Potrebna revolucija u upravi

Srpskoj kulturi je potrebna revolucija u upravi

Srpskoj kulturi je potrebna revolucija u upravi

Direktorka beogradskog pozorišnog festivala BITEF traži da se prekine sa praksom političkih naimenovanja, da se uvede više profesionalnog vođstva i da se umesto oslanjanja na državne fondove pređe na obezbeđivanje nezavisnog finansiranja.

*Piše: Jovan Ristić

Previše visokih pozicija u kulturi u Srbiji dodeljuju se političkim kandidatima umesto profesionalnim mendžerima sa iskustvom u upravljanju i obezbeđivanju sredstava, kaže Jelena Knežević, izvršni direktor pozorišnog festivala BITEF.

Ministar kulture Republike Srbije Nebojša Bradić pozvao je kulturne ustanove da bude konkurentnije i da razvijaju sopstvene veštine namicanja sredstava umesto što se oslanjaju na državu da im obezbedi novac.

Kneževićeva, međutim, ističe da je ovaj ambiciozni cilj daleko. Ne postoji prelazna strategija koja bi dovela do takve promene a aktuelna hijerarhija u pomenutim ustanovama se opire promenama.

Šačica profesionalnih menadžera koja je nekako uspela da se dokopa vrha mora da se izbori sa jednim drugim faktorom, dodaje ona, a to je dugoročna politička i ekonomska nestabilnost Srbije, koju je nedavna svetska kriza dodatno pogoršala.

Kneževićeva, 28, radi za BITEF, jedan od najcenjenih pozorišnih festivala u svetu, od 2004. godine. Stalan je član tima od 2007. godine, a izvršni producent je postala 2008.

Upitana koliko je Srbija blizu profesionalnog upravljanja kulturom o kojem govori ministar, Kneževićeva kaže da je neophodna strategija koja bi pomogla organizacijama da se prebace sa starog sistema koji je finansirala država na ovaj novi, zahtevniji.

„Ali, ne vidim mnogo znakova sistemskog i kontinuiranog pristupa; imam osećaj da o njemu niko ni ne razmišlja“, kaže ona.

„Radnici ovih džinovskih državnih ustanova ponašaju potpuno nemarno i arogantno. U okruženju gde 99 posto ustanova finansira država, niko ne oseća nikakvu odgovornost, ili ne može da se pozove na odgovornost, za bilo kakve greške i njihove posledice“, dodaje ona.

„Ovi stalni stalni zaposleni znaju da im je posao osiguran i zašto bi se onda mučili da sami pronalaze sredstva ili naprave kvalitetnu pozorišnu predstavu?“, pita se ona.

„S druge strane, ne možete prosto zahtevati da ove ustanove odjednom usvoje menadžerski pristup a da im ne date vremena da se prilagode.“

„Ako samo kažete: nećemo vas više finansirati, od sada pa nadalje se sami snalazite - ako ih prepustite samima sebi – to neće uspeti“.

Kneževićeva, koja je postala vrhunski menadžer sa 25 godina, zna koliko je njena karijera neobična u Srbiji.

„Dobila sam priliku da upravljam velikim kulturnim sistemom koji nije ustanova, ali je veoma ozbiljan projekat“, priseća se ona.

Malo je njenih kolega koji su diplomirali produkciju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu kojima se ukazala slična prilika.

„Većina aktuelnih administratora u umetnosti su dobro poznati umetnici ili prominentni ljudi bez pravog obrazovanja u menadžmentu i produkciji“, tvrdi ona. „I nema mnogo mogućnosti da se promeni trenutna kadrovska struktura“.

Da bi se prevazišla ova gotovo urođena inercija sistema, neophodna je radikalna promena u upravljanju velikim telima u kulturi koja su finansirana od strane države, kaže Kneževićeva. „Morate da otvorite nova radna mesta i zaposlite profesionalne menadžere i producente“.

"Pod dva, morate da naučite ljude koji trenutno vode ove ustanove kako se upravlja, obezbeđuju sredstva i producira“, dodaje ona.

Kneževićeva kaže da se premalo radi na ohrabrivanju i nagrađivanju pojedinaca ili firmi koji ulažu u kulturu, što rezultira time da mnogi od njih izbegavaju svoje obaveze.

„Veoma je važno nagrađivati investitore i donatore, da bi se osećali kao da su zaista imali koristi od toga“, naglašava ona.

Pre nekoliko godina, dodaje ona, ministarstvo kulture je dodelilo specijalnu nagradu za najbolje partnerstvo između sponzora i sponozorisanog kulturnog događaja. Ali, eksperiment nije ponovljen.

„Ministarstvo treba da primeni širok dijapazon pomoćnih mera da bi promovisao takva partnerstva, uz veliku medijsku pažnju“, kaže Knežević.

Bez profesionalnije menadžerske kulture, vodeće kulturne ustanove u Srbiji postaće sve manje sposobne da privuku strana imena u Beograd, strahuje Kneževićeva.

„Stvari nisu toliko teške ako imate posla sa zemljacima kao partnerima; ako vaše uplate kasne, oni znaju zašto je to i mogu da razumeju“, kaže ona.

„Ali, kada imate partnere iz inostranstva, tu nastaju nevolje. Stranci su naučeni na dugoročno planiranje, a mi to nemamo“.

„Profesionalni standardi u inostranstvu su drugačiji, a kada poredite inostrane standarde sa domaćim, shvatate da domaći ne funkcionišu“.

Čak i organizacija koja je tako velika i iskusna kao BITEF ima problema u radu sa stranim partnerima, priznaje ona.

„Partneri žele potvrdu dve ili tri godine unapred ako želimo da zakažemo pozorišnu predstavu ili da uložimo u predstavu kao koproducenti“, objašnjava ona.

„Ali, mi to ne možemo da uradimo zato što državni fondovi, koji sačinjavaju većinu našeg budžeta, potiču iz jednogodišnjeg sistema planiranja, a mi ta sredstva dobijamo tek četiri meseca pre početka Festivala“.

I na kraju, od 2008. godine, planiranje je postalo još teže kao rezultat svetske ekonomske krize.

Zbog problema Srbije sa budžetom, budžet BITEF-a skresan je za gotovo trećinu u samo tri godine, sa 643.000 eura 2008. godine na 462.700 2009. godine, a zatim na oko 400.000 eura 2010. godine.

Nacionalna valuta, srpski dinar, u međuvremenu je uporno slabila u odnosu na euro, smanjujući potencijalnu kupovnu moć BITEF-a kada pregovara u eurima oko stranih nastupa.

„Danas, takođe, imamo više problema sa podizanjem sredstava iz privatnog sektora“, zaključuje Kneževićeva, „jer je on teže pogođen krizom od javnog sektora“.

**Tekst je deo produkcije projekta “Balkanska inicijativa za saradnju, razmenu i razvoj kulture (BICCED)” koji je posvećen analitičkom izveštavanju o kulturnim politikama na Zapadnom Balkanu, a realizuje ga Balkanska istraživačka regionalna mreža (BIRN). SEEcult.org je jedan od partnera projekta, koji finansira Švajcarski program za kulturu na Zapadnom Balkanu (SCP). Tekstovi su originalno objavljeni u okviru sekcije “Culture watch” na sajtu BIRN-a, a zainteresovani se mogu prijaviti i na mesečni “Culture Watch” bilten.