Mitovi o EU: Slavimir Stojanović
Grafički dizajner Slavimir Stojanović smatra da je najzastupljeniji mit o Evropskoj uniji mišljenje da su zemlje članice ravnopravne. Stojanović govori za serijal “Zašto DA NE u EU?” o perspektivama sektora kulture u Srbiji u vezi sa procesom evropskih integracija, između ostalog i na osnovu iskustva koje je stekao višegodišnjim radom u Sloveniji. Smatra da je najvažnije da kultura i vizuelna umetnost ponovo postanu relevantne u opštem sistemu vrednosti.
- Da li ste za ulazak Srbije u EU?
S.S: S obzirom da imam slovenačko državljanstvo i da sam pola života proveo tamo, kao i na rasponu između Srbije i Slovenije, te da region doživljavam kao svoj emotivni, geografski prostor, to osećanje pripadnosti Jugoslaviji za mene je isto kao osećanje pripadnosti Evropi. U tome vidim širu platformu ne samo za moje lično dokazivanje, već i za lakši i veći rast. Ja se lakše identifikujem sa većim regionom, prostorom, nego sa ovim sužavanjem na koje smo nekako na silu naterani. Srbija geografski, naravno, jeste u Evropi, ali ekonomski i kulturno apsolutno pripada tekovinama evropske civilizacije.
- S obzirom na iskustva Slovenije, šta se može očekivati u sektoru kulture u Srbiji po ulasku u EU?
S.S: Iskustvo iz Slovenije govori da posle euforije dođe do jednog gubitka identiteta, jer se vi nekako ipak potčinite većem entitetu koji je grupa velikih raznih naroda. Ako neko ima lični problem sa tim, on posle ima objektivno nezadovoljstvo. Ako bismo mi ikada ušli u EU, a nadam se da stvarno hoćemo - iz mnogih razloga, ali pre svega iz tog osećanja pripadnosti jednom većem entitetu, morali bismo da se izborimo sa našim egom i sujetom. Moraćemo da prihvatimo činjenicu da smo slični i da smo na istom s drugim narodima.
Ova situacija u kojoj smo sada nas na neki način izdvaja i stavlja u poziciju da smo posebni zbog nečega, da smo specijalni. Mi smo se poslednjih 20 godina prilično tapšali po ramenu što uspevamo da izdržimo najgore uslove za preživljavanje. S jedne strane, svaka nam čast, ali s druge, za nas je sve bolje da pripadamo jednom većem sistemu.
- Koji su najzastupljeniji mitovi o EU?
S.S: Najzastupljeniji mit je ravnopravnost država. Definitivno da su neke države članice važnije od nekih drugih. Imaju veću moć odlučivanja. To je moje iskustvo iz Slovenije - da nisu svi baš ravnopavni totalno. Ali, opet, to je sistem koji u ekonomskom smislu funkcioniše, a mi to iz ove perspektive ne možemo ni da pretpostavimo, jednostavno - živi se bolje. Ma koliko kukali u Sloveniji, tamo se i dalje živi neuporedivo bolje nego što velika većina ljudi ovde živi. I to je ta razlika koju dok ne vidiš, dok ne osetiš o čemu se tu radi, ne znaš. Ispada da govorim samo o materijalnim stvarima, a mene one zaista najmanje zanimaju. Najviše me zanima osećaj da to čime se ja bavim, kultura i vizuelna umetnost, da to ima neku relevantnu podlogu u sistemu vrednosti. Mi smo taj sistem izgubili. Tokom 80-ih su autori i ljudi od ideja i duha, pisci, glumci, režiseri, muzičari, imali daleko viši ne samo životni standard, nego pre svega status u društvu. Bili su relevanti i na njih smo se svi ugledali. Šta se poslednjih decenija dogodilo, to će stručnjaci i istoričari da objašnjavaju, ali ja bih da se ta vremena vrate. Vrlo jednostavno. I imam osećaj da to ne može drugačije nego kroz integraciju u neke sisteme gde je to relevantno, gde je autor važan. Ja mislim da je u Evropi autor važniji nego u Srbiji.
- Da li imate strahovanja u pogledu spremnosti Srbije za ulazak na veće tržište, razvijenosti svesti o potrebi za vizuelnim komunikacijama? Šta bi u tom pogledu trebalo eventualno promeniti?
S.S: Da budemo realni, ulazak u EU znači veće tržište za razne, pogotovu za krupan biznis. Ali, nije suština u tome, suština je u jednom unutrašnjem osećaju da si važniji ako pripadaš široj slici. To je ono na šta ja najviše računam, na jednu širinu koja to pruža. Naravno da sam svestan svih mana koje trenutno pokazuje EU, naravno da ne izgleda ružičasto kao kad je ulazila Slovenija, a zatim i Hrvatska. To je sujetna reakcija, ali na nivou racionalnog, i dalje mislim da je budućnost u organizovanju većih sistema. Naravno, da bi neko ušao u veći sistem - on mora da sredi svoj. Prvo svako ponaosob sa sobom, što je najveći izazov u Srbiji, jer svako kod nas ima dva bića. Ja u isto vreme ne želim da uđemo u EU i želim. Taj racio koji kod mene pobeđuje, na svu sreću, govori mi da treba da uđemo. Ako gledam emotivno - da smo mi patrljak Evrope, da nas niko ne zarezuje, što se kod nas i potencira u medijima, pa na sportskim takmičenjima pobeđujemo da bismo živeli na toj euforiji, a suštinski, život se ne sastoji iz takmičenja. Drugo, te nagrade osvajaju sportisti koji za to vredno treniraju. Kada bi svako vredno trenirao u svom poslu - bili bismo srećnija sredina.
- Da li imate iskustva u korišćenju evropskih fondova, apliciranju i procedurama dobijanja podrške?
S.S: Ono što je kod Evrope u materijalnom smislu prednost, jeste to što imaš pristup fondovima. Naravno da je to jedan proces za koji se treba ozbiljno pripremiti i moraš da stvarno veruješ u to zašta tražiš novac. To nije lako, ali je sigurno boje nego da očekuješ podršku od naših ministarstava koja imaju budžet na nivou promila za kulturu. Dakle, sigurno je da će ljudima vezanim za kulturu biti bolje.
Razgovor sa Slavimirom Stojanovićem deo je projekta “Zašto DA NE u EU?” koji ZMUC i SEEcult.org realizuju kroz seriju intervjua sa akterima sektora kulture u Srbije u vezi sa mitovima, očekivanjima, strahovima i dilemama kulturne scene u vezi sa priključenjem EU. Sagovornici su i evroentuzijasti, i evroskeptici, i neopredeljeni - kako sa institucionalne, tako i sa nezavisne scene.
Među sagovornicima su i: v.d. direktor Jugoslovenske kinoteke Radoslav Zelenović, direktorka Remonta - nezavisne umetničke asocijacije Darka Radosavljević, predavač na Fakultetu za medije i komunikacije u Beogradu Zoran Ćirjaković, filmski scenarista Dimitrije Vojnov, pevač grupe Darkwood Dub Dejan Vučetić Vuča, Rastko Šejić iz udruženja Šta hoćeš, osnivač i glavni urednik izdavačke kuće Arhipelag Gojko Božović, Vladislav Nešić iz Omladinskog pozorišta PATOS u Smederevu, zatim aktivista, umetnik i urednik i koordinator tribinskog programa Kulturnog centra Rex Nebojša Milikić, Vlada Đurić iz Umetničke asocijacije, koji je i programski direktor Kulturnog centra Zrenjanin, Zoran Pantelić iz Centra za nove medije_Kuda.org u Novom Sadu, direktorka Centra za kulturu Sopot Suzana Anastasov Marković, rukovoditeljka Grupe za međunarodnu saradnju i evropske integracije Kancelarije Vlade Srbije za saradnju sa civilnim društvom Jelena Pajović van Reenen, direktorka Kolarčeve zadužbine Jasna Dimitrijević, Marko Miletić, član Kontekst kolektiva i jedan od urednika portala Masina.rs, Zoran Gajić iz Centra za konceptualnu politiku, novinarka i urednica kulture u Radio Beogradu 202, pozorišna kritičarka i dramaturškinja Aleksandra Glovacki, kustos Muzeja savremene umetnosti Vojvodine Nebojša Milenković, profesorka Filozofskog fakulteta u Novom Sadu dr Vladislava Gordić Petković, slikar i pisac Mileta Prodanović, profesor Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu i predsednik Nacionalnog saveta za kulturu, umetnik Milan Bosnić, umetnica i aktivistkinja Tanja Ostojić, šef Delegacije EU u Srbiji, ambasador Majkl Devenport...
Pozivamo sve da se priključe raspravi u okviru Facebook strane projekta “Zašto DA NE u EU?”, a argumentovane komentare uzećemo u obzir prilikom daljeg istraživanja i analize.
Projekat "Zašto DA NE u EU?" podržala je Kancelarija Vlade Srbije za evropske integracije.
