Retorika spomenika NOB-a
Intervju sa Bojanom Đorđevim - autorom predstave "Budućnost pročitana u betonu i kamenu", čija je beogradska premijera 25. januara u Domu omladine, nakon svetske premijere u junu 2015. u Amsterdamu
Razgovarala: Jelena Knežević
- Zašto smatrate bitnim i aktuelnim istraživanje marksističke teorije i levičarskih ideja? Da li je to trend koji je u poslednjih nekoliko godina prisutan na svetskoj umetničkoj sceni?
B.Đ: Mislim da se povratak Marksu i levičarskim idejama dešava kao prirodna reakcija na ekonomsku krizu iz 2008. godine i svojevrsni krah kapitalizma, ili barem iluzije o slobodi i prosperitetu koje obećava kapitalizam. Umetnost je vrlo često kritička prema svetu u kojem nastaje i veze između umetnosti i marksizma su duboke i sežu daleko u istoriju dvadesetog veka.
- Otkud tolika predanost u istraživanju partizanske borbe, umetnosti, poezije, spomenika?
B.Đ: Mislim da je partizanska borba najzanimljivija avangarda koja se pojavila na ovim prostorima i da je u trenutku kada je druga Jugoslavija počela da se odvaja i distancira od svojih partizanskih, avangardnih korena i počela da se približava slobodnom tržištu, krajem 1960-ih godina, počeo njen kraj.
- Do čega ste došli u svom istraživanju – u kakvom su stanju danas spomenici NOB i kakav je odnos društva prema njima? Da li postoji razlike između zemalja bivše Jugosvavije kada je reč o odnosu prema NOB spomenicima?
B.Đ: Suštinska razlika u tretmanu spomenika NOB ne postoji – oni sami i ono što predstavljaju su temeljni problem za države nastale raspadom Jugoslavije – to da li je neki spomenik miniran, uništen, ili renoviran pa preoznačen ili prosto zapušten su samo nijanse. Međutim, retorika tih spomenika je toliko snažna da čak i kad više ne postoje ili kada su u poodmaklim fazama devastacije ili skrnavljenja, oni jasno komuniciraju ideje koje obeležavaju.
- Koja je zapravo umetnička vrednost NOB spomenika? Koji je njihov potencijal danas?
B.Đ: Modernistički spomenici NOB su u poslednjih nekoliko godina izazvali veliku pažnju umetničke zajednice. Za mene je njihova najveća vrednost u tome što apstrakciju uzimaju kao univerzalni jezik narodne emancipacije, komunicirajući značaj revolucije kroz revoluciju tumačenja. Da bi se njihov značaj pravilno razumeo, potrebno ih je posmatrati u kontekstu već pomenute avangardnosti partizanske borbe i politike u okviru koje nastaju.
- Na koji način vidite vezu NOB spomenika i plesa/koreografije?
B.Đ: Svako ko je posetio neki od spomenika NOB – u blizini Beograda se nalazi spomenik na Kosmaju – zna koliko je takve spomenike nemoguće sagledati iz jedne tačke, i koliko oni kao betonski ili kameni krajolici pozivaju na pokret i istraživanje. Ideja da je ove spomenike moguće čitati kao svojevrsne koreografske partiture javila mi se nakon posete Kamenog cveta u Jasenovcu i Partizanske nekropole u Mostaru Bogdana Bogdanovića.
- Iz najave predstave stiče se utisak da je u pitanju interaktivna predstava koja zahteva određeni angažman gledalaca? Njihovu telesnu inteligenciju?
B.Đ: U ovoj predstavi izvođači pokušavaju da, u saradnji sa publikom, pozornicu privremeno pretvore u spomenike na Kozari, Sutjesci i Kadinjači. Koliko to i kakvu vrstu interakcije zahteva je ono što i nas kao autore interesuje, a publika je tu da se na naše predloge odazove na mnogo načina.
- Ova predstava deluje kao sublimacija dve vaše poslednje predstave - Nije to crvena, to je krv! i Diskretni šarm marksizma. Na prvu podseća u odnosu na temu kojom se bavi, a na drugu po formi?
B.Đ: Da, na neki način ova predstava se direktno naslanja na iskustvo predstave Diskretni šarm marksizma – samo što ide korak dalje od nje i umesto poziva publici na kolektivno čitanje i diskusiju tekstova, ova predstava poziva na kolektivno čitanje apstrakcije, a zatim i to čitanje pokušava da izvede izvan polja verbalnog u polje telesnog. Predstava Nije to crvena, to je krv! je planirana da, pored svog pozorišnog, ima i ambijentalno izdanje – i to baš na nekim od spomenika NOB, međutim kako sam ozbiljnije počeo da se bavim tim prostorima, shvatio sam da oni već jesu predstava za sebe, i da je samo pitanje kako ih spojiti sa publikom. Jedan način je da im se prosto ode u posetu. A drugi je da se oni dovedu na pozornicu – i tu počinje ova predstava.
- Recite nam nešto više o procesu rada na ovoj predstavi, izboru saradnika i izvođača? Sličnosti/razlike između izvođenja u Amstradamu i Beogradu? Dalji planovi za izvođenje ove predstave?
B.Đ: Predstava je nastajala u nekoliko faza. Konceptualnu logiku predstave razvijao sam sa vizuelnim umetnikom Sinišom Ilićem, a kasnije i grafičkom dizajnerkom Katarinom Popović, mojim dugogodišnjim saradnicima, a materijalnu bazu za ovu konceptualnu nadgradnju sa producentkinjom Draganom Jovović. Istraživanja na terenu, na Kozari, Sutjesci i Kadinjači smo radili zagrebačka koreografkinja Selma Banich i ja uz temeljnu fotografsku dokumentaciju sarajevskog fotografa Ivana Hrkaša. Izvođači u Amsterdamu (Manolis Tsipos, Fernando Belfiore i Ola Maciejewska) su na osnovu te dokumentacije razvijali koreografske predloge, kao što za beogradsku verziju predstave to uz već pomenute Banich i Maciejewsku radi i Damjan Kecojević. Nadamo da ćemo u sklopu gostovanja nakon premijere uključiti u proces rada još lokalnih koreografa i performera.
- Dosta uspešnih projekata je iza vas u prethodnoj godini, a dosta novih stvari je najavljeno? Šta od toga možete da izdvojite kao vama posebno važno/značajno?
B.Đ: Ove godine sam zajedno sa Nemanjom Rankovićem, umetničkim direktorom Narodnog pozorišta u Užicu realizovao umetnički program "Okupljeni na Trgu partizana" kao obeležavanje 70 godina od pobede nad fašizmom upravo u gradu koji je bio deo prve slobodne teritorije u Evropi porobljenoj fašizmom 1941 – Užičke republike. Predstavom Diskretni šarm marksizma koja koristi hibrid pozorišta i večere da stvori uslove za zajedničko promišljanje sveta u kome živimo opipavao sam levičarski puls publike u nekoliko evropskih gradova – Berlinu, Briselu, Amsterdamu, Ženevi i Beogradu (predstava je izvedena u okviru Glavnog programa 49. Bitefa), i na moje veliko zadovoljstvo, spremnost publike da učestvuje u takvom razgovoru i takvom pozorištu je uvek ista i velika. Moj sledeći projekat o sivim zonama svetske trgovine će me na proleće odvesti u Argentinu i to teretnim brodom.