• Search form

22.07.2012 | 23:12

Možemo li sada stati?

Možemo li sada stati?

Umetnica Ana Krstić, finalistkinja nagrade 'Dimitrije Bašičević Mangelos” za 2012. godinu, predstavila se nedavno u Umetničkoj galeriji “Nadežda Petrović” u Čačku samostalnom izložbom “Mi ne možemo sada stati”, kao dobitnica nagrade publike 25. Memorijala “Nadežda Petrović”. Tim povodom, u okviru projekta “Vođenje” portala SEEcult.org, govori o različitim aspektima položaja umetnika u Srbiji, ograničenjima, ali i potencijalima savremene umetničke scene i važnosti shvatanja njenog značaja i uloge u društvu.

- Radovima u različitim medijima pokušavaš da doprineseš demistifikaciji savremene umetnosti u javnosti, a ujedno i da ukažeš na njenu ulogu u promišljanju pozicije umetnika, ali i širih društvenih problema. Koji su dometi kritičke umetnosti ovde?

A.K: Ono što sam pokušala da uradim ovom izložbom je upravo to - da napravim korak koji bi doveo do “probijanja rampe”, do pokretanja svesti o značaju i funkciji umetnosti u društvu... Kritička umetnost kod nas, naravno postoji, ali je pravo pitanje, u situaciji kada imate toliko toga da kritikujete, šta zapravo treba kritikovati? Veoma je teško odrediti se na pravi način prema celokupnoj srpskoj zbilji, teško je locirati tačku napada. Sistem funkcioniše upravo tako da apsorbuje protest - mislite da možete nešto da kažete, a onda shvatite da se ništa neće dogoditi. Osim toga, barem u okviru ove produkcije kojom se ja bavim, dok prođete kroz čitav sistem institucija shvatite, na kraju, da i nesvesno radite neku vrstu autocenzure... Posebno, jasno je da ne postoji politička volja da se promene sprovode. Sve to već je mnogo puta ponovljeno, mislim da smo svi umorni od toga, od navodne želje da se stvari poprave, i navodne nemogućnosti...

- Tvoj rad je priznat, između ostalog, i nagradom publike 25. Memorijala Nadežda Petrović, i ulaskom u finale za nagradu “Dimitrije Bašičević Mangelos” za 2012. Koliko nagrade mogu da nadomeste odsustvo druge vrste podrške umetnicima danas u Srbiji, s obzirom da umetničko tržište praktično ne funkcioniše, da nema sredstava za produkciju, nema otkupa...

A.K: Da, nagrade su značajne, i u ovim uslovima doprinose održavanju scene u životu, međutim, treba napomenuti da se i taj segment realizuje zahvaljujući entuzijazmu pojedinaca. Dugujem zahvalost svima koji rade u takvim uslovima. S druge strane, ja nisam pobornik ideje ili bolje rečeno floskule da država treba da brine o umetnicima. To je demagogija nasleđena iz davno prošlih vremena i to je upravo razlog zbog kojeg predrasude o umetnosti opstaju. Patronizujući stav države je upravo sistem za kontrolu. Tako da, u datim okolnostima, mislim da je dobro što otkup ne postoji.

- U radu “Upoznajte nominovane” baviš se nagradom Tarner, fenomenom banalizovanja umetnosti, poistovećivanja umetnika s pop zvezdama... S druge strane, mediji u Srbiji hronično zapostavljaju savremenu umetnost, pa umetnici, posebno mladi, ostaju poznati samo u užim stručnim krugovima. Na koji način bi mogao da se napravi balans između ta dva različita pristupa savremenoj umetnosti?

A.K: Ovaj fenomen, koji kritikujem u tom radu, itekako je prisutan i kod nas, i to u mnogo vulgarnijem obliku. Ono što, pretpostavljam, postoji u Britaniji, ali kod nas ne, jeste čitav spektar medija (časopisi, veb portali, TV stanice) - od onih visoko stručnih do onih prilagođenih široj publici. Kod nas imate samo krajnosti. I da, tu je to pitanje medija, međutim, kad kažemo mediji, mislim da zapravo treba da mislimo na ljude.

- Možeš li da napraviš neku opštu paralelu između pozicije umetnika u razvijenim zemljama, recimo u Velikoj Britaniji, i u Srbiji?

A.K: Zaista teško, nemam iskustvo dužeg boravka van Srbije, mogu samo da pravim pretpostavke o tome kako izgleda živeti i baviti se umetnošću u nekoj razvijenoj zemlji. Ali evo, recimo kako ja o tome razmišljam - loša strana toga da budeš umetnik u razvijenoj zemlji je upravo tržište. Ono što Britaniju ipak izdvaja, po meni je to što tu postoji fantastično razvijeno tržište i čitav sistem koji profit ostvaruje kroz kulturu, ali istovremeno postoji i odlična umetnost. Ali, to je ekskluzivna pozicija Velike Britanije u globalnim okvirima. Teško da se tu može napraviti nekakva paralela sa Srbijom. Ona paralela koja se, međutim, može napraviti je jednostavna činjenica da dobra umetnost nikako ne zavisi od tržišta.

- A između umetnika u Beogradu i unutrašnjosti?

A.K: Pa sad, prema toj hijerarhiji koju sugerišete u pitanjima, trebalo bi da se pretpostavi da je umetnicima u Britaniji najbolje, ovima u Beogradu nešto gore, a nekome ko živi u srpskoj provinciji katastrofalno teško... Ne znam, možda i jeste. Ono što ja želim da mislim i u skladu sa čim radim je ideja da sada imamo na raspolaganju sjajan i još uvek u dobroj meri demokratičan medij, koji omogućava da vas vide i čuju svuda. I to je nešto što će u velikoj meri oblikovati umetnost budućnosti. U tom smislu, umetnici koji se bave socijalnim temama treba da traže svoj materijal tamo gde misle da će najbolje skenirati situaciju. Takozvana unutrašnjost Srbije je trenutno savršena za to.

- Da li vidiš mogućnost nekih novih umetničkih ili aktivističkih strategija, pojedinačnih ili grupnih, koje bi doprinele promeni sadašnjeg stanja na savremenoj umetničkoj sceni u Srbiji?

A.K: Savremena umetnička scena u Srbiji je, po meni, odlična. I ona uključuje sve što ste pomenuli. Ne treba, dakle, menjati scenu, treba menjati sve ostalo. Biće zaista tužno i žalosno ako ponovo, po ko zna koji put, ovo društvo odluči da uništi energiju koja se tu akumulira.

- Šta bi poručila novom ministru kulture?

A.K: Pa poručila bih mu da obezbedi ozbiljno vreme u medijima za kulturu i da sačuva institucije i ustanove kulture, pre svega tako što će se osloniti na ljude koji sada imaju do četrdeset godina i ozbiljne biografije iza sebe. Sa druge strane, pozvala bih svoje kolege, radnike u kulturi, da - koliko god to bilo nepopularno i delovalo nezanimljivo u odnosu na rad u nezavisnom sektoru, pokušaju da budu deo te države koju kritikuju, upravo kroz institucije i medije.


Ana Krstić je izložbom “Mi ne možemo sada stati”, održanom od 19. maja do 18. juna u Umetničkoj galeriji “Nadežda Petrović” u Čačku, pokušala da ukaže na kompleksnu i nezahvalnu poziciju umetnika u širem društvenom kontekstu, ali i na potencijal umetnosti da bude značajan kanal za razmišljanje o problemima i društva i pojedinaca u njemu.

Izložbu je koncipirala u okviru četiri celine, a osnovna ideja je bila pokušaj da na neki način približi savremenu umetnost najširoj publici.

Radom “Upoznajte nominovane”, koji je predstavila i na nedavnoj izložbi finalista nagrade “Mangelos” u galeriji Remont u Beogradu, pokušala je da približi publici momenat stupanja umetnika u ozbiljan profesionalni rad, kao i probleme sa kojima se u tom procesu suočava.

To je, prema njenim rečima, boljka savremene umetnosti generalno gledano.

“Ono čemu danas prisustvujemo je momenat da se uspešni vizuelni umetnici stavljaju u rang sa zvezdama popularne kulture”, navela je Ana Krstić. Da bi objasnila tu situaciju, iskoristila je intervjue koje su nominovani za Tarnerovu nagradu za 2011. godinu dali za Artinfo.

“Oni odgovaraju na različita pitanja koja imaju generalni smisao i intenciju da približe savremenu umetnost široj publici. Između ostalog, to su pitanja: ‘Koje je vaše omiljeno umetničko delo? Koje umetničko delo biste poneli na pusto ostrvo? Kako ste reagovali kada ste čuli da ste nominovani? Jedno od pitanja koje me je posebno pogodilo je pitanje: ‘Šta biste bili da niste umetnik? Razmišljala sam šta se dešava sa umetnicima koji rade, recimo, u Istočnoj Evropi ili zemljama koje su na neki način marginalizovane u odnosu na ozbiljne umetničke centre. Ozbiljna umetnost u koju svi danas gledamo je i umetnost koja se dešava u Tejt galeriji, odnosno upravo Tarnerova nagrada. Ako se na tom nivou postavlja takvo pitanje, generalno mene interesuje šta se dešava sa onima koji su tek na margini. Zašto se u današnje vreme uopšte postavlja pitanje: ‘Šta biste bili da niste umetnik?’, pošto su to umetnici sa višedecenijskim iskustvom. Kao posledica ovog ozbiljnog društvenog priznanja, s druge strane, umetnik biva suočen sa banalizacijom sopstvenog rada”, navela je Ana Krstić.

Na izložbi u Čačku Ana Krstić predstavila je i veliku skulpturu “Mi ne znamo šta je to, ali to sigurno nije ono što ti misliš da jeste”, napravljenu od papira i metala.

“Skulptura je na neki način prevelika za prostor u kojem se nalazi. To je i bio moj cilj. Vodila sam se iskustvima i znanjima koja su osvojena u doba minimalističke skulpture, pogotovo onim o čemu govori američki minimalistički umetnik Robert Moris. On govori o odnosu skulptura-arhitektura i telesnoj percepciji skulpture, odnosno našem osećaju koji imamo pred objektom većih ili manjih dimenzija u odnosu na naše telo. Odlučila sam da napravim objekat koji je znatno veći u odnosu na same posmatrače, ali na neki način prevazilazi i prostor u kojem se nalazi. Zauzima ga toliko da je nemoguće sagledati sa svih strana u isto vreme. Zašto to radim? Moj utisak je da je, generalno, skulptura u problemu ne samo u svetu, nego i u Srbiji. Imamo već godinama problem sa javnim skulpturama. Ovo je moj neki pokušaj da govorim i o tome. Ono što taj rad čini celovitim je njegov naslov. Zove se ‘Mi ne znamo šta je to, ali to sigurno nije ono što ti misliš da jeste’. U tom naslovu zapravo se dešava taj rad. Kad kažem: ‘Mi ne znamo šta je to, ali to sigurno nije ono što misliš da jeste’. Ja imam nekakvu želju da na neki način pomalo uvredim onoga ko je došao da pogleda taj rad. Zašto? Zato što je na neki način to moj položaj. Ja kao umetnik radim već godinama u Srbiji i uvek mislim da to sve kolege mogu da potvrde, a verujem i drugi ljudi u Srbiji - jednostavno radiš nešto i posvećuješ mu dosta vremena, pažnje, odricanja, ali na kraju ipak ti vrlo malo utičeš na to kako će se stvari razvijati, odnosno da li će tvoj rad dati bilo kakve rezultate. Ovo je, između ostalog, i na taj način socijalno-angažovan rad, pošto pokušava da probudi nekakvu svest o klasnim razlikama, pošto se na kraju ipak sve svodi na to. Jednostavno, postoje instance koje odlučuju šta nešto jeste, a šta nije, šta jeste a šta nije umetnost i, u krajnjoj liniji, šta jeste, a šta nije realnost”, navela je Ana Krstić.

Izložba obuhvata i rad “Srećna nova demokratija” koji čine jelke sa nakitom od origami kockica. Umetnica je odlučila da napravi taj rad zato što je trebalo da realizuje samostalnu izložbu u velikom galerijskom prostoru, u kakvom do tada nije izlagala, a trenutno nema atelje u kojem bi mogla da realizuje skulpture koje mogu da osvoje takav galerijski prostor.

Onda se, kako je navela, na neki način “poslužila malim lukavstvom” odnosno preuzela ideju koja se pojavila u njenom svakodnevnom životu - od prijatelja i kolega sa kojima radi. Pošto je već bila počela da pravi origami kockice od kancelarijskog papira, bez nekakve posebne ideje šta bi mogla sa njima da radi, učinila joj se zanimljivom ideja da okiti njima jelke.

“Pošto sam izložbu pripremala baš tokom zime i u vreme novogodišnjih praznika, ta ideja mi se učinila zanimljivom i odlučila sam da je sačuvam i vidim šta može da se uradi sa tim. Zaključila sam da je jednostavno iznajmiti ili kupiti jelke za izložbu i iskoristiti te kockice koje sam danima i mesecima pravila. To zapravo možda na prvi pogled nije jasno, ali je uloženo ozbiljno vreme da se tih 500-600 kockcica naprave. To je rad koji, u suštini, koristi strategiju readymade i ispalo je zgodno, pošto ja tu opet govorim o nekim društvenim relacijama i svojoj poziciji, poziciji umetnika koji funkcioniše u prostoru koji je not friendly za umetnike. Pokušavam da izvučem priču o položaju umetnika koji na neki način radi u okviru institucija, ali to ne funkcioniše na način na koji bi trebalo”, navela je Ana Krstić, koja tim radom ukazuje i na strategije za iznalaženje rešenja u takvim uslovima. “Rad se zove ‘Srećna nova demokratija’ i ispalo je dobro da mogu da iskoristim taj naziv koji već nosi neko značenje iz prethodnog vremena”, dodala je umetnica.

Ana Krstić je predstavila i instalaciju “Mi ne možemo sada stati”, prema kojem je i nazvana izložba, a sastoji se od 1.500 komada papirnih čaša na kojima je ispisana ta rečenica, kao i od video rada koji je napravljen od snimaka sa sajta YouTube u kojima ljudi demonstriraju vrištanje u čašu.

“To je poznati sistem oslobađanja od stresa u situaciji kancelarije, korporacije, kapitalizma i rada koji zapravo donosi ogroman stres zaposlenima. Čaše koje čine rad publika je mogla da ponese sa sobom i na neki način nastavi tu ideju empatije koju pokušavam da predstavim”, navela je Ana Krstić, koja smatra da je problem sa savremenom umetnošću danas, bar iz pozicije u kojoj ona živi i stvara, to što je “zapravo nemoćna u masi onih slučajeva gde pokušava nešto da uradi”.

“Zapravo je vrlo diskutabilno koliko takozvana angažovana umetnost uspeva išta da pokreće i uradi. Meni se čini da je pozicija na neki način diskriminisanog jedina pozicija iz koje se može ozbiljno govoriti o nekom problemu, ali je sam položaj diskriminisanog upravo ono što ga sprečava da svoje probleme na pravi način predoči”, navela je Ana Krstić koja pokušava da ukaže svojim radovima i na problem centralizacije u Srbiji koja zapravo većinu ljudi čini diskriminisanom.

“Dakle, mi nismo manjina, a na neki način smo diskriminisani. Problem potpune centralizacije koja postoji u Srbiji jedan je od problema koji sam i ranije obrađivala u radovima. Za sada je to tako. Znači, mi ne možemo da govorimo pošto ne znamo kako i to će momentalno povući posledice za nas. Ono što trenutno možemo je da vrištimo u cašu. Čaša je papirna, može da se pohaba, ali videćemo šta će biti”, poručila je Ana Krstić.


Rođena 1978. godine u Valjevu, Ana Krstić diplomirala je 2009. godine na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, u klasi profesora Mrđana Bajića (Vajarski odsek). Studirala je od 1997. do 2000. i filozofiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Izlagala je na više grupnih izložbi u zemlji i inostranstvu (Irska, Austrija, Grčka, Rumunija), a samostalnu izložbu imala je i u Beogradu 2009. (Opšta mesta, galerija Remont). Trenutno živi u Mionici i u lokalnom Kulturnom centru radi posao koji “plaća račune”.

Njen sajt je http://anakrstic.wordpress.com, a radovi sa izložbe “Mi ne možemo sada stati” predstavljeni su i u Galeriji umetnika portala SEEcult.org

Vođenje Ane Krstić kroz izložbu “Mi ne možemo sada stati”  moguće je pogledati u video prilogu u produkciji SEEcult.org, koji je deo projekta koji se realizuje uz podršku Ministarstva kulture Srbije, Skupštine grada Beograda i Asocijacije Nezavisna kulturna scena Srbije.

Razgovor vodila: Vesna Milosavljević / SEEcult.org

Video
21.06.2024 | 21:54

VOĐENJE: Luka Marjanović – Nevolje u raju

Luka Marjanović: Nevolje u raju, Galerija Doma omladine Beograda, 11-23. jun 2024.