Rad na nezavisnoj sceni
Akteri civilnog sektora u kulturi u Srbiji, sa malim i neredovnim primanjima, kratkoročnim ugovorima i nesigurnim uslovima rada, uglavnom bez zdravstvenog i penzionog osiguranja, sa ogromnom produkcijom baziranom na samoeksploataciji, a uprkos svemu tome, zadovoljni svojim poslom – predstavljaju idealne radnike neoliberalne ekonomije u društvu u tranziciji, pokazuju rezultati istraživanja o položaju nezavisnih kulturnih scena i socio-ekonomskom statusu, uslovima i stilovima života zaposlenih/angažovanih u civilnom sektoru u kulturi, predstavljeni 23. marta u Medija centru, u okviru promocije novog, 5. broja Maneka, magazina Asocijacije Nezavisna kulturna scena Srbije (NKSS).
Rezultati istraživanja, koje su Centar za empirijske studije kulture Jugoistočne Evrope iz Niša i Asocijacija NKSS realizovali 2015. i 2016. godine u saradnji s partnerima iz regiona, na čelu sa dr Predragom Cvetičaninom, pokazuju da su organizacije u civilnom sektoru u kulturi u Srbiji uglavnom male – kako po broju članova, tako i po broju zaposlenih, ali i po budžetima kojima raspolažu (oko 40% ima godišnji budžet manji od 10.000 evra, a nešto više od 30% između 10.000 i 50.000 evra).
Reč je o preliminarnim rezultatima dva regionalna istraživanja, rađena na uzorku od 180 organizacija iz regiona Jugoistočne Evrope, od čega su 62 iz Srbije, kao i na uzorku od 515 ispitanika (zaposlenih i angažovanih u organizacijama civilnog sektora u domenu savremene kulture i umetnosti, ali i samostalnih umetnika, kustosa, producenata), od kojih je 130 iz Srbije.
Rezultati istraživanja pokazuju i da u više od 90% organizacija civilnog sektora u Srbiji preko polovine članova ima fakultetsko i još više obrazovanje, ali da njih oko 30% nema prihode, a oko 10% ima primanja koja su manja od 100 evra mesečno. Prosečna mesečna primanja su oko 320 evra, što je manje od plata nekvalifikovanih radnika u pojedinim javnim preduzećima.
Organizacije se finansiraju iz velikog broja izvora, što ukazuje na ogroman trud uložen u prikupljanje fondova, s obzirom na njihove male budžete. I dalje dobijaju srazmerno malo javnih sredstava koje dodeljuju različiti resorni nivoi vlasti (prosečno oko 7.000 evra godišnje), pa njihov opstanak i mogućnost za delovanje zavise od njihove kompetativnosti na konkursima međunarodnih donatora, na kojima je izuzetno oštra konkurencija.
„Kada bi naša industrija bila kompetitivna kao organizacije civilnog društva u kulturi, ekonomska situacija u zemlji bi bila mnogo bolja“, konstatovao je Predrag Cvetičanin, navodeći da mali budžeti i niske plate nisu jedini problem aktera nezavisne scene, već i nesigurnost posla, budući da svega petina anketiranih ima stalan posao, dok najveći broj radi preko ugovora o autorskom delu (27%), a gotovo polovina (44%) volontira, često bez ikakvog ugovora i bez ikakvih primanja.
Predrag Cvetičanin, Luka Knežević Strika, Vesna Milosavljević
Prema rezultatima istraživanja, 60% aktera nezavisne kulturne scene nema definisano radno vreme, polovina nema predviđen godišnji odmor ili ga ne koristi, a svega 5% nikada nije radilo prekovremeno. Čak 30% anketiranih radi i noću, a skoro 60% često ili uvek radi i preko vikenda, dok više od 40% radi i za vreme predviđenih godišnjih odmora. Za taj prekovremeni rad pritom nisu plaćeni nikad (63%) ili skoro nikad i ponekad (33%).
Najveći broj ispitanika (51,2%) navodi da je povremeno pod stresom, a više od trećine oseća izrazite posledice dugotrajnog, intenzivnog i neadekvatno plaćenog rada, od čega 12,2% smatra da im je zbog sindroma sagorevanja potrebna stručna pomoć.
Rad u civilnom sektoru u kulturi uzrokuje i određene probleme u privatnom životu - više od polovine anketiranih smatra da su im neka dobra i usluge nedostupni, da im je onemogućeno da reše stambeno pitanje, da nemaju vremena za druženje s prijateljima i porodicom, te da im posao donosi nerazumevanje okoline, pa i probleme s političkim protivnicima.
Uprkos svemu, godišnja produkcija u civilnom sektoru u kulturi iznosi više od 200 projekata i više od 2.000 pojedinačnih kulturnih programa, što znači da organizacije pojedinačno realizuju 4-5 projekata i po oko 30-40 programa godišsnje.
Iznenađujući rezultat istraživanja je i to cto je, uprkos svemu, velika većina anketiranih jako zadovoljna svojim poslom (nezadovoljstvo je iskazalo manje od 15%).
Taj paradoks najverovatnije je posledica toga što akteri nezavisne kulturne scene zaista vole to što rade, ali je to i reakcija na na situaciju u kojoj živimo.
“Srbija je ostrvo političkog klijentelizma u moru neoliebarlizma. Živimo u najgoroj mogućoj kombinaciji - sačuvali smo politički klijentelizam, zapošljavanje preko partija, zatvaranje mogućnosti iz socijalizma, a primili smo bezdušnost novog kapitalizma koji zabranjuje sindikalno organizovanje, ne garantuje nikakva prava za dužinu radnog staža i vremena, plaćanje za prekovremeni rad…”, rekao je Cvetičanin, dodajući da deo zadovoljstva aktera nezavisne scene, uprkos gotovo nemogućim uslovima rada, jeste to što su praktično “izvan tog sistema univerzlnog klijentelizma i bezdušnog kapitalizma koliko je to moguće. Ne moraju da nose pampers pelene kao radnici u Juri, pa su onda spremni da rade i 15 sati ako mogu da idu u wc po svojoj volji. Takođe, ne moraju da konstanto ćute pred gorima od sebe, jer nisu direktno zavisni od političkih partija, nego kroz ogroman rad i diverzifikaciju izvora finansiranja mogu da budu ono što je i u nazivu organizacije Nezavisna kulturna scena”, rekao je Cvetičanin.
Iako civilni sektor u kulturi ne ulazi u sferu interesovanja nosilaca vlasti, s obzirom da se radi o brojčano nevelikom delu kulturne scene (oko 3.000-3.500 ljudi u oko 150 organizacija), potencijalno je opasan primer toga da se može raditi i delovati i van dominantnog okvira partijskog klijentelizma i sistema neoliberalnog kapitalizma, zbog čega bi, kako je rekao Cvetičanin, nadležni verovatno voleli da tog dela kulturne scene, koji nije pod njihovom kontrolom, zapravo i nema. Na to ukazuje ne samo skromna finansijska podrška, već između ostalog, i nespremnost vlasti da ustupe neke druge resurse koji su neophodni nezavisnoj sceni, poput neiskorišćenog javnog prostora. Takođe, primer je poništavanje Protokola o saradnji sa NKSS za vreme ministra kulture Ivana Tasovca, iako nije obavezivao Ministarstvo ni jednim jedinim dinarom – bio je potpuno nefinansijski.
"Ako taj prividno beznačajan, a očigledan primer da se može van sistema opšteg klijentelizma, ako se to ne bude udavilo, mislim da oni percipiraju da će imati problem", naveo je Cvetičanin.
Osim rezultata istraživanja o položaju aktera nezavisne scene, koji će poslužiti za dalju analizu i preporuke za promenu kulturne politike, novi Manek sadrži i tekstove o famoznoj liniji 481 državnog budžeta, koja je namenjena dotiranju nevladinih organizacija, a u koje spadaju i sportske, verske zajednice, ali i političke stranke. Takođe, Manek istražuje da li postoje alternativni načini finansiranja nezavisne kulture, na šta se svodi korporativna podrška (kroz primere Erste banke, kompanija Telenor, Vip, Nelt...) i koje su prepreke za razvoj filantropije. Ukazuje i na niz otvorenih pitanja i dilema same scene u pogledu mogućeg funkcionisanja i delovanja - u okviru hipotetičkog, novog konstrukta, koji bi bio napravljen prema njenim merilima, rekla je na promociji kourednica Maneka Vesna Milosavljević.
O tome da li bi situacija nezavisne kulture mogla da se promeni jačom saradnjom javnog i civilnog sektora i zašto je ona važna – Manek ukazuje kroz razgovor sa prof. dr Milenom Dragićević Šešić, koja govori i o primerima dobre prakse u regionu i svetu, neophodnosti sistemskih promena i potrebi zagovaranja da do njih dođe, posebno u svetlu najavljenog usvajanja dugoočekivane Strategije razvoja kulture. Manek sadrži i intervju sa članovima inicijative Kulturnjaci 2016, koja se nizom akcija usprotivila politici sada već bivšeg ministra kulture Hrvatske Zlatka Hasanbegovića, pruživši primer mogućeg otpora radikalnim promenama u kulturnoj politici, zasnovanim na ekstremnim desničarskim stanovištima i prizemnim partijskim interesima.
Uz osvrt na još jednu odbranu Magacina u Kraljevića Marka i problem nedostatka prostora namenjenih kulturnim i društvenim aktivnostima, Manek piše i o razlozima novog okupljanja nezavisne kulturne scene Novog Sada i principima na kojima ona pokušava da napravi pomak u dijalogu s gradskim vlastima.
Poseban temat posvećen je tituli Evropske prestonice kulture, i to iz ugla Rijeke, koja je taj status dobila za 2020, te Novog Sada koji će biti EPK 2021. Kroz više osvrta i intervjua, Manek pokazuje da je pred akterima nezavisnih scena mnogo izazova, koje nameće struktura EPK kao novi prioritet lokalnih (i šire) kulturnih politika, sužavajući im i inače neveliki manevarski prostor za borbu za bolji položaj.
Posebna pažnja uredništva Maneka i ovoga puta je na grafičkom dizajnu, koji je osmislio Mane Radmanović, kao i na fotografskim prilozima, čiji su autori predstavnici same nezavisne scene, istakao je urednik fotografije Luka Knežević Strika iz foto kolektiva Belgrade Raw.
Kao i do sada, Manek će biti moguće dobiti besplatno u prostorima članica Asocijacije NKSS u Beogradu i drugim gradovima u Srbiji, a biće distribuiran i u regionu i dostupan u elektronskoj verziji na sajtu NKSS.
Peti broj Maneka objavljen je uz podršku Ministarstva kulture i informisanja Srbije.
(SEEcult.org)
