Naga Maja & Kosovka devojka

Kosovka devojka Uroša Predića i Gojina Maja, velike junakinje srpske, odnosno internacionalne likovne umetnosti, koje su vremenom postale ikonične za razne kič proizvode, motivi su nove izložbe Predraga Peđe Neškovića u Galeriji O3one u Beogradu kojom taj umetnik progovara i o fenomenu poricanja realnosti, prisutnom i u nastojanjima političara u Srbiji da očuvaju Kosovo i uvedu zemlju u Evropsku uniju.

Izložba “Naga Maja 1980. & Kosovka devojka 1990.” biće otvorena od 15. novembra do 1. decembra u Galeriji O3one, u kojoj je Nešković izazvao veliku pažnju i 2007. godine multimedijalnom izložbom “Novi dendizam” za koju je dobio “Politikinu” nagradu.

Kosovka devojka i Gola Maja velike su junakinje “visoke likovne umetnosti”, i one internacionalne, i one lokalne, ali obe su i ličnosti sa bombonjera, goblena, poštanskih maraka, porcelanskih suvenira, samoposlužnih kesa, šolja, poslužavnika, omota muzičkih ploča i kaseta, pakovanja jeftinih kozmetičkih sredstava i firmopisa ugostiteljskih objekata, naveo je istoričar umetnosti Branislav Dimitrijević povodom izložbe.

“Gola Maja, taj navodno prvi akt u istoriji umetnosti na kom su prikazane stidne dlake i zbog kog je španskog slikara na informativni razgovor zvala i crkvena inkvizicija, jedna je od ikona početaka modernog doba i kasnije ogromne uloge tehničke reprodukcije u njemu. Sličnu će reproduktivnu sudbinu unutar užeg fantazma srpskog nacionalnog poretka imati i Predićeva Kosovka devojka, najpoznatija vizuelizacija smerne junakinje naše narodne poezije – ona koja ‘prevrće po krvi junake’ i traži svog verenika, kuma i devera i kojoj u naručju umire vitez kog ‘umiva hlađanom vodicom i pričešćuje vinom crvenijem’”, podsetio je Dimitrijević.

Obe devojke, kako je naveo, nastanjuju onaj neumorni fantazam u kom se bešavno spajaju muške fantazije i patrijarhalni poredak. Ali obe slike su postale paraistorijske, one zauzimaju prostor nostalgične sentimentalizacije, bez obzira što je njihovo poreklo zapravo potpuno drugačije.

Dok je Maja provokativna slika, produkt rane modernosti, izraz umetnikove slobode, Predićeva Kosovka devojka je izraz petrifikacije nacionalnog mita, sna o predmodernom identitetu i vrlini žrtvovanja. Pa ipak, obe su postale ikonične za ono što se zove kič i kao takve prodrle i u slike Peđe Neškovića.

“Kič je, kako bi rekao (Milan) Kundera u ‘Nepodnošljivoj lakoći postojanja’, potpuno poricanje sranja. Oba motiva, ovako združeno, govore o toj istovremeno dirljivoj i monstruoznoj sposobnosti poricanja realnosti, i to uvek u nekom sada i ovde, a posebno u ovom sada i ovde u kom se i sada i ovde jedva ili nikako ne menjaju. Nisu li uostalom Maja i Kosovka, ovako zajedno, u društvu, nekakve simboličke utvare onog neugasivog sna o harmonizaciji kosovskog mita sa mitom o evropskoj kulturi, i one politike koja bi bešavno da spoji fantazam o zavičaju sa fantazmom o njegovom napuštanju, da vešto spoji putenu horizontalu i duhovnu vertikalu?”, naveo je Dimitrijević.

Napominjući da je Nešković oba motiva ponavljao u svom slikarstvu u mnogim verzijama još od sredine 70-ih, Dimitrijević je istakao da taj “najveći demistifikator i dendi srpske umetnosti, uvek pokrenut neumoljivom nužnošću suočenja sa dominantnim palanačkim duhom, neumorno sakuplja i prerađuje one motive koji čine razigrano zatupljujuću estetiku tog duha”.

Nešković se njima niti potsmehuje, niti ih relativizuje, on ih otkriva kao simbolička čvorišta nasleđenog imaginarijuma koji se bez prestanka i dalje reprodukuje, istakao je Dimitrijević, dodajući da Neškovićeva umetnost “otkriva da je moguće istovremeno zadržati dostojanstvenu distancu, a opet biti do grla uronjen u prostor i vreme u kom živi i čije fenomene brižljivo promatra i prerađuje, i uvek ih sasvim nežno ironizira”.

Peđa Nešković je već decenijama na umetnickoj sceni, a između ostalog, prvi je dobitnik nagrade “Ivan Tabaković”.

Bio je istaknuti predstavnik nove figuracije 60-ih, a 70-ih je učestvovao, između ostalog, na 38. Bijenalu u Veneciji (1977), u okviru jugoslovenske sekcije. Tokom 80-ih njegovo stvaralaštvo ocenjivano je kao “postmodernistička interpretacija”. Nešto kasnije je iskustvo upotrebe predmeta u svrhu umetničkog izražavanja počeo da naslanja na motive koji su bili prepoznatljivi na njegovim slikama.

U Galeriji O3one se 2007. godine predstavio izložbom “Novi dendizam”, postavkom kojom se u mediju videa, fotografije, objekata, akcesoara i foto skrinova, na provokativan, vedar, ali ironičan način bavio problemima umetnosti, ponašanja i mode, s jedne strane, kao i univerzalnim problemima društvenih relacija u kontekstu vremenskog protoka s druge strane.

(SEEcult.org)