Preminuo David Albahari
Nagrađivani pisac i prevodilac David Albahari, jedan od najznačajnijih i najprevođenijih autora u Srbiji i regionu, preminuo je u 76. godini u Beogradu posle duže bolesti.
Albahari je autor više od 30 romana, zbirki priča i eseja, prevedenih na dvadesetak svetskih jezika.
Rođen u Peći 1948. godine, Albahari je prvu knjigu - zbirku priča “Porodično vreme”, objavio 1973. godine, u izdanju Matice srpske. Prvi roman, "Sudija Dimitrijević", objavio je 1978, u izdanju Narodne knjige.
Među njegovih petnaestak romana je i “Mamac”, za koji je dobio NIN-ovu nagradu za najbolji roman 1996. godine, kao i nagrade “Balkanika”, “Most Berlin” i nagradu Narodne biblioteke Srbije.
Za roman “Pijavice” dobio je Nagradu grada Beograda (2006). Za knjigu priča “Opis smrti” (1982) dobio je Andrićevu nagradu, za zbirku priča “Pelerina” (1993) nagrade “Stanislav Vinaver” i “Branko Ćopić”, a za knjigu priča "Svake noći u dugom gradu" Vitalovu nagradu (2008).
Dobitnik je, između ostalog, i međunarodne nagrade za književnost “Aleksandar Tišma” - za roman “Danas je sreda” u izdanju kuće Schoffling (2020) i prevodu Mirjane i Klausa Vitmana na nemački, kao i nagrade za moderni umetnički senzibilitet Fonda "Todor Manojlović" za 2015. godinu.
Opisivan kao stvaralac insipirisan različitim poetikama i tradicijama (od Foknera do Apdajka i Karvera, od Beketa do Pintera, od Bernharda do Handkea), Albahari je i preveo veliki broj knjiga priča, pesama i eseja istaknutih američkih, britanskih, australijskih i kanadskih pisaca, uključujući Sola Beloua, Vladimira Nabokova, Margaret Etvud, Isaka Baševisa Singera i Tomasa Pinčona. Preveo je i dramske tekstove Sema Šeparda, Keril Čerčil, Sare Kejn i Džejsona Šermana.
Albahari na dodeli nagrade DKSG-a za najbolju nefikcijsku knjigu 2021. godine, koju je dobio za “Knjigu o fotografiji” sa koautorom Žarkom Radakovićem, foto: Anđela Dabić
Albahari je od 1973. do 1994. godine radio u redakcijama više časopisa i izdavačkih kuća (Vidici, Književna reč, Pismo, Kulture Istoka, Politika, edicija Prva knjiga Matice srpske...).
Početkom 90-ih bio je predsednik Saveza jevrejskih opština Jugoslavije.
Preselio se sa 1994. godine sa porodicom u Kanadu, ali je ostao prisutan na domaćoj sceni. Od 2012. godine ponovo je živeo u Beogradu.
Albahari je bio član Srpske akademije nauka i umetnosti van radnog sastava, kao i član Srpskog PEN centra i Srpskog književnog društva.
Osnovu za svoje pripovetke, kako je svojevremeno izjavio, nalazio je u sumnji u mogućnost pripovedanja ili, još bolje, u sumnji da jezik izražava našu pravu stvarnost, da govori jedinu istinu.
"Ako odatle napravim još jedan korak, onda stižem do apsurda da upotrebljavam jezik da bih izrazio sumnju u upotrebu jezika. Nema, naravno, drugog načina. Jezik je konvencija na koju smo svi osuđeni, ali koju – ma koliko bili njom nezadovoljni – moramo da prihvatimo. Moj novi životni prostor još više podstiče moju sumnju u jezik, ali, donekle paradoksalno, i moje verovanje u jezik, pogotovo što je jezik kojim pišem sada okružen sasvim drugim jezikom. S druge strane, udaljenost od naših prostora navela me je da se tom prostoru približim upravo u onoj ravni koju najmanje volim: u ravni istorije. Međutim, taj boravak me je podstakao da najviše razmišljam o mogućnostima i nemogućnostima prelaska iz jedne kulture u drugu, iz jezika u jezik, iz osećaja pripadnosti u osećaj izgnanstva", naveo je Albahari u razgovoru sa Mihajlom Pantićem. Knjige koje je napisao, kako je naveo, govore o njegovim bolovima i radostima, o nastojanjima da shvati svet, da se snađe u lavirintu svesti, da otkrije strukturu jezika, da na trenutak bude neko drugi ili upravo onaj koji jeste, i – gledano iz te perspektive – čine ga srećnim.
Albahari je veliku pa\nju pridavao i prevodilaštvu, a kako podseća Udruženje književnih prevodilaca Srbije, smatrao je da nije pisac koji prevodi, nego da je "prevodilac koji piše".
"Smatram da je prevodilaštvo profesija, a da je pisanje za mene jedan lep hobi. Kao sakupljanje poštanskih maraka. Čovek sakuplja marke i piše priče – to su dva lepa hobija. Dugo sam bio samo član Udruženja prevodilaca, a nisam bio član Udruženja književnika. U tom prevođenju, sebe ubrajam u grupu informativnih prevodilaca. Onih, dakle, prevodilaca koji prevođenje smatraju upravo načinom uvođenja nepoznatih elemenata književnosti u svoju kulturu. Katkad i po cenu kvaliteta prevoda, jer se prevodi sa manje prevodilačke strasti nego što to čine prevodioci tipa Vinavera, Kolje Mićevića, Baneta Živojinovića, prevodioci koje nazivam velikim jer su prevodili klasična dela, održavali jezik, oživljavali ga. Mene je uvek zanimala informacija. Kada sam počeo aktivnije da se bavim prevođenjem, shvatio sam da postoji veliki prazan prostor u oblasti kratke priče. Zanimljivo je da su prevodi pesničkih knjiga pratili savremene tokove, ali je proza bila u zaostatku i ja sam tu našao svoj prostor koji nekoliko godina niko drugi nije popunjavao. Tako sam se odlučio za autore koji nisu ovde bili prisutni. Reagovao sam kao čitalac i prevodio sam one koji su se meni dopadali, i mislim da nisam uvek pogodio. Bilo je to prevođenje po srodnosti koju sam osećao”, naveo je svojevremeno Albahari.
_ _ _
Albaharijeva dela - romani: Sudija Dimitrijević (1978), Cink (1988), Kratka knjiga (1993), Snežni čovek (1995), Mamac (1996), Mrak (1997, 2008), Gec i Majer (1998), Svetski putnik (2001), Pijavice (2006), Ludvig (2007), Brat (2008), Ćerka (2010), Kontrolni punkt (2011), Životinjsko carstvo (2013), Danas je sreda (2017), Pogovor, diktirani roman (2021); zbirke priča: Porodično vreme (1973), Obične priče (1978), Opis smrti (1982), Fras u šupi (1984), Jednostavnost (1988), Pelerina (1993), Izabrane priče (1994), Neobične priče (1999), Drugi jezik (2003), Senke (2006), Svake noći u drugom gradu (2008), Male priče (2013), Propuštena prilika (2013), 21 priča o sreći (2017); knjige eseja: Prepisivanje sveta (1997), Teret (2004), Dijaspora i druge stvari (2008); Ljudi, gradovi i štošta drugo (2011), Knjiga o muzici (2013), sa Žarkom Radakovićem, Knjiga o fotografiji (2021), sa Žarkom Radakovićem; knjiga drama: Tri drame (2013); knjige za decu: Ema i jež koji nestaje (2008), sa Dušanom Petričićem, Lažne bajke (2020), sa Mirjanom Ognjanović, ilustrovao Slavko Krunić.
*Naslovna foto: Wikimedia, CC BY 2.0
(SEEcult.org)