Polemično veče s Hertom Miler

Nemačka nobelovka Herta Miler, zvezda 62. Sajma knjiga u Beogradu, izazvala je i negodovanje i aplauze publike na književnoj večeri u punom Jugoslovenskom dramskom pozorištu, tokom koje se osvrnula na bekstvo iz rodne Rumunije 1987. godine, prirodu komunističkih diktatura u Istočnoj Evropi, kao i na današnje odnose u svetu i posebno na ulogu Rusije i NATO-a, koje je opisala kao svojevrsno zlo i dobro, a ispričala je i neke detalje iz ličnog i porodičnog života koji su joj inspiracija za književna dela i decidne političke stavove.

Veče je nazvano “Logika 29. februara”, jer je to bio datum koji je, kako sama veruje, namerno pogrešno napisan u njenom pasošu po izlasku iz Rumunije 1987. godine, zbog čega je imala dodatnih administrativnih i drugih teškoća. “Formalno gledano, nikada nisam ni otišla iz Rumunije”, rekla je Herta Miler, sa kojom su vodili razgovor nemački novinar i pisac Mihael Martens i pisac i prevodilac Ivan Ivanji.

Već sam početak razgovora o njenom odlasku iz Rumunije doveo je do polemike sa Ivanjijem, koga je interesovalo da li je razmišljala o tome da prebegne u Jugoslaviju, s obzirom da nije pripadala Istočnom bloku i bila je zemlja iz koje se slobodno moglo putovati širom sveta. Herta Miler je na to odgovorila odrečno, između ostalog i zbog brojnih smrtnih opasnosti ilegalnog prelaska granice, a prve reakcije tihog negodovanja publike izazvala je poređenjem strahota rumunske diktature sa kultom ličnosti Josipa Broza Tita u Jugoslaviji za koji je saznala još kao vrlo mlada, kada je iz sela banatskih Nemaca u kojem je odrasla uspevala da uhvati signal jugoslovenske televizije. Na rumunskoj televiziji je, kako je navela, bilo moguće gledati samo dva sata dnevno program i saznati pritom jedino da li je Čaušesku u zemlji ili je negde otputovao.

Ivanji (1929), koji je više od 20 godina bio prevodilac za nemački jezik Titu i drugim državnim i partijskim funkcionerima, još nekoliko puta je ušao u polemiku sa gošćom koja je, između ostalog, ispričala da joj je otac bio u SS jedinicama za vreme Drugog svetskog rata, da je zato imala potrebu da se stalno izvinjava, te da je majka umrla od posledica kasnijeg boravka u sovjetskom radnom logoru. Ivanji, kome su roditelji Jevreji ubijeni na početku Drugog svetskog rata, a i sam je bio zatočen u Aušvicu i Buhenvaldu, rekao je da su radni logori bili sanatorijumi u odnosu na koncentracione, sa čim se i Herta Miler složila, ali je ponovo izazvala negodovanje među publikom zbog naglašavanja pogubne sovjetske politike, a manjeg pominjanja strahota nacizma.

Na sličan način publika je reagovala i kada je govorila kasnije o ruskom predsedniku Vladimiru Putinu kao najvećoj pretnji miru u svetu, pogubnoj ruskoj politici prema Ukrajini “samo zbog toga što hoće u EU” i posledicama ruske politike prema Čečeniji, ne pominjući ulogu zapadnih zemalja u bilo kakvom negativnom kontekstu, čak i kada je govorila o sirijskoj krizi i izbegličkom talasu koji je proteklih nekoliko godina zapljusnuo Evropu, a posebno Nemačku.

Posebno burne reakcije izazvala je veličanjem NATO-a, kada je, odgovarajući na pitanje Martensa o svom stavu da je oružana intervencija nekada potrebna, potvrdila da nije pacifista. U tom kontekstu je pomenula i bombardovanje Srbije, koje je smatrala, a i dalje smatra opravdanim, jer je uverena da je time svrgnut Slobodan Milošević.

Ivanji je odgovorio da nije NATO svrgnuo Miloševića, već stotine hiljada ljudi na ulicama, a za to je dobio i prvi aplauz tokom večeri, kao i kada je rekao da i sam smatra da su neki ratovi neizbežni, kao što je bio rat protiv Hitlera.

Simpatije publike Herta Miler osvojila je pričom o prijatelju svoje majke iz radnog logora, piscu na čijem je životnom iskustvu zasnovala roman “Ljuljaška daha”, koji je sa njim zapravo i počela da piše, ali je on u međuvremenu preminuo.

Prema rečima Herte Miler, tek posle njegove smrti saznala je da je radio za tajnu službu Sekuritatea. Rekla je da je zahvalna što to nije znala za njegova života, jer bi verovatno pogrešno reagovala na tu informaciju, a kasnijim istraživanjem ustanovila je da je bio prinuđen da prihvati da radi za službu, jer je bio homoseksualac i praktično bi odmah posle radnog logora ponovo završio u zatvoru. Posebno je bila srećna kada je saznala da je za deset godina napisao svega šest do osam izveštaja, što znači da je maksimalno izbegavao da se podvrgne normama tajne službe.

Na priču o praštanju čoveku koji je radio jedan od najomraženijih poslova, Herta Miler je dobila prvi aplauz publike, a drugim je ispraćena na samom kraju, kada je rekla da svako ima pravo na mišljenje i da se ne libi da kaže svoje, te da je odgovarala na pitanja iskreno, jer smatra da bi bilo kako drugačije bilo nepristojno prema publici.

Potresan odlomak romana Herte Miler “Ljuljaška daha”, koji govori o gladi u radnom logoru, kao i odlomke iz drugih romana prevedenih na srpski, pročitala je glumica Mirjana Karanović.

Uprkos polemičnom tonu dvočasovnog razgovora sa Hertom Miler, tokom kojeg je deo posetilaca napustio JDP,  mnogobrojni obožavaoci su je potom i sačekali u holu kako bi im potpisala knjige.

Herta Miler dobila je 2009. godine Nobelovu nagradu za književnost. U Srbiji su dosad prevedena tri njena prozna dela - Die Atemschaukel (Ljuljaška daha, Laguna, 2010), Der Mensch ist ein großer Fasan auf der Welt (Čovek je veliki fazan na ovom svetu, Laguna 2011), Der Fuchs war damals schon die Jäger (Lisac je oduvek bio lovac, Laguna 2015), kao i knjiga izabranih pesama Mačke na parkingu (2010).

Herta Miler gostovala je u JDP-u u programu “4 zemlje 1 jezik”, a ranije tokom dana predstavila se i na Sajmu knjiga, u osvrćući se u razgovoru sa urednikom Lagune i prevodiocem svojih knjiga Nebojšom Baraćem na četiri glavne teme - jezik, diktaturu, domovinu i prirodu.

Između ostalog, rekla je da čoveku “ne pripada nijedan jezik, on je jezik 'iznajmio'”.

“Mislila sam da moram da 'prinudim jezik' da bih opisala život”, rekla je Herta Miler, koja je na pitanje o tome šta je za nju domovina i da li oseća nostalgiju, navela da je za nju asocijacija na domovinu samo čulna slika, te da nema ideološki, nacionalistički smisao.

“Domovina to postaje tek kada je izgubimo”, rekla je ona, navodeći i da je Nemci vide kao Rumunku, a Rumuni kao Nemicu, te da je njen pogled na stvari verovatno odraz njene pripadnosti istočnoevropskoj kulturi. Otuda i izjava da “što su jača osećanja, to se manje govori”, što sintetiše njen stil i književni izraz.

Herta Miler rekla je i da ne postoji ništa apolitično, da je svakodnevnica politička, pa i način na koji se ophodimo prema drugima ili kako se ophode prema nama u svakoj prilici, bilo da je to u bolnici, ili u gradskom prevozu.

“Mislim da bih kao frizerka, krojačica ili apotekarka imala podjednak politički integritet kao i književnica. Ne verujem u književnost kao propagandu”, rekla je Herta Miler.

*Foto: Aleksandar Dmitrović

(SEEcult.org)