Prozivke bez reakcija

Reditelj provokativnog “Centra za pranje filmova” Srđan Knežević prozvao je predstavnike vlasti u Srbiji u vezi sa malverzacijama u domaćoj kinematografiji posle demokratskih petooktobarskih promena, a predstavljajući na 38. FEST-u to ostvarenje, koje će 26. februara biti prikazano u DKC-u, rekao je da drugu stranu cele priče nije mogao da obezbedi, iako je pokušao da stupi u kontakt sa svima na čiji su račun iznete optužbe o različitim malverzacijama.

Reditelj provokativnog “Centra za pranje filmova” Srđan Knežević prozvao je predstavnike vlasti u Srbiji u vezi sa malverzacijama u domaćoj kinematografiji posle demokratskih petooktobarskih promena, a predstavljajući na 38. FEST-u to ostvarenje, koje će 26. februara biti prikazano u DKC-u, rekao je da drugu stranu cele priče nije mogao da obezbedi, iako je pokušao da stupi u kontakt sa svima na čiji su račun iznete optužbe o različitim malverzacijama.

Kneževićev “Centar” više deluje kao sirovi materijal, nego kao završen dokumentarni film, a publika FEST-a videće ga u skraćenoj, jednoiposatnoj verziji, koja je dobrim delom zasnovana na medijskim izveštajima o problemima filma u Srbiji proteklih deset godina, kao i na razgovorima sa filmskim autorima, predstavnicima određenih institucija, novinarima...

Knežević je rekao na konferenciji za novinare da je svestan da tim filmom neće ništa promeniti, jer smatra da su određeni ljudi zauzeli pozicije i njih će se držati, te da je stvarna promena moguća tek kada se uspostave jasna pravila u domaćoj kinematografiji, o čemu govore i gotovo svi učesnici njegovog filma. Istovremeno, zahvalio je Direkciji FEST-a što je imala hrabrosti da uvrsti njegov film u program.

Između ostalih, u Kneževićevom “Centru za pranje filma” pojavljuju se reditelji Želimir Žilnik, Slobodan Šijan, Goran Paskaljević, scenarista Gordan Mihić, novinarka Radio Beograda Marina Đurašković, direktor Jugoslovenske kinoteke Radoslav Zelenović, pojedini predstavnici nekadašnjeg Instituta za film, koji je pretvoren u Filmski centar Srbije (FCS)...

FSC je i u posebnom fokusu Kneževićevog filma koji sugeriše da je ta ustanova napravljena radi pranja novca. Knežević se osvrće i na neke druge postupke nove vlasti u poslednjih desetak godina, kao što je omogućavanje privatizacije bioskopa i praktično uništavanje bioskopske mreže u Beogradu i Srbiji, kao i finansiranje određenih filmova van konkursa zbog navodnog “posebnog značaja za državu”, kao i postavljanje najčešće nestručnih, ali stranački podobnih ljudi u upravne odbore institucija u oblasti filma.

Takođe, u filmu se ukazuje na nemar u vezi sa filmskim fondom u Vojvodini, a posebno i na netransparentnost u vezi sa trošenjem budžetskih sredstava za podršku proizvodnji filma, kao i sa pokretanjem nacionalnog Filmskog festivala Srbije “Cinema City” u Novom Sadu, od koga se već naredne godine od odustalo i organizacija je prepuštena Exitu.

Povodom zamerki novinara FEST-a što u filmu nema izjava nikoga od prozvanih, Knežević je rekao da je pokušao da stupi u kontakt sa svima i utrošio mnogo vremena na to, ali su čak i razgovori koje je uspeo da zakaže otkazivani.

Iako se njegov film mahom sastoji od novinskih isečaka i drugih medijskih izvora iz proteklih desetak godina, budući da je o mnogim temama kojima se bavi i do sada izveštavano, Knežević je zamerio novinarima što se ne bave istraživačkim novinarstvom i ocenio da nemaju dovoljno hrabrosti.

“Centar za pranje filma” već je prikazan prošle jeseni u Kinoteci i Domu kulture Studentski grad, ali je privukao malu pažnju i medija i ljudi koji se u njemu pominju. Nije se pojavio ni bilo ko iz tužilaštva, a prema rečima Kneževića, rečeno mu je potom da sastavi tužbu i pošalje.

Kostur Kneževićevog filma zasnovan je na tezi da je stvaranje FCS-a i dovođenje Đorđa Milićevića za prvog direktora bila zapravo svojevrsna ujdurma nadležnih kako bi se njime manipulisalo.

Prema navodima Kneževića, Milićević je predstavljen svojevremeno u javnosti kao uspešni scenarista sa iskustvom u Americi, a ispostavilo se da je bio samo koscenarista u jedinom američkom filmu koji je pritom bio neuspešan.

Knežević je rekao i da sa Milićevićem nije uspeo da stupi u kontakt, te da misli da je u međuvremenu i pobegao iz zemlje.

Milićević je, inače, podneo ostavku na mesto direktora FCS-a par dana uoči početka vreme prvog festivala Cinema City, a u šturom saopštenju nisu navedeni konkretni razlozi, dok je u medijima spekulisano da je reč o neslaganju sa tadašnjim ministrom kulture Vojislavom Brajovićem. Brajović je, nakon što je vlada verifikovala Milićevićevu ostavku i postavila za v.d. direktora FCS-a Miroljuba Vučkovića, izjavio da se institucija FCS-a ne dovodi u pitanje.

Povodom festivala Cinema City, Knežević u filmu proziva i tadašnjeg predsednika UO FCS-a Dragana Bjelogrlića, zbog nepostojanja celovitog uvida u trošenje sredstava za tu nacionalnu manifestaciju.

U Kneževićevom filmu se, između ostalih, pojavljuje i bivši ministar kulture Branislav Lečić, koji kaže da je verovao da je Milićević imao neko svetsko iskustvo i da je zato smatrao da je njegov izbor dobar.

O vremenu nastanka FCS-a govori i Gordan Mihić, koji se i zalagao za njegovo osnivanje, ali je odbio da preuzme direktorsku funkciju, navodeći da se nije ni angažovao radi fotelje. Pitali su ga potom, kako je naveo u filmu, da li bi njegova ćerka bila zainteresovana... Mihić je zamerio pojedinim kolegama što su svojevremeno gomilali funkcije u raznim komisijama, umesto da, kao uspešni i talentovani filmski autori, budu primer drugima i prihvate se posla samo u jednom od takvih tela.

Između ostalog, u Kneževićevom filmu prozvan je i bivši ministar kulture i funkcioner SPO-a Dragan Kojadinović, jer je u vreme njegovog mandata Institut za film preseljen iz Čika Ljubine ulice, a u javnosti se spekulisalo da je prostor Instituta dodeljen nekoj agenciji rodbine Danice Drašković, supruge lidera SPO-a Vuka Draškovića.

Prema rečima Kneževića, pokušao je da razgovara tim povodom sa Draškovićem, ali su sastanci otkazivani.

Između ostalog, u filmu ukazuje i na problem podrške pojedinim filmovima van konkursa, na osnovu diskrecionog prava ministra kulture koje je uvedeno za vreme mandata Kojadinovića. Kao primer se posebno navodi podrška snimanju filma “Sveti Georgije ubiva aždahu” Srđana Dragojevića pre par godina.

Takođe, film govori i o problematičnoj privatizaciji bioskopa, posebno o mreži “Beograd filma” sa 15-ak dvorana, koji je 2007. godine prodat Nikoli Đivanoviću za nešto više od 700 miliona dinara.

Knežević je rekao da je Đivanović bio svojevremeno saradnik ministra Mlađana Dinkića, ali da ni sa njim nije uspeo da zakaže razgovor povodom filma, iako je načelno bilo spremnosti.

Kneževićev film govori i o problemu koji je Jugoslovenska kinoteka imala sa novim vlasnikom hotela “Union”, koji je želeo da uzme i deo zgrade u kojoj se nalazi njen muzej. Reč je, inače, o nacionalizovanoj imovini, pa su čelnici Kinoteke kontaktirali naslednicu originalnog vlasnika zgrade koja im je obećala podršku ukoliko bi došlo do suđenja sa novim vlasnikom “Uniona”.

Takođe, Knežević ukazuje u filmu i na malverzacije sa filmskim fondovima u Novom Sadu, za čije čuvanje je odvajan novac iz pokrajinskog budžeta, a završavali su u izuzetno lošim uslovima u vojnim skladištima ili pojedinim fabrikama, pa su čak i radnici Neoplante postavljali to pitanje nadležnima, ali još uvek nema reakcija.

Knežević je rekao i da je, na osnovu Zakona o dostupnosti informacijama od javnog značaja i naloga kancelarije poverenika Rodoljuba Šabića, tražio od Ministarstva kulture svu dokumentaciju o utrošenim sredstvima za proizvodnju filmova od 2000. do danas, ali da još nije uspeo da dođe do tih podataka, iako su ljudi u Ministarstvu bili raspoloženi da izađu u susret tom zahtevu.

Prema rečima Kneževića, ima još mnogo neiskorišćenog snimljenog materijala, jer je film skraćena verzija u odnosu na prvobitnu ideju da napravi mini TV seriju. Međutim, još nije našao zainteresovanog emitera.

Kneževićev film deo je programske celine “Činjenice i slagalice” 38. FEST-a, koji će biti završen 28. februara, a obuhvata ukupno 64 filma iz tridesetak zemalja.

Rođen 1957. u Beogradu, Knežević je diplomirao na Fakultetu dramskih umetnosti 1979. godine, a magistrirao 1986. na Filozofskom fakultetu, dok je doktorat u oblasti filmologije stekao 1992. Autor je oko 50 radova na polju filmske nauke, član Akademije filmske umetnosti i nauka u Beogradu i Akademije nauka (odsek za film i pozorište) u Crnoj Gori, a prvi dugometražni dokumentarni film bio mu je “Most razumevanja”.

Knežević je i scenarista “Centra za pranje filmova”, a uradio je i montažu s Nikolom Stanišićem i Igorom Toholjem.

Sajt FEST-a je www.fest.rs, a program se nalazi i u Kalendaru Portala za kulturu jugoistočne Evrope SEEcult.org

V. T. / SEEcult.org