Preispitivanje mentaliteta

Crnogorski reditelj, scenarista i producent Ivan Marinović, čiji će debitantski igrani film "Igla ispod praga” imati beogradsku premijeru 12. decembra u Sava centru, govori u intervjuu za SEEcult.org o napornom procesu obezbeđivanja finansijskih sredstava za snimanje filma i izazovima na tom putu, značaju scenarija za angažovanje etabliranih glumaca, kao i ličnoj potrebi da analizira mentalitet ljudi sa ovih prostora.

Svetska premijera Marinovićeve crnohumorne priče iz malog mesta u Boki Kotorskoj, sa regionalnim glumačkim ansamblom, bila je proteklog leta u međunarodnom takmičarskom programu Sarajevo Film Festivala. “Igla ispod praga” je crnogorski kandidat za Oskara, a snimljena je u koprodukciji sa Srbijom.  

- Vaš film je vrlo dugo nastajao. Zašto su bile potrebne četiri godine od ideje do premijere?

I. M: To je normalan put. Meni je čudnije kada vidim da su već na repertoaru filmovi snimani ove godine. Ono što mene zanima jeste autorski film koji mora da prođe svoj ciklus razvoja. Ja sam tome veoma temeljno pristupio - na scenariju sam radio od kraja 2012. Bili smo na Berlinalu na Script Stations-u, tamo su nas skautovali za prestižnu radionicu Jerusalim Film Lab koja omogućava da se film predstavi direktorima fondova, selektorima festivala. To je izuzetan poligon, ali i princip za razvoj, jer sam radio sa vrhunskim mentorima koji su insistirali na novim rukama scenarija da bi projekat bio kvalitetan.

- Kako ste sklopili finansijsku konstrukciju?

I. M: Posle završetka scenarija sve vezano za finansiranje je, naravno, patnja. Osnova ovog filma je u Crnoj Gori, pa je finansiran od Ministarstva kulture Crne Gore, skromno. Onda smo i od Filmskog centra Srbije dobili neka sredstva. Morao sam puno kao producent da radim na terenu da omogućim da to malo novca što imamo uložimo u glumce, u ono što je u slici, a ne ono što je iza slike. Tako da je to bio naporan i dugotrajan proces, dok je samo snimanje proteklo fenomenalno. Zatim je bilo potrebno vreme za montažu. Ona čini rukopis jednog filma i ne može joj se pristupiti kao nečemu što se obavi za sedam dana.

- Zašto ste se odlučili za koprodukciju i regionalnu glumačku podelu?

I. M: Razlog za koprodukciju nije bio finansijski, nego organski. To je inače veliko pitanje koje je vezano za evropski film danas. Mnogo se kalkuliše o tome koje elemente uzeti iz koje zemlje da bi se napravila finansijska konstrukcija. Producenti su skloni toj vrsti kalkulacije da bi se filmovi izveli do kraja, ali to donosi mnogo umetničkih kompromisa. Ja nisam imao taj problem zato što sam prvo tražio glumce, tražio sam svuda one koji mogu da odgovore zadacima iz scenarija. Bio sam otvoren. Onda sam gledao šta imam od toga što želim i pokušavao da preko toga napravim koprodukciju, znači na organski način. Recimo, za Nikolu Ristanovskog sam od početka pisao lik. Toni Kitanovski je od početka bio u priči kao kompozitor. Međutim, to nije bilo dovoljno da nas Makedonija podrži, ali ja sam ostao pri tim izborima, jer sam verovao da oni doprinose projektu. Posle je bio gotovo skandal u Makedoniji sa puno pitanja zbog čega nismo dobili podršku, jer već deset godina Makedonija nije imala film u Sarajevu u glavnom takmičarskom programu. Pitali su ljudi - finasirali su toliko projekata, zašto nisu ovaj u kojem imaju glavnog glumca i kompozitora.

- Uz Nikolu Ristanovskog, u ekipi su Bogdan Diklić, Seka Sablić, Ljuba Bandović (Srbija), Leon Lučev (Hrvatska), Mirko Vlahović (Crna Gora)… Kako ste kao debitant uspeli da angažujete sve te poznate glumce?

I. M: Scenario ih je privukao. Nema mnogo kvalitetnih scenarija u opticaju, a iskusni glumci umeju da prepoznaju dobar lik, dobru situaciju, dobru priču i tako su meni dali poverenje. Istina, to je i za mene bilo veliko pitanje - kako ja da radim sa tim ljudima. Međutim, od prvog dana sam osetio da moj autoritet postoji, da su mi dali poverenje i da prate to što tražim od njih. Tako da je rad prošao izuzetno, naravno uz mnogo njihovog doprinosa. To su ljudi koji vole da improvizuju i sa kojima ja volim da improvizujem, pa je period snimanja bio stvarno fantastičan.

- Inostrana kritika opisuje Vaš film kao kombinaciju gorko-slatke komedije i naturalističke drame. Kako biste ga Vi odredili u žanrovskom pogledu?

I. M: To je dramedija, nešto između komedije i drame. Komedija je stvar koja adresira intelekt i uz jednu dozu besa ti omogući da se smeješ određenim stvarima. Međutim, ja sam pisao priču o likovima koji su me inspirisali dok sam odrastao, imao sam tačnu ideju ko su ti ljudi, tako da nisam otišao u karikaturu, nego sam pokušao da od njih napravim pune, zaokružene likove. Zato je tu jedna ozbiljnija crta u priči koja ti omogući da osetiš empatiju prema njima i da te film na kraju dirne. Zbog toga je to miks žanrova.

Tematski, film se bavi jednim sveštenikom koji je pomalo mizantrop i koji je na pragu da bude isteran iz sela. Počelo je tako što sam čuo anegdotu o sahrani neke žene bez bliže rodbine, kada su seljani doveli orkestar, provocirali popa i napravili kompletan haos na vrhu brda koje gleda na ulaz u zaliv. Dakle, jedan idiličan pejzaž i onda apsurdni, neverovatni sukob na sahrani. Odatle je krenulo moje pitanje - zamisli sudbinu tog čoveka, njegov posao je da ljubi bližnjeg svoga, a niko mu to zaista ne uzvraća, kako se on nosi sa tim, a šta ako to zaslužuje, ako je ciničan, ako im govori sve što misli u lice… Ta vrsta  pitanja i preispitivanja našeg mentaliteta i sredine je poslužila kao temelj za film. S obzirom da se bavim svojim zavičajem, bilo je tu mnogo motiva, likova, anegdota koje su na taj način ušle u priču.

- Šta znači naslov “Igla ispod praga”?

I. M: Pokušao sam da uđem u srž našeg mentaliteta i da, analizirajući ga, postavim pitanje zbog čega je to tako. Naslov je metafora. Igla se stavlja ispod praga crkve da veštica ne može da izađe, da se vrti u krug sve dok je sveštenik ne izvede van, a ja pokušavam da odgonetnem šta je to što nas drži da se vrtimo u krug i da ne možemo da izađemo napolje. Pokušavam da demistifikujem stvari i da taj mentalitet objasnim - šta su njegove dobre, šta loše strane, ali bez podsmevanja.

- Kako je do sada reagovala publika u regionu?

I. M: Prikazali smo film posle Sarajevo Film Festivala u Herceg Novom, Podgorici, na festivalu Cinedays u Skoplju… Bilo je i nekoliko zatvorenih projekcija u Beogradu, a i vani. Svuda su reakcije bile identične. Priča je, koliko god autentična i lokalno utemeljena, i dalje prilično univerzalna. Sve je zasnovano na liku sveštenika Petra, njegovi problemi i situacije su nešto sa čim svako može da se identifikuje. Ne očekujem da reakcije u bioskopima budu različite, štaviše, mislim da svi u regionu mogu jednako da prihvate ovu priču.

Međutim, imao sam nedoumice u vezi sa inostranstvom dok sam pisao scenario. S obzirom da je priča na nekom nivou toliko lična, nisam razmišljao šta je politički aktuelno danas, šta će festivali da vole i traže, već sam pisao ono što me je inspirisalo, a onda sam povremeno pomišljao na to koga će ovo da zanima – neki pravoslavni sveštenik na nekoj tamo Luštici u Boki. Ipak, na prezentaciji u Izraelu, na kraju radionice, publika je reagovala fenomenalno na promo-video. Prigrlili su sve, smejali se i tu sam razbio bojazni da li je previše lokalni film.

- Pripadate mladoj generaciji koja nije bila u prilici da upozna nekadašnju Jugoslaviju. Kako ste se osećali gostujući na festivalima u Sarajevu i Skoplju, da li ste imali utisak da ste u inostranstvu?

I. M: Ne osećam tu vrstu granica između eks-ju zemalja. Mislim da je to uslovljeno i time što sam, iako jesam donekle zapamtio Jugoslaviju, dugo živeo vani, u Italiji, a posle toga studirao u Pragu. Samim tim, moja životna dinamika uvek je okrenuta ka vani, ka upoznavanju i prijateljstvu sa ljudima sa svih strana sveta, tako da se apsolutno na Balkanu osećam kao kod kuće. Ako sam prevazišao probleme u svim stranim zemljama, na stranim jezicima, zašto se ne bih dobro osećao sa ljudima sa kojima se perfektno razumem, kad pričamo isti jezik.

Posle beogradske premijere, “Igla ispod praga” prikazivaće se u Srbiji u distribuciji kompanije “Fame Solutions”.

(SEEcult.org)