Kritika na delu: Srpske lepe umetnosti 2 (1/3)
Srpske lepe umetnosti 2 (predmetne apstrakcije i materijalne koordinacije), Ostavinska galerija, Beograd, 28. maj - 2. jun 2019.
1/3 Kritičarka na delu: Jelena Vesić, istoričarka umetnosti
Izložba “Srpske lepe umetnosti 2” kustosa Branislava Dimitrijevića, održana u Ostavinskoj galeriji u Beogradu u nastavku istoimenog serijala, predstavlja za istoričarku umetnosti Jelenu Vesić politički performativni čin koji skreće pažnju na probleme revizionizma istorije umetnosti i partijski motivisane uzurpacije institucija, kao i marginalizovanja značaja struke. U prvoj od tri epizode serijala Kritika na delu o izložbi “Srpske lepe umetnosti 2”, Jelena Vesić ukazuje da je ta postavka svojevrsni performativni oblik štrajka, ali putem izlaganja i produkcije.
Već sam naziv izložbe, kako je navela, nosi sa sobom određenu vrstu ciničnosti, jer izdvaja nacionalni identitet u prvi plan “u situaciji kada smo suočeni sa čitavim revizionističkim problemom i reispisivanjem istorije umetnosti u nacionalnom ključu”.
“Kako živimo u malim državama i nacijama, izložba se takođe igra okvirima institucionalnog i vaninstitucionalnog predstavljanja i nekom vrstom progonjenosti u van institucionalno, budući da su institucije okupirane partijski korumpiranim ljudima, često nestručnjacima i nema mnogo prostora u institucijama, barem kada su u pitanju lepe ili vizuelne umetnosti, za neku vrstu ozbiljnog rada, a pogotovo ne za ovakve vrste predstavljanja tekuće umetničke prakse. Toga je malo. Naslov izložbe se igra tim ambivalencijama, što se kasnije prenosi i na koncept i strukturu izložbe, koju s jedne strane možemo da tražimo u pojedinačnim radovima - šta oni znače, kako ih kustos objedinjuje, šta ova izložba predstavlja – da li je to samo jedna izložba savremene umetnosti ili je performativni čin ili politički gest, da li je to oblik štrajka umetnika? Jer, recimo, ranije su se štrajkovi umetnika mislili upravo kroz formu prestajanja rada, obustave rada, a nastavak rada - to je sada jedna možda nova forma štrajka. Ja bih ovu izložbu situirala u neku vrstu performativnog oblika štrajka, ali putem izlaganja i putem produkcije”, navela je Jelena Vesić.
Branislav Nikolić
Jelena Vesić napomenula je da je ambivalentna i sama pozicija kustosa Branislava Dimitrijevića, koji bi možda u normalizovanim uslovima razvijenog sveta umetnosti bio na nekoj institucionalnoj poziciji.
“Znamo da je kolega Branislav Dimitrihević jedan od četiri kandidata koji su se prijavili za poziciju direktora Muzeja savremene umetnosti u Beogradu (MSUB) i ja sam imala priliku, jer su u pitanju javni dokumenti, da čitam te predloge kandidata i moram reći da su neki od predloga zaista šokantni upravo u smislu istiskivanja struke istorije umetnosti, koju lako možemo kritikovati, ali s druge strane u ovakvoj jednoj strukturi, koja ide na aistoričnost, na zaborav, na tu vrstu alternativnih vesti da se ono što je rečeno danas odmah sutra zaboravi i kaže nešto drugo, dakle one koja ide na čistu spektakularizaciju i tržište, ali neko drugorazredno tržište, čini mi se da ova izložba pokušava da neki način performira identitet kustosa - sada povučenog u ove prostore, a opet pretendenta na neke druge prostore”, rekla je Jelena Vesić.
Izložba, kako je dodala, s jedne strane hoće da kaže – da, mi treba u MSUB-u da imamo pregled savremene umetničke scene, treba da se događaju dinamičke izložbe. To je, prema mišljenju Jelene Vesić, onemogućeno najpre time što se MSUB nalazio deset godina pod rekonstrukcijom.
Tu situaciju Jelena Vesić vidi kao deset godina cenzure savremene umetnosti pod plaštom rekonstrukcije. “Upravo zatvorenost MSU vidim kao realni odraz kulturne politike današnje vlasti, a i prethodne”, navela je ona.
Mice Poptsis i detalj rada Branislava Nikolića
U tom smislu, kako je dodala, treba odbraniti savremenu umetnost i treba se zalagati za nju upravo možda u mogućnosti da se predstavi vrstom slobodnog rada. Pod tim ne misli na najamni rad ili čist umetnički profesionalizam, koji podrazumeva dugo planiranje i pisanje projektnih predloga, umetnike i kustose plaćene za njihov rad i sve ostalo što obuhvataju velike strukture produkcije savremene umetnosti u kojima, kao što znaju svi koji su u njima radili, takođe postoje određeni politički problemi.
“Ova vrsta samoorganizovanog stvaranja i perzistencije u dominantnoj realnosti koja je prevashodno okrenuta anti - misli, anti - filozofije, anti - savremene umetnosti… predstavlja neku vrstu performativnog čina. l to je prevashodno okvir kroz koji bih posmatrala ovu izložbu. Ne mislim da ona sama po sebi, kao izložba savremenih umetničkih radova, nosi neke specifičnosti – takvih izložbi ima, ali je njena politička performativnost ono što je specifično”, navela je Jelena Vesić.
Detalj rada Branislava Nikolića i jedan od radova Milene Putnik
Branislav Dimitrijević je, kako je dodala, izabrao kao neku vrstu tematskog formalnog okvira termin konstruktivnog pristupa, što je zapravo termin koji su na neki način “zajednički iskopali kroz rad na jednoj knjizi koja bi trebalo uskoro da izađe”, a tiče se pravljenja jugoslovenskog umetničkog prostora i uloge profesora i svojevremeno kustosa MSUB-a Ješe Denegrija u celom tom procesu. Denegri je, kako je podsetila, izneo jedan termin za posleratnu umetnost i čitav princip u umetnosti, a to je umetnost konstruktivnog pristupa i postavio je u opoziciju sa nečim što vrlo karakteriše našu sredinu i shvatanje umetnosti.
“Tu pre svega mislim na Beograd i Srbiju i na institucije umetnosti koje su svojevremeno, tokom modernizma 20. veka, veoma bile pod uticajem tog nekog diskretnog umerenog modernizma pariske škole i koje su glorifikovale neku vrstu ekspresije, ekspresivnog čina. Često se i danas razmišlja na akademijama da umetnost nije neka vrsta razmišljanja, već nešto što izlazi iz stomaka. Mi možemo takvu vrstu gesta i vrstu umetničkog razumevanja pronaći u radu mnogobrojnih institucija u Beogradu tokom dugog niza godina, a smatram da se određeni broj kustosa, uključujući rad Branislava Dimitrijevića, pa i moj i rad drugih kolega i koleginica, zalagao za neki drugi pristup”.
Siniša Ilić
Iako je konstruktivni pristup bio neka vrsta polaznice Dimitrijevića, Jelena Vesić smatra da su radovi na njegovoj izložbi više u duhu savremenosti, jer “konstruktivnost i ta konstrukcija društva u smislu obnavljanja posle Drugog svetskog rata imala je društveno-političku funkciju, dok danas na istom tom duhu 60-ih i 70-ih, pa i sada nakon nekoliko decenija, pronalazimo pre neku vrstu dekonstrukcije, dekolaža, dekonstruktivizacije kroz razgrađivanje”. U nekom širokom smislu, kako je dodala, razgrađuje se cela prosvetiteljska paradigma, pa i sam svet umetnosti.
Kao primer svojevrsne razgradnje objekata i materijala na izložbi “Srpske lepe umetnosti 2”, ona je navela radove koje su predstavili umetnici Branislav Nikolić, Mice Poptsis i Milena Putnik.
“To je jedan snažan znak našeg vremena koji nalazimo u velikom broju savremenih umetničkih radova. To je isto jedna od linija masovne estetike koju imamo da vidimo u oblasti savremene umetnosti”, navela je Jelena Vesić.
S druge strane, navela je primer rada Milice Tomić, konceptualne umetnice koja izlaže sliku, ali konceptualizovanu kroz određenu modernističku odanost nekoj vrsti forme, koja nije, međutim, autonomna, već su u nju utisnuti kontekstualni, situativni, politički, ekonomski, pa i čak i eko-politički momenti koji se odnose na problematiku fašizma i ekonomije kapitalizma u 20. veku i posledice koje ona ostavlja danas.
Milica Tomić
Takođe, kao vrlo zanimljiv rad Jelena Vesić je navela instalaciju Milorada Mladenovića sa libelama, koje su snažan simbol koji ukazuje na horizontalnost, balans, meru… U njegovom radu, iako je u pitanju geometrijska konstrukcija, uočljiva je neka vrsta poremećaja, dekolažiranja upotrebne vrednosti takvog znaka kao što je libela.
Milorad Mladenović
Vrstu dekonstrukcije modernizma sadrži i rad Siniše Ilića i, kako je istakla Jelena Vesić, fantastičan rad umetnice Darije Radaković koja izlaže gusku sa potpisom R. Mutt, gde na određenni način problematizuje čitavu umetničkog dihotomiju umetničkog dela – neumetničkog dela, upotrebnog – neupotrebnog, umetnika – običnog radnika, umetnika – umetnice….
Darija Radaković
Pisoar, koji je Marsel Dišan svojevremeno izložio i koji je, kako je podsetila, postao ogroman simbol i deo svake teorije izloženosti, zapravo je mesto gde urinira beli muškarac koji stoji uspravno.
“Ovde imamo gusku kao simbol jednog novog vremena. Dakle, danas je više kraj sveta belog muškarca na određeni način. I taj rad to indicira - on ulazi, naravno, u dijalog sa Dišanom, kao što su mnoge feminističke umetnice i mnogi umetnici ulazili, ali on pokazuje da današnji subjekat više ne stoji uspravno, on pokazuje to devastirano stanje sveta ili barem starog sveta – prosvetiteljstva i modernizma, koji se na ovoj ziložbi kroz radove dekonstruiše”, navela je Jelena Vesić.
(SEEcult.org)
_ _ _
Projekat KRITIKA NA DELU, koji realizuje NFC "Filmart“, u saradnji sa portalom SEEcult.org, podrazumeva produkciju kratkih video emisija na temu odabranih značajnih izložbi koje se u Srbiji realizuju u 2016/2019. godini. Cilj je revitalizovanje likovne kritike u oblasti savremenih vizuelnih umetnosti i ukazivanje na značajnu edukativnu ulogu kritičke reči namenjene široj publici.
Produkcija: NFC Filmart, Požega, 2019.
Partner: SEEcult.org, Beograd
Urednica: Slađana Petrović Varagić
Reditelj: Dejan Petrović
Snimatelj/montažer: Sreten Vuković
Grafički dizajner: Uroš Pavlović
Podrška: Ministarstvo kulture i informisanja Srbije
