Milisković na Trouble #8
Beogradski umetnik mlađe generacije Branko Milisković, koji trenutno živi i radi u Hamburgu, učestvuje i ove godine na festivalu performansa Trouble #8 u Briselu, na kojem će premijerno izvesti rad “Ceci n’est pas un Garcon a la Pipe” (Ovo nije dečak sa lulom), inspirisan delima Pabla Pikasa i Renea Magrita.
Reč je o tročasovnom performansu, koji je specijalno naručen od festivala Trouble, a biće izveden 2. juna u teatru Les Halles u okviru koncepta “Velika galerija živih skulptura” (The Great Gallery of Living Sculptures) koji je osmislio ovogodišnji kustos Antoine Pickels.
Milisković je izjavio za SEEcult.org da mu je glavna inspiracija za taj rad bila slika Pabla Pikasa “Dečak sa lulom” (The Boy With a Pipe) iz 1905. godine, odnosno ranog, “roze” perioda. Izazvala je velike kontroverze 2004. godine, kada je na aukciji u kući Sotbi u Njujorku prodata anonimnom kolekcionaru za rekordnih 104 miliona dolara. Kasnije se saznalo da je slika “Dečak sa lulom” prodata italijanskom tajkunu Gvidu Barilu (Guido Barilla), vlasniku kompanije “Barilla” za proizvodnju testenina i špageta.
Kolekcionari i umetnički establisment su imali podeljena mišljenja o otkupljivanju tog Pikasovog rada. Dok su jedni govorili da je to jedna od najdragocenijih slika iz njegove rane faze koja portretiše anonimnog dečaka u Pikasovom pariskom ateljeu na jako misteriozan način, drugi su govorili da je to apsolutni skandal za umetničko tržište, jer ta slika ne može da se po vrednosti poredi sa najslavnijim Pikasovom delima. To je, kako je ocenjivano, bio jasan znak velike otuđenosti tržišta od stvarne, umetničke vrednosti jednog dela.
Kako god, Pikasov “Dečak sa lulom” je prodat i spada u grupu od nekoliko najskupocenijih slika ikada prodatih na aukciji, a sada se nalazi daleko od očiju javnosti u privatnom posedu italijanskog magnata.
“Inspiraciju da adaptiram ‘Dečaka sa lulom’ dobio sam kada sam se, istraživajući ovo delo, konfrontirao i pronašao veliki broj elemenata autoportreta. Dečak sa lulom je misteriozan, nepoznat, adolescent koji nastoji da maturira koristeći simbole muškosti... Međutim, ovde postoji i dvostruko značenje elementa ‘lula’ (pipe), posebno u Francuskoj, gde u određenim kontekstima ima seksualne konotacije, na engleskom poznato kao ‘blow job’. Ovim performansom/živom instalacijom, želim da saznam kakav je odnos Umetnik-Umetničko delo-Tržište i da li se u kontekstu performansa može prodati i sam autor rada, po uzoru na ‘escort service’ za intimno zadovoljavanje želja bogatih kolekcionara”, naveo je Milisković.
Takođe, kao filozofska kontra, inspiracija za performans “Ovo nije dečak sa lulom” bila mu je i čuvena Magritova slika “The Treachery of Images” sa natpisom “Cesi n’est pa une Pipe” (Ovo nije lula) iz 1928/29. godine u kojoj preispituje značenje i odnos realnosti i slike o realnosti. Francuski kritičar i filozof Mišel Fuko (Michel Foucault) takođe diskutuje o toj Magritovoj slici i njenom evidentnom paradoksu u knjizi “This is not a Pipe” (1973).
Fuzijom dva istorijski veoma značajna dela nastao je Miliskovićev rad koji će trajati više od tri sata.
Prema njegovim rečima, taj rad je već četiri godine na listi čekanja i bilo je samo pitanje momenta i pravog mesta na kojem bi ga izveo.
Osim Miliskovića, Les Halles će zauzeti i radovi još sedmoro umetnika (Isabelle Bats, Pierre Megos i Gaëtan Rusquet iz Belgije, Adva Zakai iz Izraela, Denys Blacker iz Španije, Alastair MacLennan iz Velike Britanije i Áine Phillips iz Irske).
Prema rečima kustosa Antoana Pickelsa, peti dan festivala Trouble #8 zamišljen je kao tročasovna muzejska postavka osam živih skulptura u velikoj hali pod dnevnim osvetljenjem.
Milisković je u teatru Les Halles u Briselu prvi put izlagao 2010. godine, kao deo koncepta “4x4 The Non Aligned”, čiji je kustos bila Jovana Stokić. Potom je 2011. godine pozvan da izvede dvodnevni osmočasovni performans “Apsolutno” (Assoluto/The Absolute) koji je podeljen na celine “Govor” (The Speech) i “Dan prkosa” (The Day of Defiance).
Milisković, inače, učestvuje i na velikoj međunarodnoj izložbi “Teatar života” u Centru za savremenu umetnost u Torunu u Poljskoj, čija je kustoskinja Dobrila Denegri, a među zastupljenim umetnicima različitih generacija su i velikani kao što su kompozitor Džon Kejdž (John Cage), Joko Ono (Yoko Ono), Marina Abramović, Vali Eksport (Valie Export), Džon Baldesari (John Baldessari), Ulaj (Ulay)... Iz Srbije učestvuje i Neša Paripović.
Milisković se na izložbi “Teatar života” predstavio obnovljenom verzijom svog tročasovnog performansa “The Song of a Soldier on Watch” (WW3 Lili Marlene) koji je prošle godine izvodio u Briselu i Parizu.
To je jedan od njegovih najzahtevnijih radova u progresu, a posle Toruna biće izveden i 9. juna u okviru Live Art Festivala u Kampnagelu, centru za koreografiju i ples u Hamburgu.
Milisković poslednjih sedam godina izvodi performanse na brojnim internacionalnim festivalima i rezidencijama, a do sada je izlagao u više gradova i zemalja kao što su: Italija, Srbija, Norveška, Finska, Francuska, Belgija, Holandija, Austrija, Nemačka, Poljska, Izrael, SAD...
Njegovi radovi su u većini slučajeva u formi performansa/žive instalacije u trajanju, ali se kreću i u formi teatra, kabarea i filma.
Milisković je studirao od 2003. do 2007. godine na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, u klasi Mrđana Bajića. Potom je prešao na Kraljevsku akademiju umetnosti u Hagu, gde je kao stipendista holandske vlade diplomirao 2009. Trenutno završava MA program na odseku “Time Based Medias” na Akademiji umetnosti HFBK u Hamburgu, u klasi Jeanne Faust.
Miliskovićev sajt je www.brankomiliskovic.wordpress.com
(SEEcult.org)
