Mefistofel kod Gospoda

Predstava “Faust” poznatog litvanskog reditelja Eimuntasa Nekrošiusa bila je jedan od glavnih događaja na nedavnom 41. međunarodnom pozorišnom festivalu u Tampereu u Finskoj, na kojem su učestvovale i evropske rediteljske zvezde kao što su Alvis Hermanis, Emma Dante i Thomas Ostermeier.

Predstava “Faust” poznatog litvanskog reditelja Eimuntasa Nekrošiusa bila je jedan od glavnih događaja na nedavnom 41. međunarodnom pozorišnom festivalu u Tampereu u Finskoj, na kojem su učestvovale i evropske rediteljske zvezde kao što su Alvis Hermanis, Emma Dante i Thomas Ostermeier.

Najveću pažnju publike i pozorišnih znalaca privukao je grandiozni Nekrošiusov spektakl o tajni postojanja, iskušenju znanja i ljubavi, čoveku i njegovom odnosu prema Bogu i đavolu, u kojem je taj poznati reditelj obelodanio i sopstvene dileme, ljudske uspone i padove.

Pozorišna kritika jedinstvena je u oceni da je Geteov “Faust” dramsko delo koje je Nekrošius odavno trebalo da obradi, ovaploćujući faustovske želje da se na noge postavi ceo svet, pretvarajući drvo u šumu, plavu krpu u nebo, kapi vode u more, rukotvorine ljudske u prirodne darove, i to sve obrnuto...

Mnogi su u glavnom protagonisti predstave, koga igra poznati litvanski glumac Vladas Bagdonas, prepoznali alter ego samog reditelja, i to u većem stepenu nego što je to ranije bio Hamlet, Magbet, Otelo ili Don Žuan.

Gospod Bog i njegov večni antagonista žive tu, nedaleko od Fausta. Boga je Nekrošius naučio teškom radu. On je radenik bez predaha, iz sve snage okreće točak života koji podseća na dečju ljuljašku postavljenu na kocki napravljenoj od brvna. Mefistofeles, kome je za pratnju dodeljen sitni, koprcavi đavolčić, odlazi Gospodu na svoj način, ponekad pomažući da se učvrsti osa vaseljene, što đavolima, inače lako polazi za rukom. On svoje probleme rešava na krajičku šara zemaljskog, na kojem udaljenost od crkve do groblja nije veća nego od nebesa do pakla. I u toj svojevrsnoj patrijarhalnosti pre bi se moglo reći da vlada billijski nego seoski duh. Pa otuda Faustova borba sa sitnim, koprcavim substitutima Mefistofela koji su do njega doprli (sam Mefistofel čeka na ulazu), istovremeno asocira na tuču u seošoj krčmi i borbu Isaka i Jehove.

Bog i njegov antipod, đavo, i pored svega, ne mogu jedan bez drugoga. Bog bez đavola. Đavo bez Boga. Faust bez njih oboje. Pri kraju predstave dva “večita rivala” drže naizmeničmo na rukama Margaretu (koju igra nova glumačka nada Elžbieta Latėnaitė), ljuljaju je, pevajući joj uspavanku. Ali, “Margareta se umiriti ne može”, pa kriči li, kriči iz sveg glasa! Njoj su sablažnjivoj, lukavoj, razmaženoj, beskonačno nežnoj u svojoj ljubavi, potrebna obojica. I sukobu Boga i đavola, po principu osuđena-spašena, ovde se kraj ne nazire.

Najupečatljiviji lik u predstavi, Faust, luta po sceni zatvorenih očiju. Isturivši ruke napred, pokušava da slepilu da smisao života. Na kraju predstave naslepo blude i svi ostali akteri, uključujući Boga i Mefistofela. Jer, oni nisu samo gospodari naših sudbina, oni su i naši sabesednici.
Zato što ni oni ne mogu sve ni videti, a kamoli uraditi. Otuda svi mi, prema reditelju Nekrošiusu, zajedničkim snagama tragamo za istinom, mučeni neutoljvom žeđu za haromonijom.

Čuveni Litvanac tako slika po mnogo čemu zagonetan, ali ipak antropomorfan i jedinstven svet, u kojem je komadić zemljine kugle ravan kosmosu i gde čoveka razdiru protivurečnosti, ali njegova ličnost nije izgubila celovitost.

Festival u Tampereu održan je 41. put od 3. do 9. avgusta, a glavni program sadržao je 25 predstava, koje su odabrali selektori Minna Leino, Mika Myllaho i Jukka-Pekka Pajunen. Ukupno je izvedeno devet međunarodnih i 16 finskih premijera.

Tampere teatarski festival je najstarija i najveća međunarodna pozorišna manifestacija u nordijskim zemljama, a obuhvata i savremenu dramu, klasike, i ulični performans.

Sajt tog festivala je www.teatterikesa.fi

B.Rakočević /SEEcult.org