Savićev Bečki točak
Pisac Dušan Savić, koji od početka 90-ih živi u Austriji, a profesionalno se bavi filmom i bio je godinama stalni saradnik i pratilac hrvatskog reditelja Lordana Zafranovića, predstaviće 14. oktobra u Beogradu roman “Bečki točak”, u izdanju Trećeg trga. Promocija će biti održana u Ministarstvu za dijasporu Srbije, a osim autora, koji je rođen u Banjaluci, a u Austriji živi od 1992. godine, učestvovaće i Ljiljana Šop, Duško Novković, Milan Dobričić i Dejan Matić.
Pisac Dušan Savić, koji od početka 90-ih živi u Austriji, a profesionalno se bavi filmom i bio je godinama stalni saradnik i pratilac hrvatskog reditelja Lordana Zafranovića, predstaviće 14. oktobra u Beogradu roman “Bečki točak”, u izdanju Trećeg trga.
Promocija će biti održana u Ministarstvu za dijasporu Srbije, a osim autora, koji je rođen u Banjaluci, a u Austriji živi od 1992. godine, učestvovaće i Ljiljana Šop, Duško Novković, Milan Dobričić i Dejan Matić.
Savićev roman, prema navodima Ljiljane Šop, složenom i dinamičnom pričom prati glavnog junaka, profesora književnosti Nikolu Mirića, koji na samom početku raspada bivše Jugoslavije, osećajući se ugroženim u Hrvatskoj kao Srbin, odlazi bez nekog posebnog plana i priprema u Beč, s jednim koferom i nevelikom ušteđevinom.
Savić se ne želi baviti istorijom, politikom, ideologijom, balkanskom dramom, i zaista ništa od toga nije u prvom planu njegovog pripovedanja, ali iz nekog drugog ili trećeg plana neprekidno iskrsavaju činjenice, sećanja, traume, situacije koje svedoče o generacijama nesrećnika kojima su ratovi i ideologije uništavali živote tako da ih ni mirnodopski intervali nisu mogli popraviti i zalečiti, navela je Ljiljana Šop u tekstu “O potrazi za identitetom” o romanu “Bečki točak”.
Prema njenim rečima, unutrašnja tenzija Savićevog romana odvija se upravo na planu kontrasta između energije, strasti, iskrenosti, životnog optimizma većine njegovih junaka i istorijskih, društvenih, političkih okolnosti koje kao da su se urotile upravo protiv časnih, običnih, malih ljudi koji bi da prožive jednostavne živote oplemenjene ljubavlju, radom, prijateljstvom, toplinom doma i porodice.
Jednim tokom “Bečki točak” je i priča o ljubavi Nikole i mlade Bečlijke Erike Huber, ljubavi koja uprkos obostranoj privlačnosti, razumevanju i želji da započnu nov, zajednički život, ostaje neostvaren san koliko usled razlika u mentalitetu, vaspitanju i drugačijim životnim iskustvima i prioritetima, toliko i zbog objektivnih okolnosti koje naprosto ne pogoduju srećnim završecima.
Unutar osnovnog romansijerskog toka Savić, prema navodima Ljiljane Šop, uspešno smešta još jednu priču u priči, koja savršeno povezuje dva rata ( Drugi svetski i onaj iz 90-ih), govoreći o kontinuitetu višegeneracijske patnje kao usuda tla i istorije. U žanru trilera, glavni
junak bečke dane posvećuje i potrazi za likom sa fotografije koju je našao u roditeljskoj kući posle majčine smrti, da bi nakon mnoštva peripetija saznao da je na slici njegov polubrat. Tako se dve izbegličke tuge u Beču, u razmaku od pola veka, vezuju u jedan mučan porodični čvor koji majka nije uspela da razreši za života, ali ga je bez svoje krivice prenela na sinove. Braća se ne sreću jer stariji umire u Americi, a Nikola odbija nasledstvo pošto saznaje da je bogati brat pomagao nabavku oružja u ratu koji je njega oterao iz rodne kuće…
Navodeći da je “Bečki točak” roman o još jednom velikom talasu izbeglica koji je 90-ih zapljusnuo Evropu i svet, Ljiljana Šop dodala je da je dovoljno bilo preći najbliže okolne granice pa se naći u drugom svetu koji, i kada nije bio gostoljubiv ili ravnodušan svojim mirom i uređenošću pruža šanse za nove životne početke.
Objektivan prema vrlinama i manama novog boravišta, glavni junak svesrdno traži sebe u starinskoj lepoti carske Viene, ne napuštajući svoj san o povratku u “pitomu” Istru kamo će nakratko dovesti i Eriku da sagrade dom, navela je Ljiljana Šop, napominjući da je zanimljivo, međutim, videti današnje razloge zbog kojih se Mirićeva ljubavna priča u suštini ne razlikuje od “Švabice” Laze Lazarevića. Razapetost između sna o konačnom begu i konačnom povratku, neizbežna za većinu egzilanata, postavljena je kao pitanje bez odgovora, jer dramu identiteta i egzistencije svako mora rešiti za sebe.
Simboličnom slikom na kraju romana, u kojoj kažiprst glavnog junaka ostaje ukočen nadomak dugmetu zvona na interfonu njujorške zgrade u kojoj ga očekuje bratovljev advokat, autor romana efektno kazuje istinu: život pojedinca neretko je stvar izbora na raskršću. Zbir takvih izbora čini na kraju ono što nazivamo sudbinom, navela je Ljiljana Šop.
Rođen 1952 u Banjaluci, Savić je početkom 90-ih otišao u Beč ,gde je radio kao stručni nastavnik i pedagog u popodnevnoj nastavi bečkih redovnih škola, zatim u savetovalištu za strance, Narodnom univerzitetu (VHS), da bi krajem veka, doživevši tešku saobraćajnu nesreću, stupio u invalidsku penziju. Višak vremena pretvara u kreativnu igru, a potrebu da podeli emocije s drugima nalazi u bavljenju vajarstvom i pisanjem poezije i proze.
Pesme su mu objavljene, između ostalog, u “Anthologie der Migration aus Südosteuropa, den Balkanländern” (izdavač EYE Verlag, Landeck, Tirol, Austrija 2005), zbirci pesama “Kamenje govori” (SVETULKA 44, Sofia, 2006), “Fenster der Seele” 2008. i “Auf den Flügeln der Zeit” 2009, Zadužbine Petar Kočić Banjaluka-Beograd, te “Neu österreichischen Lyrik und kein Wort Deutsch” (Haymonverlag Innsbruck, Austrija).
Prva priča objavljena mu je u listu “Politika” marta 2007. godine, a potom su banjalučke “Nezavisne novine” objavile iste godine kratke priče “Sedlo - Banja Luka iz kofera uspomena”.
Sajt Trećeg trga je www.trecitrg.org.rs (trgnise.blogspot.com)
(SEEcult.org)
