Sahranjen Voznesenski

Legendarni ruski pesnik Andrej Voznesenski sahranjen je na Novodevičjem groblju u Moskvi, a na hiljade ljudi je došlo da se oprosti s njim, uključujući i predstavnike vlasti i mnogobrojne kolege i druge umetnike.

Legendarni ruski pesnik Andrej Voznesenski sahranjen je na Novodevičjem groblju u Moskvi, a na hiljade ljudi je došlo da se oprosti s njim, uključujući i predstavnike vlasti i mnogobrojne kolege i druge umetnike.

Nakon komemoracije koja je održana u Centralnom domu književnika, sahrani Voznesenskog prisustvovao je 4. juna i specijalni izaslanik predsednika Rusije za međunarodnu kulturnu saradnju Mihail Šidkoj, pisac Vladimir Vojnovič, kolege pesnici Jevgenije Jevtušenko, Oljesja Nikolajeva, Vladimir Višnjevski, Jurij Kublanovski, Andrej Dementjev, Jevgenije Rejn.., direktorka Muzeja likovnih umetnosti “Puškin” Irina Antonova, reditelji Oljeg Tabakov i Mark Zaharov, rukovodilac Ruske štampe Mihail Seslavinski i mnogi drugi, preneli su ruski mediji.

Voznesneski je preminuo 1. juna, a poslednjih godina bio je narušenog zdravlja i imao je dve operacije. Poslednji put se pojavio u javnosti 25. janura na uručenju nagrade “Trijumf” u muzeju “Puškin”, za zbirku pesama “Vitražnih dela majstor”.

Rođen 12. maja 1933. godine u Moskvi, Andrej Andrejevič Voznesenski je kao 14-godišnjak poslao svoje stihove Borisu Pasternaku koji ga je potom pozvao u goste i taj događaj je opedelio ceo njegov život.

Voznesenski je 1957. godine završio Moskovski arhitektonski fakultet, a to je obeležio stihovima: “Zbogom arhitekturo! Plamsajte široko govedarnici u amur stilu i rajkomi u rokoko”.

Već naredne godine počeo je da objavljuje, ali ga oficijelna književna kritika nije prihvatila.

Na sasatnku sa stvaralačkom inteligencijiom u Kremlju 1963. godine tadašnji gensek Nikita Sergejevič Hruščov uputio mu je oštru kritku i naredbu: “Pokupite svoj pasoš i idite van, gospodine Voznesenski!” Međitim, i za vreme privremene nemilosti u koju je dospeo, njegove pesničke zbirke su izdavane u velikom tiražu.

Pesme je čitao 1960. godine i u Parizu i Minhenu, a putovao je i u Italiju i druge zapadne zemlje. Utiske sa tih putovanja je pretočio u stihove.

Pesnička zbirka “Antimiri” izašla je 1964. godine, a dve godine kasnije “Ahilovo srce”, pa 1970. “Senka zvuka”, a onda su usledile knjige “Pogled”, “Pusti pticu”, “Hrastov list violončela”, “Vitražnih dela mjastor” i “Sabazni” 1979. godine, kada je učestvovao i u pripremanju samizdatskog almanaha “Metropol”.

Početkom 80-ih ogledao se i u prozi, startujući povešću “O” (1982), a nastavio je “Poslovođama duha” i “Roa. Stihovi i proza”. Knjigu “Aksioma samotraga “ objavio je 1990. godine, a potom i zbirku “Rusija. Poezija”.

Prema stihovima Voznesenskog, Ljubimov je u pozorištu na Taganki uradio predstavu “Antimiri”, Aleksej Ribnikov je komponovao rok-operu “Junona i Avos”, koju je Mark Zaharov postavio na scenu “Lenkoma” i još je na repertoaru, dok je Rodion Ščedrin komponovao muzičko delo “Poetorija”.

Voznesenski je poznat i po tome što je eskperimentisao u oblasti umetničke forme, stvarajući takozvane “videome” u kojima su stihovi grupisani zajedno sa crtežima, fotografijama, slovnim kompozicijama, a tekst je raspoređen u unapred datim formama, kao na primer ciklus “Raspeće” - u obliku krsta.

Voznesenski je 1978. dobio Državnu nagradu SSSR-a, a bio je počasni član desetak akademija, među kojima je i Ruska akademije obrazovanja (od 1993), Američka akademija književnosti i umetnosti, Bavarska akademija umetnosti, Pariska akademija “Braća Gonkur”, Evropska akademija poezije.

Prijateljem su ga smatrali Sartr, Hajdeger, Pikaso.., a pesme mu je na engleski prevodio Robert Kenedi.

Povodom zabrinutosti zbog njegove teške bolesti, Voznesenski je stoički samo odmahivao rukom govoreći: “Nije to ništa, Puškin se držao do poslednje, samrtne ure, a Pasternak do poslednjeg meseca. Ja sam u relativnom komforu, ne opterećuju me, hvala Bogu, odnosi sa carem, pa nema ništa da se razjašnjava…”

O svom stvaralaštvu je govorio: “Od svih svojih faza i perioda najviše volim drugu polovinu 70-ih i možda ponešto iz poznih 90-ih, a sve ostalo je čista avangarda, bez brige o tome šta će ko reći”.

Svoje životno doba popularni ruski poeta nikada nije uzimao za ozbiljno, a znao je da kaže da je, kada je napunio 70. godinu, prestao da misli koliko je preživeo i koliko mu je još ostalo od života, jer “čovek nije ono što su od njega napravili vreme, ljudi i događaji, nego ono što je on sam od sebe sazdao”.

Branko Rakočević