Ponos Grada od kamena

Zanatlije vraćaju ponos albanskom Gradu od kamena

Zanatlije vraćaju ponos albanskom Gradu od kamena

Tradicionalne zanatlije, uglavnom ućutkani tokom poslednjih 20 godina ekonomskih previranja, grade novu budućnost za sebe u ovom drevnom gradu na jugu zemlje.

*Piše: Ardi Pulaj

U uzanoj ulici čaršije u mestašcu Đirokastra na jugu Albanije, zvuk udaraca čekićem privlači prolaznike u malenu radnju.

U dvorištu, stene se lagano pretvaraju u umetnička dela. Radnja pripada Murtezanu Makriuu koji dane provodi klešući oblike i slike u reljef na kamenju.

Kamen je simbol Đirokastre. Slavni albanski pisac Ismail Kadare, u svojoj knjizi Hronike na kamenu, ovako opisuje Đirokastru: „Sve u gradu bilo je staro i napravljeno od kamena, od ulica i fontana do krovova prostranih prastarih kuća prekrivenih sivim pločama poput džinovskih krljušti”.

Poput Makriua, i druge zanatlije danas pokušavaju da ožive tradicionalne zanate u ovom mestu.

U vreme komunizma, zanatlije su bile organizovane u zanatske zadruge. Mnogi njihovi proizvodi izvozili su se na zapad.

Ali, ranih devedesetih godina prošlog veka, dolaskom tržišne ekonomije, zadruge su se raspale a zanati počeli da propadaju. Bivši članovi zadruga pokušali su da se prilagode novoj ekonomskoj stvarnosti, ali većina je izgubila vezu sa svojim tržištima.

Mnogi su odustali od svog posla zato što više nije donosio novac. Umesto da proizvode umetnička dela i predmete, odabrali su da rade na gradilištima ili da prave nameštaj po narudžbi. Drugi su emigrirali iz zemlje u potrazi za boljim životom.

Murtezan Makriu je, međutim, ostao slobodni zidar poslednjih 20 godina. Njegova tri sina bave se istim zanatom, naučivši od oca veštinu pretvaranja kamena u suvenire.

„Duga [ekonomska] tranzicija navela je mnoge mlade ljude u Albaniji da postanu emigranti”, kaže Makrui, “ali sada je pravo vreme da se čaršija pretvori u živopisno mesto, sa obiljem umetničkih dela“.

„Zato sam naučio svoje sinove ovom tradicionalnom zanimanju, karakterističnom za Đirokastru, koja je okružena kamenom“.

Unesko, ogranak Ujedinjenih nacija zadužen za kulturu, proglasio je 2005. godine ovo mesto sa oko 35.000 stanovnika za lokaciju istorijske baštine. Poslednjih godina ono privlači pažnju sve više turista koji se zanimaju za rukotvorine.

„Privlače ih zvuci alata koji oblikuju kamen. Vole da dodiruju predmete koji ih impresioniraju“, dodaje Makriu.

U susedstvu, Anastas Petridi oblikuje drvo u umetničke predmete. Pre nekoliko godina on je emigrirao u Grčku, ali se nedavno vratio u Đirokastru.
On je zanatlija poslednjih 30 godina.

“U početku sam bio pesimista, ali kada sam se smestio u ovu radnju, shvatio sam da su se stvari promenile“, kaže on.

„Dolaze nam mnogo turisti i sve ih je više. Veoma je važno imati ovakve radnje u Đirokastri; uz njih je lakše ponovo udahnuti život gradu“, dodaje on.

“Bez kamena i drveta, Đirokastra bi propala. To je naša tradicija“.

U susednoj radnji je Elida Zulati. S iglom u rukama, ona šije tradicionalnu albansku narodnu nošnju. Kaže da nije lako. „Ne samo da morate da šijete i pazite na šaru na koju ste usredsređeni, već morate da budete i kreativni“, objašnjava Zulati.

Moderne žene se sve manje zanimaju za zanate, dodaje ona. „Đirokastra ima svoje tradicije. Muškarci grade kuće, ali ženama pripada najvažniji posao: one kućama daruju stil, praveći ćilime i druge predmete“.

„I, naravno, mnogo bolje je da ih radite sami nego da ih kupujete u radnji“.”

Cene ručno rađenih predmeta u gradu variraju. Ukrasno kamenje može da košta i do 50 eura, rezbareno drvo i do 280 eura, dok narodne nošnje koštaju oko 250 eura.

Ovo troje zanatlija rešeno je da istraje u bavljenju svojim zanatima. Radnje u kojima rade su deo projekta koji finansira neprofitna organizacija “Očuvanje i razvoj Đirokastre“.

Zbog toga je bilo neophodno renovirati stare kuće i pretvoriti ih u radnje i radionice. Organizacija plaća zakup za narednih pet godina dok se posao ne ustali.

Poslednjih godina, organizacija je otvorila centar za rukotvorine, gde je izloženo 450 predmeta koje je napravilo 45 zanatlija iz Đirokastre i drugih delova Albanije.

Ovaj esnaf je organizovao i izložbe i držao obuku za zanatlije, pomažući im da ovladaju novim veštinama, a da pritom sacuvaju svoje tradicionalne zanate.

Organizaciju potpomaže Institut Pakard Hjumanitis iz Sjedinjenih Država i brojni drugi donatori, kao što su Ujedinjene nacije, Fondacija Vodafon i Ured za Švajcarsku saradnju.

Ministarstvo turizma, kulture i sporta Albanije takođe je pomoglo u podršci tradicionalnim zanatima u Đirokastri, odobrivši 7.000 eura od 2008. godine za podršku projektima kao što su renoviranje radnog prostora zanatlija i organizaciju izložbi.

Elenita Roši, zamenica direktora Organizacije za očuvanje, kaže da su poteškoće i dalje prisutne. Jedna od njih je i godište zanatlija. Oni su u proseku stariji od 45 godina, a premalo mladih uči stare veštine.

Jeftinije kopije proizvoda koje nadiru sa Dalekog istoka takođe umanjuju zaradu. „Ovih dana albanski suveniri se proizvode u Kini i potom uvoze u Albaniju“, kaže Rošijeva.

„Tokom konferencije zanatlija prošle godine, zanatlije su ovo pomenule kao veliki problem. Uzorci predmeta se uzimaju iz Albanije, reprodukuju u Kini, donose nazad i prodaju na tržištu“.

„Dakle, imamo velike probleme sa poštovanjem autorskih prava albanskih zanatlija i, naravno, imamo problem sa prodajom autentičnih rukotvorina jer su kineske jeftinije“, objašnjava Rošijeva.

Zakonodavstvo kojim bi se ovo kontrolisalo još je u fazi pripreme. U međuvremenu, organizacija Rošijeve trudi se da podstakne zanatlije da nastave sa radom.

Ona kaže da albanski zanati neće izgubiti svoj prepoznatljivi identitet.

„U globalizovanom svetu, činjenicu da zanatlije pružaju nacionalni identitet ne treba smatrati naivnom“.

Budući opstanak tradicionalnih zanata u Đirokastri umnogome zavisi od turizma. „Turisti svuda žele da kupe nešto što će ih podsećati na mesto koje su posetili, a mi želimo im to da omogućimo i u Đirokastri“, kaže Rošijeva.

Za to vreme, na čaršiji, Murtezan Makriu nastavlja da teše kamen. On očekuje da će još više turista posetiti njegovu malu radnju i pričati o tome.

„Turisti koji dolaze ovamo i vide naš rad su naši najbolji promoteri“, kaže on s osmehom na licu.

*Tekst je deo produkcije projekta “Balkanska inicijativa za saradnju, razmenu i razvoj kulture (BICCED)” koji je posvećen analitičkom izveštavanju o kulturnim politikama na Zapadnom Balkanu, a realizuje ga Balkanska istraživačka regionalna mreža (BIRN). SEEcult.org je jedan od partnera projekta, koji finansira Švajcarski program za kulturu na Zapadnom Balkanu (SCP). Tekstovi su originalno objavljeni u okviru sekcije “Culture watch” na sajtu BIRN-a, a zainteresovani se mogu prijaviti i na mesečni “Culture Watch” bilten.