Šerbedžija ponovo u BDP-u, u Virdžiniji Vulf

Glumac Rade Šerbedžija vraća se na pozorišnu scenu u Beogradu posle gotovo 30 godina - ulogom Džordža u drami “Ko se boji Vidžinije Vulf?” Edvarda Olbija, u režiji Lenke Udovički, koja će premijerno biti izvedena 9. oktobra u Beogradskom dramskom pozorištu. Tu ulogu Šerbedžija je igrao u BDP-u i 1991. godine u čuvenoj postavci Dušana Jovanovića.

“Taj komad je svevremen. Na tačan i briljantan način govori o osnovnim stvarima koje se dešavaju između muškarca i žene, o ljubavi, uz pomalo svađe, ponekad i mržnje”, izjavio je Šerbedžija 7. oktobra na konferenciji za novinare u hotelu “Nota” u Beogradu povodom te koprodukcije BDP-a i Kazališta Ulysses, čija je premijera bila 29. jula na Tvrđavi Minor na Malom Brionu.

Šerbedžija je istakao da je uživao igrajući Olbijevu dramu nekada s Mirjanom Karanović u ulozi Marte, isto kao i sada uz Katarinu Bistrović Darvaš, prvakinju Zagrebačkog kazališta mladih.

“Uvek sam najviše voleo pravu interakciju između glumaca. Da ne zamere reditelji, ali meni je u teatru najvažniji taj partnerski odnos. Kao nekada u ‘Oslobođenju Skoplja’ ili ‘Karamazovima’, uz mog prijatelja Miodraga Krivokapića Brika”, rekao je Šerbedžija.

Prisećajući se rada u BDP-u pre gotovo tri decenije, Šerbedžija je rekao da je voleo taj teatar. “Svaki je teatar poseban. To je neki isntinkt. Kao da reči glumaca koji su nekada igrali ostaju u tom prostoru. Kao da sam slušao Radeta i Oliveru Marković, Ljubu Tadića… Svaka scena ima neku svoju energiju”, rekao je Šerbedžija, dodajući da mu je “bitna energija i akcija koju sada vodi novi direktor BDP-a Jug Radivojević, koji je došao na ideju da radimo koprodukciju”.

“Koprodukcija je važna i zbog teatra Ulises, koji je od početka otvoren za saradnju i dovodi glumce iz različitih sredina. Kod nas je Nebojša Glogovac napravio božanstvene uloge. To daje pravu energiju i zato to publika voli”, rekao je Šerbedžija, jedan od osnivača Kazališta Ulysses.

Lenka Udovički je izjavila da Ulysses uglavnom radi velike, masovne, epske komade u impresivnom ambijentu Briona i da je “Ko se boji Virdžinije Vulf?” za taj teatar prvi komad koji se dešava u jednoj sobi, sa četiri lica.

“Bilo je rizično, ali Olbi je pokazao svoju snagu, isto kao i glumačka ekipa, pa je to profunkcionisalo. Mislim da će odlično funkcionisati i ovde. Drago mi je što se taj komad vraća u BDP, gde je igran kada je upravnica bila Borka Pavićević”, rekla je Lenka Udovički.

Pominjući da je bila u dilemi da li da vremenski izmesti radnju, Lenka Udovički izjavila je da se ipak odlučila za kraj 50-ih godina 20. veka, kada je drama i napisana.

“To je vreme posle Drugog svetskog rata kada je krenuo progres u Americi i taj role model šta je porodica, šta je uspešan muškarac, šta je uspešna žena, cela ta marketinška mašinerija prodaje američkog sna. Nasuprot toga u drami su dva bračna para sa svim svojim ranjivostima, problemima, unutrašnjim konfliktima, neuspesima. Mislim da je taj momenat bitan. Došlo je do emancipacije žena dok su muškarci bili na frontu. Onda dolaze pedesete, muškarci su se vratili i žene ponovo moraju u kuću. One se i obrazuju, ali su opet stisnute, da budu ukras, da gaje familiju, da se posvete uspehu muža. Nije sve to danas tako, ali nije ni toliko daleko. Te probleme još vek razrešavamo i zato mislim da je zanimljivo pogledati ih u trenutku kada je ta problematika bila vrlo očigledna, a nastavlja se i danas”, rekla je Lenka Udovički.

Kako je dodala, svedoci smo novog talasa konzervativizma u pogledu položaja žene i uloge porodice i u Evropi i u Americi.

“U odnosu na vreme kada sam ja odrastala klatno se pomera unazad. Ali to je stalna borba”, dodala je ona.

Lenka Udovički je ukazala da postoji jaka intencija da se teatar pretvori u laku zabavu, ali da još uvek ima, i za to se treba boriti, pozorišta koja se bave dubljim temama i političkim i intimnim.

“Moramo se baviti pitanjima ko smo, gde smo i kuda idemo, što naravno ne znači da takav teatar ne može biti i zabavan”, rekla je Lenka Udovički.

Foto: Darja Štravs Tisu

Upitan o razlozima dugogodišnjeg odsustva sa pozorišne scene u Beogradu, Šerbedžija je rekao da se teatru posvećuje samo na Brionima tokom leta, jer se inače bavi filmom.

“Moram biti slobodan za različite filmske projekte. Zato ne  mogu da se obavežem na rad u repertoarskom teatru. A ima tu i drugi razlog – umorio sam se od teatra, ne mogu zamisliti da izlazim na scenu svako veče”, rekao je Šerbedžija, dodajući uz osmeh da preferira kafanu i da je odradio svoje u teatru.

Što se tiče utisaka iz Holivuda, primetio je da je imao sreće da igra u velikim filmovima, ali da je bilo i onih loših.

“Svašta sam snimao. Ne smatram to nekim užasno velikim uspehom. Kad si jednom radio sa Živojinom Pavlovićem i Dušanom Makavejevom, šta je onda Holivud? Naravno, imao sam sreće da sarađujem sa autorima kao što su Stenli Kjubrik, Filip Nois, Klint Istvud, Gaj Riči, Frančesko Rosi, ali Žika i Mak – to je za mene bio vrhunac”, istakao je Šerbedžija, koji je odgovarao i na pitanja o svojoj muzičkoj karijeri, slobodnom vremenu, mladim glumcima…

U predstavi “Ko se boji Virdžinije Vulf?” mlađi bračni par igraju u alternaciji Milan Marić, Ljubomir Bulajić i Martin Grđan (Nik) i Romina Tonković i Nika Ivančić (Hani).

Dramaturg je Željka Udovičić Pleština, kostimograf Bjanka Adžić Ursulov, kompozitori Najdžel Ozborn i Davor Roko, koreograf Matija Ferlin, scenograf Stefano Katunar.

Zaplet drame “Ko se boji Virdžinije Vulf?” jednostavan je - tokom neobavezne sedeljke, sredovečni bračni par, univerzitetski profesor istorije Džordž i dekanova ćerka Marta, podstaknuti alkoholom, započinju mentalno i emotivno iscrpljujuću, verbalnu igru međusobnog optuživanja i zlostavljanja, uvlačeći u tu igru i svoje goste. Mračna slika braka akademskih građana, koji predstavljaju stubove srednje klase, kao i razlaganje tipičnog obrasca dramske priče kroz na prvi pogled besciljnu i besmislenu pijanku, izazvala je oprečne reakcije i publike i kritike.

Ta Olbijeva drama imala je praizvedbu 1962. godine u Bili Rouz Teatru na Brodveju, izvedena je 664 puta i nagrađena Tonijem za najbolju dramu 1963. Iste godine, medjutim, Savetodavno telo Pulicerove nagrade odbilo je predlog žirija da joj dodeli to prestižno priznanje.

Komad je ekranizovan 1966. u režiji Majka Nikolsa, sa Elizabet Tejlor i Ričardom Bartonom u glavnim ulogama i nagrađen sa pet Oskara.

Komad “Ko se boji Virdžinije Vulf” u Beogradu je prvi put izveden već 1964. godine, u režiji Mire Trailović u Ateljeu 212, a u BDP-u je imao kultnu verziju 1991. godine u režiji Dušana Jovanovića sa Radetom Šerbedžijom, Mirjanom Karanović, Željkom Cvetan i Aleksandrom Alačem.

Edvard Frenklin Olbi III (1928-2016), jedan je od najznačajnijih stvaralaca američke dramske književnosti XX veka. Eksperimentisanje kroz dramaturšku formu, razobličavanje postulata “američkog sna”, uvođenje britkog, često vulgarnog, kolokvijalnog govora u dijalog, neprezanje od otvaranja kontroverznih tema učinilo ga je pokretačem tzv. “novog talasa” američke dramaturgije 60-ih godina 20. veka. Dobitnik je mnogobrojnih priznanja, uključujući tri Pulicerove i dve Toni nagrade za najbolju dramu.

Njegov prvenac “Životinjska priča” (1959) napisan je u maniru teatra apsurda. Tek u narednim komadima, od kojih je najčuveniji “Ko se boji Virdžinije Vulf?”, utvrđuje elemente svog stila zasnovane na ekspresivnom, žestokom dijalogu, toksičnim, destruktivnim odnosima među likovima, te pričom kroz koju toliko veličanu srednju klasu pokazuje razgolićenu, demaskiranu, neprivlačnu.

Predstava “Ko se boji Vidžinije Vulf?” biće igrana u BDP-u u blokovima. Pretpremijere su 7. i 8. oktobra, prva repriza 10. oktobra, a zatim su tri izvođenja krajem novembra.

Uoči premijere 9. oktobra, Velika scena BDP-a zvanično će dobiti ime “Olivera i Rade Marković”.

(SEEcult.org)