Pavićev odjek u Rusiji

Srpski pisac Milorad Pavić, koji je preminuo 30. novembra u Beogradu, bio je izuzetno cenjen posebno u Rusiji, gde je njegov 80. rođendan
nedavno obeležen uz veliki publicitet i podsećanje na najpoznatija dela, kao i stavove o romanu u 21. veku i ženskom rukopisu, koji je hvalio i veoma poštovao.

Srpski pisac Milorad Pavić, koji je preminuo 30. novembra u Beogradu, bio je izuzetno cenjen posebno u Rusiji, gde je njegov 80. rođendan
nedavno obeležen uz veliki publicitet i podsećanje na najpoznatija dela, kao i stavove o romanu u 21. veku i ženskom rukopisu, koji je hvalio i veoma poštovao.

Autor kultnih dela “Hazarrski rečnik”, “Predeo slikan čajem” i “Unutrašnja strana vetra”, postao je odavno svetski pisac, a ruski čitaoci, izdavači i kritičari već decenijama su se odnosili prema njemu kao prema rodu najrođenijem, to jeste kao prema domaćem, ruskom piscu.

Osamdeseti rođendan tog velikog pisca, teoritačara i tvorca čudesne, dosada nepostojeće “nelinearne proze”, izumitelja romana-leksikona, romana-gatanje, romana-klepsidre, romana-delte, proslavljen je 15. oktobra u Moskvi kao značajan kulturni praznik, a izdavačka kuća “Amfora” darivala je čitaocima Pavićevo književno novoronđenče “Veštački mladež”, u prevodu Larise Saveljeve.

Uticajni i stari ruski list “Izvestija”, koji je stekao ugled ćiriličkog “Njujork Tajmsa”, poznatog po brižljivo negovanoj kuturnoj rubrici, u razmaku od samo nedelju dana objavio je dva opširna i sadžajna teksta o Paviću: odlomke iz zbornika “Biografija Beograda”, koji u izdanju “Amfore” izlazi na ruskom jeziku, te prikaz tek izašlog prevoda romana “Muška” (Veštački mladeži).

U naslov svog prevoda, “Izvestija” je izvukla Pavićevo divljenje i poštovanje prema ženskom rukopisu: “Žene pisci zadivjjuju svojim talentom i obrazovanošću”.

U “Biografiji Beograd” Pavić najpre opisuje kao je nastao “Hazarski rečnik”.

“Ako me pamćenje služi, desilo se to jednog prolećnog jutra 1979. godine. Sunce je obasjalo spavaću sobu u kojoj je bio krevet pokriven prekrivačem jorgovansko-baršunaste boje. Po njemu sam razastro 47 listova hartije. Na svakom od njih je bio napisan jedan od 47 odlomaka ili poglavlja knjige koju sam tada pisao. Knjiga je već imala svoje ime. Ona se zvala ‘Hazarski rečnik’. U sobu je ušao jedan od mojih sinova i sa čuđenjem upitao: ‘Tata, šta radiš to? Nisam znao šta da mu odgovorim. U to vreme kompjuteri još nisu bili ušli u široku upotrebu, i mi u kući nismo imali tu spravu, niti bilo što slično što bi se moglo čitati pomoću kompjuterske klavijature. Danas one koji pišu takve nekonvencinalne tekstove i svuda po svetu ih nazivaju elektronskim spisateljima. Njima, blagodareći nekim mojim delima, i ja pripadam.

Suština je u tome što je naš način čitanja, koji se praktikovao decenijama, u sadašnje vreme u neku ruku zastareo i mora biti promenjen. Zbog toga je pisac obavezan da deo svog rada ustupi čitaocu čineći ga ravnopravnim učesnikom u procesu stvaranja književnog dela. Treba čitacu predočiti mogućnost da sam utre svoj put u romanu, pesmi ili pripoveci, čiji sadržaji se mogu menjati u zavisnosti od toga kakva karta čitanja će biti odabrana. Sada teorija taj proces naziva različito: hipretext, nonlinear, narratives, interactiv fiction, la litterature a contrainte, s tim što ovaj poslednji, francuski termin ima najšire značenje.

Međutim, onaj ko hoće da izmeni način čitanja romana, dužan je da promeni i način njegovog pisanja.Treba stvarati takvo delo kojim se možemo služiti kao interaktivnom prozom. To zahteva potpuno drugu, novu tehniku pisanja romana ili priče, tehniku koju treba unapred predvideti i obzebediti razne puteve u čitanju dela” (prevod s ruskog B.R.)

U nastavku tog podužeg teksta koji je objavila “Izvestija”, Pavić je podsetio na siže svog romana “Predeo slikan čajem”, u kojem se junakinja zaljubljuje u čitaoca koji je naposletku ubija. “Međutim, roman može imati i drugi završetak, happy end, ako se knjigom oduševi čitateljka, junakinja će se spasiti i živeće”.

U nastavku predgovra publicističkom zborniku “Biografija Beograda”, Pavić razmišlja o sudbini “ženskog rukopisa”, i kaže: “Može li knjigu spasiti ‘ženska književnost?’ Mi ne znamo odgovor na to pitanje, ali fakat ostaje fakat: u osvit XXI veka osvanuo je bum ženskog književnog stvaralaštva. Još u XVIII veku uspeh romana je umnogome zavisio od ženske čitalačke publike, koja je ipak vladala skromnim intelektualnim sposobnostima, o čemu svedoči i termin ‘roman za služavke sa sporednog stepeništa’. Sada, u zoru novog hiljadugodišja, suočavamo se sa novom pojavom - nikada u istoriji čitateljstva nije bilo toliko žena pisaca visokog nivoa... Žene psici zadivljuju svojim brojem, talentom i svojim obrazovanjem. One su se pojavile ođednom i postale suštinski faktor savremenih književnih zbivanja. Prvi su ih otkrili čitaoci ...”

Koliko je Pavić bio cenjen i poštovan u Rusiji, dokaz je i što mu je 24. juna ove godine postavljeno bronzano poprsje u dvorištu Bilioteke strane književnosti koje je uradio poznati ruski vajar Grigorije Potocki. On je preneo Pavićevu poruku: “Proći će dve tri godine, postaću mlad i obavezno doleteti u Moskvu”.

Ruski pesnik Mihail Kedrov je postavljanje poprsja propratio rečima: “Pavić nije sanjalica, ni fantasta, ni mistički realista, ni mitolog. On je vidovnjak koji piše o našem životu. Postoje ljudi koji znaju da istovrmeno žive u našem privremenom životu, i u večnosti. Nekom je zato potrebno da završi 100 univerziteta, dok se neko takav rađa. Pavić je takav. Obratite pažnju: piščeva bista kao da stremi u vis... Kada sam se sretao sa Pavićem, video sam niskog gospodina, ali uporedo sa razvojem našeg razgovora, moj sagovrnik kao da je rastao i stremio uvis”.

Pavić je, u izjavi za radio Glas Rusije, podsetio tim povodom da su u vreme kada ga još nisu počeli objavljivati u Moskvi, čitaoci dolazili u Bilbioteku strane književnosti da bi čitali njegova dela u časopisima.

“Spomen bista je ovde zbog mojih knjiga, a njih su na ruskom jeziku izdavali mnogi, pa zahvaljuejm čitaocima ‘Inostarne literature’, obnovljenog časopisa ‘Jasne Poljane’, izdavačkim kućama ‘Amfora’, ‘Azbuka-klasika’, ‘Zebra 7’, kao i ruskim pozorištima od Moskve do Sibira koja su igrala i još igraju moje interaktivne drame. Tu su pre svega MHT ‘Čehov’, Lenosov iz Petersburga, pozorište u Voronježu, Prokatevsku”.

Moskovska “Aaudiodidakta” snimila je nekoliko Pavićevioh romana, a njegov opsežni, origanlani, inovatorski prozni opus, znalački, informativno i temeljito pratile su ruske novine, časopisi, internet.., dok su se njegovim stvaralaštvom bavili slavisti, istoričari i teoretičari književnosti, književni i pozorišni kritičari.

Najistaknutiji prevodioci Pavićevih dela na ruski jezik su Larisa Saveljeva i Natalija Vagapova.

Povodom postavljanja Pavićevog poprsja u dvorištu Bilioteke strane literature, direktroka te ugledne kulturne institucije Jekatraina Gnijeva je rekla da će se srpski pisac prijatno osećati u društvu Dantea, Dikensa, Hajnea, Firdusija i drugih svetskih književnih velikana. “Veoma me zanima šta će događati u ovom društvu noću. Mogu slobdno zamisliti da će ‘pridošlica’ Pavić pozvati jedne večeri na razgovor Džojsa kako bi razmotrili u kojoj je meri njegov Uliks uticao na ‘Hazarski rečnik’...”

Branko Rakočevič