetike, dva pogleda na svet koja se onda sučeljavaju ili susreću, zahvaljujući čemu onda imamo dvostruko osvetljavanje.
– Birate reč “sučeljavaju”, a ne “sukobljavaju”, što je ključna nijansa koja nedostaje našem društvenom dijalogu u svakom smislu, od politike do kulture...
Stevan Bradić: Ovde nije cilj da pravimo sukobe u kojima ćemo jedni druge da ukidamo, već da govorimo i razgovaramo. Umetnost podrazumeva mnogo toga. Ona i opstaje u razlikama. Njeno je bogatstvo upravo istovremeno postojanje različitih perspektiva, poetika i postupaka. Zato kažemo – sučeljavaju se, susreću, razgovaraju, a neka publika onda bude ta koja će da se opredeli koji je od tih postupaka adekvatan, bolji, uspešniji. Moja perspektiva je poverenje u publiku. Mislim da su čitaoci i čitateljke sami sposobni da vide šta je kvalitetno, ne moramo da im podilazimo. Mi smo neko vreme te događaje organizovali na mesečnom nivou, što je podrazumevalo koorodinaciju, pronalaženje prostora, sagovornika, jer to nisu bili samo ljudi iz Novog Sada. Ne zaboravimo da svi oni imaju i druge poslove, posao od koga žive, a onda se u nastavku dana bave svojom umetnošću. Tako je sa većinom umetnika. Retki su oni koji žive od svoje umetnosti, koji su komercijalno uspeli da se ostvare kao umetnici. Mislim da u Srbiji takvih nema. U prozi – možda poneko.
– U poeziji možda Matija Bećković, doduše iz drugog konteksta...
Stevan Bradić: On je drugog tipa. Ja ne bih rekao da se on vezuje za umetničko-estetsku dinamiku, već se tiče politike. On je kapitalizovao svoj politički angažman. A što se razvojnog puta “Mračne komore” još tiče, mi smo nakon “Nesaglasnosti” pokrenuli i portal za književnost “Rizom” – inspirisani jednom Delezovom filozofskom teorijom o povezanosti različitih centara, decentriranosti mreže i egalitarnosti svih tačaka koje su povezane u tu mrežu. Jednakost kao princip povezivanja jedna je od naših ideja: decentriranost, dehijerarhizovanje u tim međuljudskim društvenim relacijama, povezivanje različitih ljudi, mišljenja i sadržaja. To želimo da zastupamo i u umetnosti.
“Rizom” je, dakle, portal za književnost, društvenu teoriju i umetnost, u nekom širem smislu te reči. Uspeli smo u jednom kratkom vremenu da se povežemo sa štamparijom, pa smo imali i štampano izdanje “Rizoma”. Bila su dva temata do sada, jedan je bio posvećen savremenoj američkoj poeziji novije generacije. koji sam priredio i preveo ja, a drugi je bio posvećen studijama invalidnosti koji je priredio novosadski pesnik Siniša Tucić. Nadam se da ćemo u budućnosti odštampati temat posvećen festivalu. Na svemu tome smo dugo radili i onda smo pre tri godine, kada smo se zamorili od konstantnog organizovanja “Nesaglasnosti” na mesečnom nivou, pomislili, ajde da organizuemo festival, jednom godišnje da pozovemo te ljude, i da onda u sklopu festivala imamo i čitanje poezije, i “Nesaglasnost”, i promociju publikacija na kojima radimo u međuvremenu. Tako je krenuo festival Književna mašina. Ovo godine bio je teći. To je specifična metafora: književnost nije nešto prirodno, što raste na drvetu. Ona se proizvodi, podrazumeva mrežu ljudi, određene procedure, itd. To je priča “Mračne komore” do sada.
– To sve mora nešto i da košta. Kakva je finansijska strana vaše priče? Za pretpostaviti je da idete na neke konkurse, kakva su vam ta iskustva? Da li su bolja na lokalnom, domaćem ili evropskom nivou? Daju li oni šansu književnosti da se razmaše?
Stevan Bradić: Francuski filozof Lik Boltanski još 90 godina primetio je da živimo u eri projektne zajednice. Sve što funkcioniše, funkcioniše po principu projekta. To je preslikano i na umetnost. Mi smo kao udruženje prvih pet-šest funkcionisali isključivo, ali ponavljam isključivo, iz sopstvenih sredstava. Sami smo finansirali snimanja, tehniku, montažu, sve... zato što smo želeli da budemo nezavisni, da ne zavisimo od bilo kakvog pisanja projekta. Naravno, ne možemo tako nastaviti da postojimo jer nismo profitna organizacija. Mi ne prodajemo naše sadržaje na internetu, daleko od toga da smo toliko gledani da bismo od Jutjuba mogli da dobijemo pare, od reklama na primer.
Budući da smo želeli da se proširimo, u nekom trenutku bili smo primorani da tražimo sredstva. Uglavnom smo konkurisali na nivou Grada Novog Sada, Pokrajine i Republike. Što se tiče evropskih projekata, imali smo pregovore sa određenim partnerima iz Mađarske i Slovenije, jer evropski projekti uglavnom idu u partnerskim odnosima, ali za nas su to do sada bili preveliki zalogaji jer podrazumevaju jako mnogo posla. Svi projekti zahtevaju da se napišu, prate i pravdaju, a evropski su u tome posebno zahtevni. Oni su sjajni, daju mnogo novca, ali onda to morate da radite 24/7. Onda vam je posao da radite taj projekat. Gradski, pokrajinski i republički projekti nisu toliko zahtevni, ali daju i manje sredstava, koja su nam ipak omogućila da pokrijemo određene troškove, recimo festival i publikacije. Prvi smo “Rizom”, doduše, štampali o sopstvenom trošku, ali smo imali sreće da sarađujemo sa štamparijom, i da faktički sami štampamo taj časopis, pa je bilo relativno i povoljno. Drugi broj časopisa sa tematom “Studije invalidnosti”, što je vrlo važna tema, nisu podržali ni Grad, ni Pokrajina, ali jeste Republika. I to je bilo prvi put da je Republika podržala bilo koji od naših projekata. Mislim da nas Pokrajina, zapravo, nije podržala niti jednom. Grad nas je podržavao skromnim sredstvima, njima smo mogli da isplatimo određene honorare, domen za naš portal, na primer. I to je naše iskustvo s projektima.
Međutim, ove poslednje godine dobili smo projekat preko Evropske prestonice kulture i to nam je dosta značilo, jer nam je omogućilo da naš festival bude veći nego što je bio. Iz onih, prethodno pomenutih razgovora sa kolegama iz Slovenije, uspeli smo da ostvarimo saradnju, iako nije u pitanju evropski projekat. U pitanju je Versopolis, evropska platforma za pesnike i pesnikinje, preko koje smo uspeli da dovedemo četiri pesnika iz različitih delova Evrope: Španije, Italije, Austrije i Irske. Preko Austrijskog kulturnog foruma uspeli smo, oni su nas podržali projektno, da dovedemo slem pesnike iz Austrije, a sa Francuskim institutom sarađivali smo u Noći književnosti. To su manji grantovi koji nisu veliki evropski projekti u smislu obima, već sa lokalnim institutima. Sarađivali smo i sa mađarskom Izdavačkom kućom “Forum” na publikaciji “TraNSporteri”. Radi se o srpsko-mađarskoj pesničkoj antologiji koja obuhvata 27 savremenih pesnika i pesnikinja, a priredile su je Jelena Anđelovska i Kinga Šagi Varga. Svi su prevedeni, i na srpski, i na mađarski, pa je publikacija čitaljiva na oba jezika.
– Kažete da ste sarađivali sa Evropskom prestonicom kulture. Kakvo vam je bilo to iskustvo? Koliko je EPK u ove dve godine uspela da osvetli novosadsku kulturu, koliko nezavisnu scenu?
Stevan Bradić: Kao i svi u ovom gradu, imamo određeni ambivalentan odnos prema EPK. S jedne strane, novac kojim oni raspolažu je naš novac. To je novac poreskih obveznika Srbije: taj projekat i funkcioniše tako da Srbija pokriva troškove projekata i ako se ispuni taj usvojeni projekti plan, onda EU praktično refundira novac koji onda dobija EPK. Šta će biti s tim novcem, ja ne znam. To je pitanje za EPK.
Što se tiče nas, mi smo se prijavili na konkurs. Bio je raspisan, pratili smo ih, znali smo da će biti raspisan, to je godinama bilo najavljivano. Mi ovde stvaramo već deset godina i činilo nam se da je u redu da kažemo – ovo je ono što mi imamo da ponudimo. Mi ćemo da predstavimo ovaj grad, ne kao neko ko će da dođe, pa pravi neki inženjering, već kao ljudi koji stvaraju u ovom gradu. Pored nas, tu je još tek nekoliko organizacija, generacijskih, i više nema nikoga, to je to. Nažalost, ali je tako. Aplicirali smo sa dve publikacije “TraNSporteri” i “Linije bekstva”, srpsko-engleskom antologijom u kojoj je osam pesnika i pesnikinja iz Novog Sada koji su prevedeni na engleski. Ona je multimedijalna, u njoj su se povezali novosadski vizuelni umetnici i umetnice sa novosadskim pesnicima i pesnikinjama. Vizuelni umetnici su odgovarali na pesničke tekstove i ta art publikacija je nešto kao međunarodna LK novosadske umetničke scene. Zastupljeni su autori novijih generacija, od 1978. pa nadalje. To su ljudi koji trenutno stvaraju u ovom gradu, koji stvaraju dinamiku ovog grada.
– Kako izgleda ta dinamika, kako diše novosadska nezavisna scena?
Stevan Bradić: Diše veoma dobro pod vodom. Postoje velike razlike između generacije koja je ovde bila sedamdesetih i osamdesetih godina, koja je ipak funkcionisala u različitiim tenzijama i podrškama sa socijalističkim vlastima, koje su ih ipak veoma, veoma ozbiljno podržavale, i kulturno, i finansijski, čak i sa ozbiljnim problemima koji su postojali. Od devedesetih naovamo, kada se formira moja generacija – ne postoji ništa. Odrastajući u ovom gradu, ja čitavu deceniju tragam za književnošću i ne mogu da je nađem. Ne znači da književnost nije postojala, ali do moje generacije to nije dopiralo, nije dospelo, dobacilo. Išao sam na razne književne večeri po gradu, koje su me strašno razočaravale i odvlačile od književnosti. I onda smo shvatili da mi moramo nešto da organizujemo, stvorimo. Za to smo se opredelili bez ikakve misli da će nam neka pomoć doći u nekom trenutku, što ne znači da nismo zaslužili da nas podrže, ali stvarali smo u uslovima u kojima nije postojalo ništa. Nismo mogli da putujemo izvan zemlje, nismo imali kontakte ni sa kim, pa i u tom kontekstu smo se razvijali. Taj kontekst delovaće većini kao da smo naučili da plivamo, ali činjenica je da nam je mnogo oduzeto. Ako poredim samo umetničke dinamike gradova u kojima sam bivao neko vreme, na primer Štutgarta, Alikantea, Pečuja, oni su konstantno imali dijalog; u Ljubljani su takođe imali konstantnu razmenu, njihove književnice i književnici imaju prisustvo na mnogim meridijanima, a mi nismo imali tu sreću, ni prednost. Ali mi smo se samoorganizovali, stvorili nešto, videli smo neke stvari koje možda ne bismo videli u drugim okolnostima, možda smo bolje nego bilo ko drugi iz nekih drugih zemalja i konteksta mogli da sagledamo moć i vidimo posledice određenih tipova moći u domenu stvaralaštva i kulture itd.
– Ko su ljudi kojima je danas potrebna kultura, kojima je potrebna književnost...?
Stevan Bradić: Možemo na to pitanje odgovoriti na različite načine. Moj privatni lični odgovor je – mislim da je svima potrebna. Čak i onima koji toga nisu svesni. Svi mi, a ne mislim to na neki idealistički način, neprestano konzumiramo stvaralaštvo. Sve što gledamo, svi mediji su različiti oblici stvaralaštva, svaka reklama je neki oblik stvaranja, sva teorija, film, neko je napisao taj scenario, svi koji igraju u tim serijama su glumci, dizajneri prave specijalne efekte, svi koi pišu muziku... Sve je to stvaralaštvo. Mi imamo potrebu za stvaralaštvom, međutim, u najvećem broju slučajeva to stvaralaštvo i ta kultura su podređeni profitu, odnosno kapitalu. Kapital je taj koji diktira naše ljudske stvaralačke sposobnosti, ali ta stvaralačka sposobnost prevazilazi kapital, jer u prošlosti, kada kapital nije organizovao ovaj svet, stvaralaštvo je i dalje postojalo. Drugim rečima, u drugim istorijskim okolnostima, stvaralaštvo postoji, a kapitalistička dinamika ne postoji. Dakle, stvaralačka dinamika može postojati i posle kapitala, kapital nije taj koji je odgovoran, nije izvor stvaralačke dinamike. Međutim, mi živimo u kapitalističkim društvima, posebno nakon pada Berlinskog zida, nakon kraja – uslovno govoreći – ili privremenog kraja tih emancipatornih narativa i politika, u kojima je bila i naša zemlja na ovaj ili onaj način, kapital je trijumfovao. I on sada određuje čitavu dinamiku društva. Sve više i više, a to znači i u umetnosti. U tom smislu, mi danas više ne govorimo o kulturi, već o industrijama. U kulturne industrije spadaju i profitno i komercijalno orijentisani oblici stvaranja. To je veoma široko polje koje je – pošteno govoreći, jedna političko-ekonomska strategija uz pomoć koje se sredstva poreskih obveznika opredeljuju, ne direktno na umetnost, nego na različite turističke, gastronomske, estradne i druge oblike kreativnosti, često festivalske u komercijalnom smislu i na neke cirkuske predstave, dok za ono što se nekad smatralo autonomnom umetnošću – koja je nezavisa od spoljnjih pritisaka, bilo morala, bilo politike, bilo ekonomije, dakle tržišta, ne ostaje mnogo, zapravo skoro ništa. Čak i ona sredstva koja ostanu, raspodeljuju se po politički podobnim linijama, a za one koji ne moraju biti čak ni politički nepodobni, mogu biti samo nezavisni, ne ostaje skoro ništa. Ili ostaju neke mrvice. U takvim uslovima nastaje ono što u suštini jeste umetnost, a to je nezavisni autonomni oblik stvaralaštva.
– Kako se u celom tom kolopletu, šta mislite, snalazi Ministarstvo kulture?
Stevan Bradić: Nisam stručnjak da to ocenjujem. Ne pratim rad Ministarsva kulture, mi konkurišemo u suštini na gradskom nivou, republički je za nas previsoko. Ako ćemo se voditi na osnovu onoga što se u izdavaštvu na primer vidi na lokalnom niovu, Ministarstvo kulture uglavnom podržava velike izdavače koji imaju različite nacionalne projekte i programe koji su nekad partijski programi. Određene figure iz kulture i umetnosti, koje su bliske partijama, dobijaju basnoslovne iznose za neke izdavačke poduhvate koji su – sad govorim kao književni kritičar, profesor književnosti i umetnik, diskutabilnog kvaliteta, pa čak i na nivou nekog nacionalnog interesa. Da li nam je baš to u nacionalom interesu, ili nam je u interesu da imamo snažnu, nezavisnu umetnost, koja će ovu zemlju, globalno i regionalno, da predstavlja kao sredinu koja ume da stvara i misli na autentičan i nezavisan način? Mislim da mi tu sami sebi pucamo u nogu. Nisam stručnjak za poslove Ministarstva kulture, ali iz ovog što malo znam, čini mi se da je situacija haotična.
– Kao se naša književna ili ukupna umetnička scena ponaša prema svetskim tokovima, društvenim, političkim, prema ratu u Ukrajini npr? Je li bila dovoljno jasna, je li adekvatna njena reakcija?
Stevan Bradić: Ne znam da li je adekvatna, a pretpostavka je da znamo šta je adekvatna reakcija. Svako je slobodan da reaguje kako misli da treba, u tom smislu ja lično ne bih regulisao ničiji odgovor. Niko nema obavezu da se politički ustroji prema nekom dominantnom narativu. To je svakome na čast. Neka svako kaže šta misli i uskladi s onim što veruje. Istorija će onda suditi. U Nemačkoj je pre rata bilo i onih koji su podržali fašizam, i onih koji su podržali opoziciju fašizmu, postojali su marksisti kao Bertold Breht, bio je tu i Toman Man koji je bio građanski, ali u opoziciji fašizmu. Međutim, postojao je i Gotfrid Ben, veliki pesnik, ali opredelio se za fašizam. Istorijski gledano, to mu je na čast. Svako je, dakle, zauzeo određenu poziciju. U tom smislu, ja ne bih disciplinovao našu javnost, pa ni umetničku javnost. Ja sam lično napisao antiratnu pesmu i poslao je za jedan zbornik koji će izaći u hrvatskom PEN centru... To je moje stajalište. Ono što sam primetio na događajima na kojima sam prisustvovao, posebno početkom godine, je da su ljudi, rekao bih dosta konzistentno, izlazili pre nego što događaj počne, i govorili da su protiv rata i da se zalažu za mir. Da li je tu moglo više da se uradi, ne znam šta mi možemo više...
– Može li kultura danas da bude neaktivistička?
Stevan Bradić: Ona može biti neaktivistička, ali zavisi kako shvatamo pojam aktivizma. Odgovorio bih malo drugačije... Rekao bih da umetnost ne može da bude nepolitična. To ne znači da je ona angažovana u smislu neke političke ideje. Svaki oblik stvaralaštva, umetničkog stvaralaštva, podrazumeva učešće u javnosti, javnoj sferi. Onog trenutka kada ste objavili neku pesmu, izložili neku sliku u galeriji, neku instalaciju, kada je to delo ušlo u domen javnosti, ono participira u društvenoj dinamici, u nekakvoj politici. Ne mislim nužno na parlamentarnu ili dnevnu političku aktivnost, već prosto na činjenicu da ste nešto u javnosti izrekli, izneli neki sud. Čak i kada se u toj umetnosti zalažete za slobodu umetnosti od politike, i to je takođe politički stav. U tom smislu smatram da umetnost nikada nije apolitična, da uvek zauzima neku političku poziciju.
Što se tiče angažmana, naravno da umetnici nisu dužni da budu angažovani. Oni mogu da budu politični, a da ne budu angažovani. Angažman je danas takođe i pomalo problematična kategorija. U određenim svojim pesmama bih mogao da kažem da sam angažovan, ali danas ne postoje politički pokreti koji su nekada postojali i koji su činili angažman logičnim. Majakovski, npr, ima boljševike kao političku partiju, njegova poezija peva revoluciju. Mi danas nemamo revolucionarne pokrete nigde u svetu, nemamo poeziju koja će da kaže, ova umetnost će sada da izađe na ulice i da transformiše svet zato što će ovaj politički pokret transformisati svet. Mi danas imamo parlamentarnu politiku, a ona podrazumeva građanski odnos prema umetnosti, umetnosti kao autonomnoj sferi koja je u izvesnom smislu zaštićena od pritisaka društva i politike, na ovaj ili onaj način. I u tom smislu angažman deluje kao da lebdi u vazduhu, jer nema stvarnosti koja će joj potvrditi taj angažman. Ona predstavlja lične izbore pojedinačnih umetnika i umetnica, koje u potpunosti poštujem i podržavam u najvećem broju slučajeva, međutim, oni najčešće nemaju političku delotvornost koju angažman pretenduje da ima. Tako da se postavlja pitanje tog angažmana. On onda, u izvesnom smislu, postaje neka vrsta moralnog gesta. Gesta poput – ja želim da uradim nešto dobro, nešto pozitivno, ali to nije politički delotvorno, i na moju žalost, i na žalost u širem smislu, ostaje samo u domenu gesta. To bi bila razlika koju bih naznačio između političnosti i angažmana. Poezija može biti kritička, ali i dalje ne mora biti angažovana u smislu zalaganja za jednu konkretnu ideju koja bi onda bila živa ideja u određenoj zajednici.
– Kako se kulturne institucije odnose prema nezavisnoj kulturi?
Stevan Bradić: Kulture institucije, a ja bih rekao i mediji, u velikoj meri su rigidni prema nezavisnoj sceni. Veoma sporo donose određene odluke, a i zatvorene su za nezavisne glasove, posebno za glasove srednje i nove generacije.
– Šta mislite zašto?
Stevan Bradić: To moramo pitati urednike, npr. medija. Razlozi su kompleksni: mogu biti društvene prirode, nije lako otvoriti prostor za ljude koji slobodno misle, neki drugi razlozi mogu biti lične prirode, političke...
– Ili možda scena nije dovoljno kliktabilna?
Stevan Bradić: Siguran sam da bismo znali da napišemo tekstove koje bi ljudi čitali. Za to bi nova generacija bila sposobna, ali moje iskustvo je da smo vrlo retko i teško uspevali nešto da kažemo u klasičnim medijima ili institucijama. Međutim, samim tim što su institucije organizovale takvu dinamiku, mi smo odlučili da stvaramo nezavisne prostore, verujući da ćemo u njima moći da plasiramo ono što imamo da kažemo više nego u tim institucionalnim, pomalo prašnjavim, u svakom slučaju kanonizovanim i konzervativnim sredinama.
– Novi Sad ima bar četiri-pet književnih festivala. Čemu oni služe?
Stevan Bradić: Ne mogu objektivno da govorim o tim festivalima, jer jedan i organizujem, a dugo godina sam sarađivao, i još sarađujem, sa Međunarodnim književnim festivalom koji organizuje Društvo književnika Vojvodine, koji je, čini mi se, jedan od većih festivala u Srbiji i jedan onih koji ima dugu tradiciju, koji je doveo ogroman broj pesnika i pesnikinja iz cele Evrope i sveta. I u tom smislu, svrha tog festivala, kao i naše Književne mašine, je upravo odbrana autonomnog stanovišta poezije i književnosti. To je festival koji za svrhu nema bilo koju drugu promociju do da našu publiku upozna sa stranim, aktuelnim, živim, sadašnjim stvaralaštvom. On želi da ovdašnja publika vidi kako se danas stvara i misli u drugim zemljama, na temu ljubavi, tuge, politike, rada, zabave... To je svrha ova dva festivala. Ostale festivale ne mogu da procenjujem jer nisam učestvovao u njima i nisam u tehničkom smislu blizak njihovoj organizacionoj strani.
Mogu da kažem, nevezano za bilo koji festival u Novom Sadu ili Beogradu, da ono što su danas postali književni festivali su zapravo promotivni događaji za određene izdavače. Izdavači prevedu pesnika/pesnikinju, proznog pisca/spisatejicu ili više njih i onda kroz kulturne institucije, kojima su bliski ti izdavači, konkurišu za sredstava na republičkom, gradskom i pokrajinskom nivou, a onda država finansira gostovanje autora i autorki tih privatnih izavača. Ti festivali funkcionišu kao reklama za prodaju knjiga tih privatnih izdavača. I ovde vrlo lako možemo da vidimo sukob interesa, dakle, da se javnim novcem promovišu privatna izdanja određenih izdavača. To vidimo i u Beogradu, i u Novom Sadu u određenim situacijama. To su uglavnom postali festivali, iako oni prikrivaju činjenicu da su to, a istovremeno se pokazuju kao autonomni i nezavisni. Pogledajte samo ko su izdavači. I još nešto: pre nekoliko godina nameđunarodnom novosadskom festivalu nagradu je dobio vrlo dobar škotski pesnik Šon O'Brajen, čija nijedna knjiga do tada nije bila prevedena na srpski. Odmah se postavilo pitanje, zašto je nagradu dobio neko ko nije preveden u Srbiji? Pa zar ne shvatate da je svrha te nagrade da srpskoj javnosti skrene pažnju na postojanje jednog veoma značajnog pesnika. Pa prevedite ga, sada imate razlog da ga prevedete. Postalo je već automatizovano razmišljati o tome obrnuto: ovaj autor je preveden, pa ćemo ga dovesti na festival. Ne shvatamo da je to puka reklama za određenog izdavača. Da li je to dobro ili loše, ne bih u to ulazio, ali može da bude problematično. Naravno, nije loše da izdavaštvo ima određenu podršku države ukoliko je kvalitetno, ali mislim da, kada se ti festivali svedu na promociju pojedinačnog izdavača, ili dva, koji su verovatno partneri u nekim poduhvatima, mislim da je to nefer prema ostalima.
– Tokom celog razgovora primetno ste dosledni u poštovanja roda, kažete: pesnik i pesnikinja, umetnica i umetnik, čitateljke i čitatelji... Koliko je ta vrsta političke korektnosti, a zapravo činjeničnog stanja stvari, važna za ozdravljenje našeg društva?
Stevan Bradić: Naš jezik poznaje muški i ženski rod. Ako pesnikinje smatraju da je važno da budu imenovane kao pesnikinje, ja to poštujem, ne vidim zašto to ne bih poštovao, ne vidim neki problem. Važno je znati da jezik nosi i društvene strukture našeg međuljudskog odnosa. U skladu s time, rad na jeziku je istovremeno jednim delom i rad na tim međuljudskim odnosima. Ne mislim da možemo transformisati i zalečiti svet samo tako što ćemo promeniti određene jezičke strukture. To je slično kao s pitanjem angažmana. Potrebna je politička stvarnost, delovanje u praksi, i to ne delovanje nekih malih zajednica, već delovanje u širem smislu, neko narodno delovanje, narodni pokret, da bi se nešto stvarno promenilo. Ali, ja mogu da iskažem poštovanje prema polovini populacije koristeći ženski rod za određena zanimanja. Moja sestra je lekarka, ceo su je život svi tako zvali, i sad odjednom ona mora da bude doktor. Ne vidim zašto? Naš jezik je poznavao ženski i muški rod oduvek. Nismo mi to danas izmislili. Postoje, naravno, određeni tehnički problemi kako to implementirati, u redu, ali oko toga se možemo dogovoriti. Ajde da nađemo neki produktivan, kreativan način za to, a ne da oko toga sada pravimo neku barijeru – a sve je to politički - neko mesto apsolutnog rascepa. Jezik je živa stvar. Da li se jezik kvari? Jezik se stalno kvari. Postoji tako što se kvari. Stalno prima u sebe strane reči, stalno se menja, tako jezik postoji. I mi kao ljudi tako postojimo. Mislim da je to samo stvar tehničke operative, ali se o tome govori ostrašćeno i vrlo žestoko, i meni se čini da je to zamena teza, skretanje s problema koji realno postoje, na neke, naravno važne teme, ali koje ne bi trebalo da budu problemi.
(SEEcult.org)
*Ovaj projekat je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije - Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.