Pijaca i grad

Prema sociološko-kulturološkim kriterijumima koji su se nekada primenjivali u zemljama Srednje Evrope, grad je, za razliku od negrada, prigrada, dograda (selo nije spadalo u taj soj), imao četiri obeležja koja su ga činila gradom: sud, berzu, pozorište i tržnicu.

Novi Sad je odavno stekao ta obeležja, pa je po njima još pre nekoliko vekova “stigao i prestigao” mnoge evropske gradove, a u pijacama ili tržnicama ni sada ga ne mori oskudacija.

Kada je u pitanju virtuelna serija “Pijaca i grad”, nekadašnji studenti ekonomije sa univerziteta u tadašnjem Titogradu, sada u poodmaklom, penzinerskom dobu, rado prepričavaju anegdotu o svom omiljenom profesoru, akademiku bez odbranjene disertacije, Bošku Gluščeviću, koji je jednog ponedeljka, videvši vrevu na ulici ispred fakulteta, pozvao nekoliko svojih postdiplomaca prve generacije i upitao ih o toj veseloj povorci koja je u rano jutro odmicala glavnim bulevarom.

“Danas je pazarni dan u Titogradu, je li moguće da to niste znali, druže profesore?”, objasniše postdiplomci. “Znao sam ja to, drugovi i drugarice postdiplomci, kojima evo postavljam prvo pitanje na koje ćete mi odgovoriti u seminarskom radu: ‘Kakav je to glavni grad jedne republike, kad se čak i na njenom univerzitetu oseća duh pazarnog dana?”

Javnosti nikada ne posta poznato šta su postidiplomci odgovorili svom kultnom profesoru, legendi negdašnjeg Titograda koja je doprla i do današnje Podgorice, ali se svako može uveriti da se nedeljom duh pazarnoga dana oseća u jednom drugom glavnom gradu - Novom Sadu, odavno nazvanom, i to s razlogom srpskom Atinom, prestonim gradom srpske kuture, umetnosti i duhovnosti.

Locirana na Temerinskom drumu, na jednom od pravaca koji vode na sever, u Evropu, u blizini mega-marketa Metroa i Rodića, da bi zajedno sa njima činila raznokraki trouglasti trgovački monstrum, novosadska Najlon pijaca je najprostraniji poligon za masovnu obuku potrošača namerenih da svojom zaprškom doprinesu i ukusu i mirisu  globalističkim jelovnicima kojima se ne samo zasićuju, nego i opijaju, ako ne sva, a ono novo pokoljenje potrošača, svakako.

TALENTI I OBOŽAVAOCI BOGA MERKURA

Ko zna na koliko se hektara gradskog građevinskog zemljišta u Novom Sadu, rasprostro hram boga Merkura koji svake nedelje hodočaste hiljade njegovih vernika iz sela i gradova naše zemlje ponosne, a i patećih joj terenskih vokala iz okruženja.

Bogosluženje počinje odmah čim se razdani, da bi u hram ušli “božji  službenici” i postavili tezge, a pogoditi se nikad ne mogoše, oko broja koliko ih jeste. Na njima, a i oko njih u slobodnom prostoru hrama, svešteni personal boga Merkura razastro je svoje relikvije, čije nazive, namenu i količinu niko još nije uspeo da utvrdi, a jedino što se zna je cena, mada za mnoge relikvije ni ona nije pouzdana. Vernici će već od osam sati početi da pohode hram, pa će uskoro, omamljeni raznovrsnosšću, količinom i nadasve veštinom sortiranja, početi posvećeni čin indulgencije, otkupa grehova učinjenih pod neodoljivim pritiskom potrošačkih poriva, od kojih je svaki pojedinačno jači od otpora njihovog lomnog i skrhanog bića, a sabornost potrošačkih strasti je već ofanziva, najezda, pred kojom bi pali i bedemi, a kamo li da ne pokleknu njihove, svakojakim krizama iznurene individue.
 
Svetilište boga Merkura isparcelisano je na bezbroj molitveniih zona među kojima po broju i snabdevenošću relikvijama dominira ponuda vijačke robe, dvadesetak prostranih štandova na kojima se u ogromnim količinama vernicima nude raonici za traktore, različite opruge, zavrtnji ili šrafovi svih dimenzija, klešta, ključevi, gedore, ekseri, čekići...

Sve je kao u basni “Šrafčić” nedavno preminulog ruskog dečjeg pesnika Sergeja Mihalkova, u kojoj se silni od silinijeh, “točak neki”, busa u prsi i hvali li se, hvali, eto - on je sila, a svi ostali su mali, jer kad se on obrće, ceo svet se kreće. Ali, kao za inat, na vrhuncu tog samohvalospeva, slomio se u mašini “šrafčić mali”, pa su obrtaji točka najpre posustali, a onda i potpuno stali. Naravučenije je poznato - ako ne nikom drugom, ono štićenicima boga Merkura svakako.

Kako je vojvođanska ravnica prerodila zavrtnjima i ostalim plodoredom vijačke robe, objašnjava jedan od Merkurovih sveštenika s one strane tezge, penzionisani oficir, roda inženjerije: “Zar ste zaboravili da je u Vojvodini poslednjih decenija socijalističkog blagostanja glavna privredna grana bila ne poljoprivreda, nego metalski kompleks. Giganti metaloperađivačke industrije su se podizali u celoj pokrajini: Jugoalat u Novom Sadu, Istra u Kuli, Livnica i fabrika mašina u Staroj Pazovi, pa kombinati u Kikindi, Somboru... Od svih profila srednjih škola najviše je bilo mašinskih i drugih metalskih usmerenja, a od svih srednjih škola u Vojvodini, licencu da nosi ime maršala Tita dobila je jedino Mašinska srednja škola u Novom Sadu”.

Što smo se duže kretali po Merkurovom svetilištu, osamostaljeni izložbeni “oouri” su sve više poprimali obrise likovnih instalacija, na kojima je “izložbeni materijal” sam za sebe, bez autora i posetilaca, predstavljao svojevrstan performans, umetnost radi umetnosti, ili tezge radi tezge, gotovo kao na Bijenalu u Veneciji. Bez uobičajne pijačne vreve i vašarske galame, Najlon pijacom su defilovale poluneme kolone Merkurovih vernika, kupaca koji su više posmatrali nego što su se raspitivali za cene, a samo poneko je zaista i kupovao, i to, kako se obično dešava u ovakvim prilikama, uglavnom ono što mu nikad pre ne bi palo napamet, nešto sasvim beskorisno, a po pravilu nikada, retko kada - ono što je nameravo da kupi kada je ovamo dolazio, ukoliko je uopšte i imao neki određenu nameru.

Tako su svi eksponati na zbornom mestu u instalacijama ostajali netaknuti, kao što su ih “kustosi” i postavili, pa su kotlići raznih veličina u nekom čudnom miru i poretku opstojali kao da služe opelo, budući da je i do njih dopro glas “Krepao kotao”. Stolice od upletenog pruća sunčale su lakirane “eksterijere” kojim ih je tvorac premazao radi dugotrajnosti i vizuelne primaljivosti, a drvodeljci su postrojili rukotvorine kako bi se što trajnije nastanile u očinjem vidu prolaznika, znajući iz iskustva da će retko  ko od njih preći u status kupca.

Jedna Romkinja, čijim glasnim žicama nisu potrebna ozvučenja, ispraća posetioce ispred glavnog ulaza, prodornim, zrelim sazvučjem svog reklamnog slogana za voće koje prodaje: “Tri kila bresaka za sto dinara, gde još to ima, i šest banki grožđe, samo da pre prođe!”

A pravi duh buvljaka je na “obilaznici” oko Najlona, nazvanom “koridor cenkanja”, na kojem se dužinom dva kraka trougla prodaju noviteti davno prohujalih vremena, a sad odavno antikviteti. Ponuda je razuđena, a drevno, nepisano pijačno pravilo cenkanja se poštuje. Za sve možeš da se rasptuješ, osim za poreklo robe i ime prodavca.

Fotogafija nekadašnjeg vojvođanskog i jugoslovenskog komunističkog vođe Jovana Veselinova Žarka iz mlađih dana, čuvenog po nekada  popularnim memoarima “Svi smo mi jedna partija”, u prvoj ponudi je za 50 evra.

Na ovom “koridoru”, na kojem se prodaju i knjige starih izdanja, posetioci su bez poziva bili svedoci i  transparentnog bračnog tranzicionog konflikta. Muž je zastao da bi za 500 dinara kupio knjigu sa reprodukcijama Pikasa, ali je supruga žestoko uzvratila tugom i opomenom da je već natrpao toliko knjiga u kućnu biblioteku da sada doseže do onih pod tavanicom - jedino pajalicom!

Bračni konflikt niskog inteziteta na aleji buvljih antikviteta rešio je milosrdni izabranik boga Merkura, prodavac, koji je je snizio cenu Pikasu na 300 dinara.

Tekst i foto: Branko Rakočević