Restitucija zaplenjenih umetnina malo verovatna

Iako zakon sada dopušta Srbima da zahtevaju povraćaj imovine koju su zaplenili komunisti, njihove šanse da povrate neku od davno izgubljenih slika ostaju male.

Piše: Branislava Lovre

„Sve se promenilo preko noći davne 1949.“, seća se Maja Matić, penzionerka rođena u elitnom društvu bivše Kraljevine Jugoslavije.

„Posle rata smo sve izgubili“, dodaje ona. „Umesto sreće i radosti postali smo uplašeni. Sedamnaest nepoznatih ljudi se uselilo u našu kuću i oduzelo nam dom i od tog dana smo često bili gladni“, govori Maja Matić uz uzdah.

Danas ona živi od skromne penzije u adaptiranom podrumu porodične kuće koja je nekada bila okupljalište kraljevske svite.

Govoreći mirno, ali zamišljeno o svojim sumornim uspomenama, kaže da joj još uvek nedostaju stvari koje su joj oduzeli – obe porodične kuće i umetnička dela koja su ih nekada krasila: većim delom slike Uroša Predića, porodičnog prijatelja.

Imajući ovo na umu, neko bi mogao da pomisli da sada razmišlja da iskoristi novi zakon u Srbiji koji se odnosi na imovinu konfiskovanu nakon rata i traži njihov povraćaj.

Ali to nije slučaj. Uglavnom zbog toga što ne može da prikupi svu potrebnu dokumentaciju kako bi podnela zahtev za povraćaj izgubljenih slika, ona traži samo povraćaj kuća i stanova koji su oduzeti njenoj porodici.

Ne postoji način da dokaže da je zakoniti vlasnik izgubljenih slika koje bi „mogle biti ko zna gde“.

Čak i ako se predomisli i prikupi prateće dokumente niko ne garantuje da će slike biti vraćene.

Agencija za restituciju kaže da takvih dela možda danas ima u javnim institucijama, muzejima i drugim kulturnim institucijama.

Ako je tako, čak i da se vlasnici pojave, oni će samo moći da dobiju novčanu kompenzaciju umesto samih dela.

Odložena pravda

Kraj Drugog svetskog rata doneo je eru komunizma sovjetskog tipa u Jugoslaviju. Nove vlasti na čelu sa Josipom Brozom odbacile su monarhiju, zabranile alternativne političke partije i proglasile novo besklasno društvo. Počeli su da nameću svoju viziju socijalne pravde tako što su svu imovinu proglasili društvenom ili državnom.

Nakon što je režim konfiskovao svu imovinu i zemljište kraljevske porodice, privatna imovina običnih građana došla je na red.

Nakon pada komunizma, a naročito nakon pada režima Slobodana Miloševića 2000. godine, snovi o povraćaju izgubljene imovine postali su realistična ambicija za mnoge ljude.

Iako je restitucija još tada najavljena kao cilj, akcija je dobila na snazi tek nedavno.

Posle više od decenije diskusija, srpski parlament je konačno usvojio Zakon o povraćaju konfiskovane imovine i kompenzaciji 26. septembra 2011. Zakon je uspostavio Agenciju za restituciju, koja je preuzela nadležnost od bivše Direkcije za restituciju, osnovane 2006. sa zadatkom da izvrši povraćaj konfiskovane crkvene imovine.

Agencija je počela da radi u martu ove godine i od tada je počela da vraća zaplenjenu imovinu od onih koji mogu da dokažu svoje pravo na nju. Međutim, umetnička dela nisu pomenuta u ovom procesu.

Dokumenta obavezna

U međuvremenu, ljudi kao Maja Matić, koji su bili deca u vreme zaplene imaju samo daleka sećanja o ovim umetničkim delima, ili se sećaju porodičnih priča o njima.

„Nekada smo imali vredna umetnička dela, antikvitete... od kojih su veliki deo bili pokloni Uroša Predića koji je bio porodični prijatelj“, kaže Maja Matić koja sada ima 74 godine.

„Samo su mi dva portreta preostala, jedan portret moje majke, i jedan moga dede, koje je naslikao Predić, kao i jedna grafika koju nam je dao, iako je isprva namenio za manastir u Bečeju“.

Ona je izgubila nadu da će ikada više videti ostatak.

„Ja ne mogu da tražim ništa što je bilo zaplenjeno zato što nemam neophodnu dokumentaciju. Ja ne znam šta se dogodilo sa sertifikatima, i verujte mi, moji roditelji nisu mislili o tome u to vreme. Borili smo se za opstanak“, navodi ona.

Predsednik Udruženja građana Vojvodine za restituciju Nikola Tanurdžić daje pravne savete o pitanjima vezanim za povraćaj imovine.

On kaže da je proces prikupljanja dokumentacije najproblematičnije pitanje za ljude koji traže svoju imovinu.

„Da bi se dokazalo vlasništvo, potrebna je dokumentacija. Kada su svi počeli da govore o restituciji pre 20 godina, mi smo apelovali na ljude da počnu da prikupljaju dokumentaciju, ali neki od njih još ne razumeju da bez papira neće moći da zahtevaju ništa“, kaže Tanurdžić.

„Povraćaj umetničkih dela potpada pod restituciju pokretne imovine. Po zakonu, država će vratiti samo ona dela koja su zavedena u registru i tamo gde je moguće pratiti tok vlasništva“, dodaje advokat Marko Perović.

„Takvi registri postoje, ali bivši vlasnik koji nema dokaz neće moći da povrati imovinu, i njegov zahtev će biti odbijen“, objasnio je Perović.

„Zahtev za povraćajem imovine mora sadržati dokaz o zakonskom pravu bivšeg vlasnika, informacije o njegovom pravu na vlasništvo i dokaz da su on ili ona zakoniti naslednici“, dodao je Perović.

Jedna slika vraćena

Do sada samo jedna umetnička slika je bila vraćena prethodnom vlasniku. Ovo se desilo 2009. u prvom krugu restitucije koji se odnosio na imovinu crkava.
Parohija u Idvoru je tada povratila sliku koja je do tada bila u posedu lokalne zajednice.

Otac Petar Ilić rekao je Balkan Insajtu da je slika, takođe delo Uroša Predića, uzeta iz crkve tokom sedamdesetih.

„Portret umetnika Mihajla Pupina je darovan crkvi pre Drugog svetskog rata“, prisetio se Ilić.

Kada smo čuli da postoji mogućnost restitucije, pokušali smo da spremimo neophodnu dokumentaciju“, kaže Ilić.

On objašnjava da je sveštenstvo prikupilo sve neophodne papire iz pokrajinskog zavoda, dokazujući da je parohija Idvor zakoniti vlasnik portreta.

„Pošto smo uručili dokumente, pozvani smo na javnu raspravu sa advokatom, u opštini Kovačica i nakon što smo još jednom prošli kroz svu dokumentaciju, proces je bio okončan“, nastavio je Ilić.

„Savetovao bih svakoga da pokuša da povrati svoja dela sada, jer ako to ne učine, posle neće imati priliku“, dodao je on.

Nedostaju informacije

U međuvremenu, čak i se ako zahtevi koji sadrže potpunu dokumentaciju pojave, pitanje je da li će vlasnici moći da dobiju nazad svoja umetnička dela.

Teorijski, bivši vlasnici će dobiti kompenzaciju, tamo gde je moguće finansijsku, kroz državne obveznice.
One će imati ukupnu vrednost od 200 miliona dinara (oko 2 miliona evra), i biće izdate u tu svrhu do kraja 2014.

Ali, umetnička dela koja su sada sastavni deo kolekcija muzeja, galerija i sličnih institucija neće biti vraćena, upozorava agencija za restituciju. Veliki broj umetničkih dela nalaze se u Palati Srbija i Vladi Srbije.

Druge krase zgradu parlamenta i Narodnu banku.

Međutim, nema konkretnih informacija o tome da li građani mogu da traže neke od njih sa nadom da će ih i dobiti.

Vlasti kažu da mogu da odgovore na ovo pitanje tek ako i kada važeći zahtevi dospeju u Agenciju za restituciju.

„Agencija čuva podatke o umetničkim delima u državnom vlasništvu, ali ne znamo da li su neka od njih konfiskovana i tako prebačena u državno vlasništvo“, rekao je Nebojša Kešeljević Balkan Insajtu.

Čak i državna Direkcija za imovinu nema tačne podatke o tome koliko konfiskovanih umetničkih dela sada leže u vladinim prostorijama ili javnim institucijama.

„Pošto smo proučili registar prijavljene zaplenjene imovine, utvrđeno je da su 122 aplikacije sadržale umetnička dela uzeta od njihovih vlasnika nakon rata, ali bez ikakvih pojedinosti“, kaže Mirjana Ristić Veličković iz Direkcije.

Prema rečima Veličkovićeve, direkcija čeka da dobije dokumentaciju od Agencije za restituciju, i tada će analizirati da li su, i koja umetnička dela u objektima državne uprave.

Zahtevi za restituciju mogu biti podneti do marta 2014. Ako i posle ovog dvogodišnjeg perioda vlasnici ne podnesu dokumentaciju i zahtevaju restituciju, izgubiće sva prava na povraćaj njihe imovine.

Maja Matić neće da se zamara sa tim. „Davno sam se pomirila sa činjenicom da je naše kulturno blago nestalo. Ostale su samo uspomene“, kaže ona.

Tekst je deo produkcije projekta “Balkanska inicijativa za saradnju, razmenu i razvoj kulture (BICCED)”, koji realizuje BIRN. SEEcult.org je jedan od partnera projekta, koji finansira Švajcarski program za kulturu na Zapadnom Balkanu - SCP.