Preminuo Puriša Đorđević
Doajen srpske i jugoslovenske kinematografije Mladomir Puriša Đorđević, svestrani i neumorni reditelj i scenarista, preminuo je 23. novembra u Beogradu u 99. godini, javila je Radio-televizija Srbije.
Đorđevićev opus broji više od 18 dugometražnih igranih filmova, pet TV filmova i više od 50 kratkih igranih i dokumentarnih, a posebno je čuvena njegova antiratna tetralogija "Devojka", "San", "Jutro" i "Podne" iz 60-ih godina, koja je osvajala 1960-ih godina nagrade i na svetskim festivalima. Objavio je tri drame, deset romana, dobio pregršt domaćih i međunarodnih nagrada - od Venecije, preko Moskve do Rio de Žaneira.
Bio je autor specifčne poetike, duha i šarma, ali i kritičar režima. Smatran je i disidentom, a njegov film "Pavle Pavlović" (1975) završio je u bunkeru.
Opisivan je kao autor koji je učvrstio anarhičnu, fragmentarnu dramaturgiju u jugoslovenskoj kinematografiji, uspevši da spoji iskustva ruskih filmskih čudotvoraca, Ejzenštajna, Dovženka i Vertova s poetikom Godara, Renea, Roba Grijea. Iako je stvarao paralelno sa autorima crnog talasa, tvrdio je da nije pripadao tom pokretu.
Rođen 6. maja 1924. godine, Đorđević je uoči početka Drugog svetskog rata bio član SKOJ-a, a ubrzo je pristupio partizanima. Zarobljen je i poslat u Zavod za prinudno vaspitanje omladine u Smederevskog Palanci. Posle rata počeo je da radi kao novinar u Politici, a potom je postao urednik Filmskih novosti i kasnije počeo i da režira dokumentarne filmove.
Foto: Fest 2021.
Rad na igranom fimu je i započeo temom Drugog svetskog rata. Prva četiri njegova igrana filma: “Devojka” (1965), “San” (1966), “Jutro” (1967) i “Podne” (1968), žanrovski su određena temom rata, a povezuje ih i specifičan autorski izraz baziran na dramaturgiji montažno povezanih fragmenata, izveden kombinacijom rediteljskog i montažnog postupka koji se oslanja, pre svega, na metaforične dijaloge i ekspresivnu muzičku podlogu.
Prema rečima Đorđevića, hteo je da ispriča sudbinu svoje zemlje.
“Ja sam, idući kroz život, naglo, u jednom strašnom montažnom rezu, ušao u rat: svojim očima gledam rat iako u njemu ne učestvujem organizaciono, nisam član partije, ne odazivam se ustanku. Ali se rat često okreće prema meni i ja se ponašam kao režiser prema ratu. Šta je bila moja ideja? Hteo sam da ispričam sudbinu moje zemlje. Počeo sam sa ljubavnom pričom, koja se završava ‘Snom’, koji se ne završava ‘Jutrom’, koje je i rat i mir u ratu. Naravno, šta je sledeće bilo najveće što se desilo u našoj zemlji, jeste bio sukob Tita i Staljina. To je bila jedna vrlo delikatna tema”, naveo je svojevremeno Đorđević o ranom opusu.
Foto: FAF, 2014.
Đorđević je dobitnik mnogobrojnih priznanja, među kojima je Zlatna arena u Puli za režiju filma "Jutro" (1967), nagrada za životno delo Udruženja filmskih kritičara FIPRESCI Srbija (2012), Sretenjski orden drugog stepena za naročite zasluge u oblasti filmske umetnosti povodom Dana državnosti Srbije 2016. godine, nagrada Festivala filmskog scenarija u Vrnjačkoj Banji za film "Tango je tužna misao koja se pleše" (1997), Orden Vuka Karadžića...
Dobitnik je i Nagrade za buduće filmove Kustendorfa 2020. godine, Filmski festival u Sopotu 2019. mu je uručio nagradu za životno delo, koju je dobio 2014. godine i od Festivala autorskog filma u Beogradu. Nagrađivan je i na festivalima i u Veneciji, Puli, Rimu, Moskvi…
Dobitnik je i počasne nagrade "Beogradski pobednik" 49. Festa 2021. godine, u okviru kojeg je održao i predavanje o reditelju Sergeju Mihajloviču Ejzenštajnu, inspirisan njegovim radom uoči Drugog svetskog rata.
Nagrada Beogradski pobednik, koja mu je uručena na svečanom otvaranju 49. Festa, prijatno ga je iznenadila: "Dugo nisam imao odnos sa ovim festivalom. Iz prostog razloga što ni oni nisu imali razlog da se sretnu sa mnom. U međuvremenu, ja živim dobro. Neprijatno mi je što sam na Đurđevdan, 6. maja, dobio još jednu godinu. Rođen sam, da l’ da kažem, 1924. godine“, rekao je tada Đorđević, neumorno prisutan na filmskoj sceni više od sedam decenija.
Kako je dodao, upamtio je sve filmove između 1930. i 1940. godine, ali zatim, za vreme okupacije, nije išao u bioskop. Prisećajući se mladosti u vreme Drugog svetskog rata, pomenuo je i rodni Čačak, bavljenje sportom, svog tadašnjeg psa Džekija, crveni šal koji je nosio, kao i hapšenje od strane Gestapoa, te odlazak u partizane...
Đorđević je ispričao kako mu je 1967. godine u Moskvi, gde su se prikazivali njegovi čuveni filmovi "Devojka“ i "San“, direktor jedne biblioteke otkrio dela Ejzenštajna sabrana u "četiri debele knjige, četiri kile“, sa svim zapisima velikog reditelja, biografijom, scenarijima, knjigama snimanja, predavanjima, fotosima... "Od 1967. čuvam te knjige kao jednu od najvećih dragocenosti“, rekao je Đorđević, koji je pročitao i svoj esej o delu Ejzenštajna i njegovom radu u osvit Drugog svetskog rata, posle pakta Hitlera i Staljina o nenapadanju. Taj tekst u Đorđevićevom stilu kombinuje poetske slike i kritičke opaske.
Đorđević se 1960. godine oženio glumicom Milenom Dravić, od koje se kasnije razveo. Iz drugog braka ima ćerku Lidiju.
*Naslovna fotografija: Fest
(SEEcult.org)
